Hitlerovi dnevnici

Hitlerov dnevnik

Hitlerovi dnevnici (nem. Hitler-Tagebücher) su 60 tomova dnevnika za koje se tvrdilo da su napisani od strane Adolfa Hitlera, a koje je krivotvorio Konrad Kujau u periodu od 1981. do 1983. godine. Dnevnike je 1983. godine kupio zapadnonemački list Štern za 9,3 miliona nemačkih maraka, a zatim prodao prava na objavljivanje drugim listovima. Jedan od tih listova bio je i britanski Sandej tajms, čiji je nezavisni urednik i istoričar Hju Trevor - Roper isprva potvrdio autentičnost dnevnika. Međutim, prilikom najave objavljivanja dnevnika, zajedno sa drugim istoričarima izražava sumnju u njihovu originalnost. Forenzičkim analizama koje su usledile, pokazalo se da su dnevnici lažirani.

Pozadina

Herman Gering

Dnevnici su bili predstavljeni kao otkriće nemačkog novinara Gerda Hajdemana. Platili su novinaru malo bogatstvo za artikle, za koje je Hajdeman rekao da su izvučeni iz avionske nesreće ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, a zatim prokrijumčareni na zapad iz komunističke Istočne Nemačke. Hajdeman je tvrdio da je kupio 62 dnevnika od čoveka poznatog samo kao "Fišer" (Konrad Kujau), koji je navodno radio za Hitlera. Pretpostavljalo se da su dnevnici autentični i da će otkriti nove detalje o životu i mislima Hitlera.

Uprkos njegovoj dobro poznatoj strasti prema bilo čemu nacističkom, Hajdeman je bio jedan od najboljih tragača časopisa; njegova kolekcija nacističkih artefakta uključivala je Geringovu jahtu, gde se Hajdeman mešao sa bivšim oficirima SS-a. U to vreme, izgledalo je da je reporter, za koga se takođe pričalo da je veren sa Geringovom ćerkom Edom, bio previše opsednut nacističkim vremenom; ubeđivao je da samo neguje izvore. Međutim, nakon afere, u štampi je optužen da je istinski simpatizer nacista. Jedan od Šternovih urednika, Feliks Šmit, zatražio je od Hajdemana da odleti u Tursku da izveštava o pokušaju ubistva pape Jovana Pavla II. Šmit piše da su pre nego što je uspeo da ga pronađe dole da mu da zadatak, on i druga dva viša urednika, Rolf Gilhausen i Peter Koh, pozvani u kancelariju izdavača, gde je na stolu bilo oko 6 beležnica. Rečeno im je da ovi pripadaju Hitleru. Šmit, Koh i Gilhauzen nisu bili mnogo zainteresovani, ali su ipak bili namamljeni u scenario jer ipak je to bila velika priča. Izdavači su već do tada potrošili čak milion nemačkih maraka.

Inicijali "FH" (gore), koji su se našli na Kujaovim koricama umesto "AH" (dole)

Na sledećem sastanku, Hajdeman je istakao značaj svog otkrića: u aprilu 1945. avion koji je prevozio Hitlerovu robu srušio se u blizini Drezdena. Hajdeman je naveo da su dnevnici bili među njima. Hajdeman je zatim opisao kako je došao do dnevnika: na tranzitnoj ruti Istočne Nemačke, knjige su bačene iz automobila modela G.D.R. u pokretu kroz otvoreni prozor njegovog Mercedesa nakon što je bacio novac da ih plati. Ova strategija mu se, međutim, učinila preterano rizičnom: časopisi će u budućnosti biti prokrijumčareni preko granice uz pošiljku klavira. „Doduše: pažljivo slušamo Hajdemanovu priču“, kaže Šmit, „i nismo neimpresionirani.“

Dok je on nastavio da kupuje knjige, dva istoričara su započela dvogodišnji projekat verifikacije dnevnika. Međutim, nisu primetili da je upravo knjiga koju su koristili za proveru činjenica antologija Maksa Domarusa: „Hitler: govori i proklamacije 1932-1945-Hronika diktature“ zapravo knjiga iz koje je Kujau prepisao svoje podatke. Urednici Šterna su 1982. godine saznali da postoji mnogo više dnevnika. „Sveske su postajale sve deblje — i postajale sve skuplje“, dodaje Šmit. Šternov izdavač potrošio je ukupno 9,3 miliona nemačkih maraka za kupovinu šezdeset knjiga.

Međutim, nakon što su dnevnici objavljeni, postalo je jasno da su bili lažni. Naučnici su primetili su da su neki delovi teksta bili prepisani iz drugih izvora, uključujući knjige i članke. Dnevnici su bili napisani na modernom papiru koji nije bio dostupan u vreme Hitlera, a takođe su sadržali pravopisne i gramatičke greške koje Hitler nikada ne bi napravio. Dnevnici su takođe sadržali mnoge reference i detalje koji nisu bili tačni, uključujući navodnu Hitlerovu posetu Norveškoj 1945. godine koja se nije desila. Zamenivši gotičko „F“ sa „A“, Kujau je označio crnu koricu svake sveske „FH“ umesto „AH“, a taj detalj je ostao neprimećen. Nakon što su dnevnici proglašeni lažnim, Hajdeman je optužen za falsifikovanje dokumenata, a nekoliko drugih osoba je optuženo za saučesništvo. Iako su Hitlerovi dnevnici bili lažni, oni su privukli veliku pažnju javnosti i izazvali kontroverzu u Nemačkoj i drugim zemljama. Ova afera je podstakla dalje istraživanje u vezi sa falsifikovanjem istorijskih dokumenata i ukazala na potrebu za strožom kontrolom autentičnosti dokumenata pre njihove publikacije.

Suđenje

Konrad Kujau

Nakon predaje dnevnika, Kujau je video vesti u kojima je proglašen falsifikatorom, a kada je saznao da je Štern platio devet miliona maraka, pozvao je svog advokata, a zatim tužioca pokrajine Hamburg, pre nego što se složio da se preda na granici Austrije i Zapadne Nemačke sledećeg dana. Kada su vlasti pretražile njegov dom, otkrili su mnogo svezaka koje su bili identične onima korišćenim u prevari. Kujau je bio besan što je novinar još uvek slobodan i što je zadržao toliko novca od Šterna. Nakon trinaest dana, 26. maja, napisao je potpunu ispovest tvrdeći da je Hajdeman celo vreme znao da su dnevnici lažni. Te večeri, Hajdeman je uhapšen.

Hajdeman i Kujau su bili optuženi za prevare Šterna u iznosu od 9,3 miliona maraka. Nakon godinu dana istrage, suđenje je počelo u Hamburgu 21. avgusta 1985. godine. Saslušanja su trajala do jula 1985, kada su obojica osuđeni na kazne zatvora od četiri godine i osam meseci za Hajdemana i četiri godine i šest meseci za Kujaua. U

septembru, jedan od dvojice sudija koji su nadgledali slučaj uklonjen je nakon što je zaspao; tri dana kasnije, sud je "bio zabavljen" gledanjem slika donjeg veša Idija Amina koje je Hajdeman stavio na zid. Slučaj je u nekim momentima postao "obračun rečima" između Kujaua i Hajdemana. Sudija Hans-Ulrih Šreder je naveo u svom sažetku: "nemar Šterna me je ubedio da ublažim kazne protiv dva glavna saučesnika." Hajdeman je osuđen zbog krađe 1,7 miliona maraka od Šterna, dok je Kujau osuđen zbog dobijanja 1,5 miliona maraka za svoje učešće u falsifikatima. Čak i nakon produžene istrage i suđenja, oko pet miliona maraka je ostalo izgubljeno.

Profesionalno mišljenje

U intervjuu za „Die Zeit“, socijalni psiholog Harald Velcer je priznao da je do ove kontroverze moglo doći samo u vreme kada su Nemci bili opsednuti Hitlerom kao metodom prikrivanja istine da je nemački narod bio učesnik užasa nacističke ere. „Zanimljivo je da se dnevnički skandal dogodio u periodu istorijsko-političkog preokreta“, dodao je Velcer. „Godinu dana pre nego što je počela priča o Šternu, američka serija „Holokaust“ je emitovana na nemačkoj televiziji. Time je pokrenut proces koji još uvek traje: masovno klanje Jevreja dovedeno je u prvi plan opšte svesti.“

Rekao je da je priznanje nacionalne krivice pomoglo Nemcima da se otrgnu od opsesije Hitlerom. Sada, kaže on, postoji sposobnost da se satirično obračunava sa Hitlerom — kao u animiranom kratkom filmu „Čučim u mom bunkeru“ (nem. „Ich hock in meinem Bonker“), u kojem se mrzovoljni, goli Hitler žali u svom bunkeru kao skakutač Rege-nalik melodija. „Fascinacija Hitlerom nije preneta u treću i četvrtu generaciju“, rekao je Velcer. „Najgore je iza nas.“

Posledice

Nakon ovog skandala, prodaja lažnih istorijskih dokumenata se drastično smanjila, a mnogi eksperti su pojačali svoje napore u verifikaciji dokumenata pre nego što ih objave. Istraga je pokazala da je Hajdeman imao veze sa ljudima koji su bili umešani u proizvodnju lažnih dnevnika. Osim toga, otkriveno je da je Fišer, prodavač dnevnika, bio poznat po prodaji falsifikata drugih istorijskih dokumenata. Nakon što je otkrivena prevara, izdavači su bili primorani da povuku sve primerke Hitlerovih dnevnika. Ubrzo nakon toga, Hajdeman i Fišer su osuđeni na zatvorske kazne zbog svoje uloge u prevari. Iako je ova priča ostala kao jedna od najvećih prevara u istoriji, ona je isto tako podstakla mnoge eksperte da budu mnogo oprezniji u proceni autentičnosti istorijskih dokumenata i artefakta. Ukratko, Hitlerovi dnevnici su bili prevara koja je uzdrmala svet i izazvala veliku pažnju javnosti. Njihova autentičnost bila je tema brojnih rasprava i spekulacija, a nakon temeljne analize i istraživanja, otkriveno je da su lažni. Ova prevara je izazvala mnoge kontroverze i podstakla oprez u proceni autentičnosti istorijskih izvora.

Literatura

• "The Hitler Diaries: Fakes that Fooled the World" by Robert Harris and Jeremy Paxman
• "The Hitler Diaries: The Story of One of the Biggest Fakes of the Twentieth Century" by Konrad Kujau and Gerd Heidemann
• "Hitler's Last Days: The Death of the Nazi Regime and the World's Most Notorious Dictator" by Bill O'Reilly
• Baur, Hans (1958). Hitler's Pilot. Translated by Edward Fitzgerald. London: Frederick Muller. OCLC 774436927. 
• Blanchard, Margaret A. (2013). History of the Mass Media in the United States: An Encyclopedia. New York, NY: Routledge. ISBN 978-1-135-91742-5. 
• Davenport-Hines, Richard (2004). „Roper, Hugh Redwald Trevor-, Baron Dacre of Glanton”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/88756.  (Subscription or UK public library membership required.)
• Esser, Frank; Hartung, Uwe (april 2004). „Nazis, Pollution, and no Sex: Political Scandals as a Reflection of Political Culture in Germany”. American Behavioral Scientist. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. 47 (8): 177—92. S2CID 143578000. doi:10.1177/0002764203262277. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Evans, Colin (1998). The Casebook of Forensic Detection. London: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-28369-0. 
• Gutman, Robert (1971). Richard Wagner: The Man, his Mind and his Music. Harmondsworth: Penguin Books. ISBN 978-0-14-021168-9. 
• Hamilton, Charles (1991). The Hitler Diaries. Lexington, KY: The University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-1739-3. 
• Harless, James D. (1985). Mass Communication: An Introductory Survey. Dubuque, IA: W.C. Brown Publishers. ISBN 978-0-697-00124-5. 
• Harris, Robert (1991) [1986]. Selling Hitler. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-14726-7. 
• Rendell, Kenneth W. (1994). Forging History: The Detection of Fake Letters and Documents. Norman, OK: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2636-4. 
• Rentschler, Eric (jesen 2003). „The Fascination of a Fake: The Hitler Diaries”. New German Critique. Durham, NC: Duke University Press (90): 177—92. JSTOR 3211115. doi:10.2307/3211115. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Tuccille, Jerome (1989). Rupert Murdoch: Creator of a Worldwide Media Empire. Washington, DC: Beard Books. ISBN 978-1-58798-224-8. 
• Williams, Robert C. (2015). The Forensic Historian: Using Science to Reexamine the Past. Abingdon, Oxon: Routledge. ISBN 978-1-317-45680-3.