Humanistička psihologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Deo serije o
Psihologiji
Osnovni tipovi
Primenjena psihologija
Psihološki procesi
Psihologija po državama

Humanistička psihologija je savremeni psihološki pravac. Predstavlja treću vodeću silu u psihologiji pored biheviorizma i psihoanalize.[1] Nastao je u Sjedinjenim Američkim Državama kao reakcija na biheviorizam i psihoanalizu.[2] Ambicija humanističke psihologije je da pruži ljepši pogled na ljudsku prirodu. Ova škola psihologije objedinjuje učenja psihologa kao što su, Abraham Maslov, Rodžers, Gordon Olport, Mej i brojni drugi.

Pristalice teorije ističu da humanistička psihologija daje novu paradigmu u psihologiji, umjesto "psihologije bogalja", oni nude psihologiju zrele zdrave ličnosti, naglašavajući čovjekovu svjesnost, kreativnost, altruizam, racionalnost. Za središte humanističke psihologije uzima se konkretna jedinstvena ličnost. Humanisti naglašavaju važnost suštinskih ljudskih problema kao što su: samoaktualizacija, vrijednosti, imaginaciju, identitet i drugo.

Humanistička psihologija ima za cilj da pomogne klijentu da stekne uverenje da su svi ljudi inherentno dobri.[3] Ona usvaja holistički pristup ljudskom postojanju i posebnu pažnju posvećuje fenomenima kao što su kreativnost, slobodna volja i pozitivni ljudski potencijal. Ona podstiče da posmatramo sebe kao „celu osobu“ veću od zbira naših delova i podstiče samoistraživanje, a ne proučavanje ponašanja drugih ljudi. Humanistička psihologija priznaje duhovnu težnju kao sastavni deo psihe. Povezana je sa novonastalom oblasti transpersonalne psihologije.[4][5]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Kritičari najčešće zamjeraju humanističkoj psihologiji, da često mješaju želje i realnost, da imaju utopijsku sliku o tome kakav bi čovjek po njima trebalo da bude. Zamjeraju se i humanistički ideografski metodi, kritičari smatraju da su oni neobjektivni.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Jedan od ranih izvora humanističke psihologije bio je rad Karla Rodžersa, koji je bio pod jakim uticajem Ota Ranka, koji je raskinuo sa Frojdom sredinom 1920-ih. Rodžersov fokus je bio da osigura da razvojni procesi dovedu do zdravijeg, ako ne i kreativnijeg funkcionisanja ličnosti. Termin „sklonost aktuelizaciji“ je takođe skovao Rodžers, i bio je koncept koji je na kraju naveo Abrahama Maslova da proučava samoaktualizaciju kao jednu od potreba ljudi.[6][7] Rodžers i Maslov su uveli ovu pozitivnu, humanističku psihologiju kao odgovor na ono što su smatrali preterano pesimističkim pogledom na psihoanalizu.[8][9]

Konceptualno poreklo[uredi | uredi izvor]

Linijski crtež glave Karla Rodžersa
Karl Rodžers (1902–1987), jedan od osnivača humanističke psihologije.

Dok poreklo humanističke psihologije datira iz ranih 1960-ih, poreklo humanizma datira iz klasičnih civilizacija Kine, Grčke i Rima, čije su vrednosti obnovljene u evropskoj renesansi.[10] Savremeni humanistički pristup ima svoje korene u fenomenološkoj i egzistencijalističkoj misli[11] (videti Kjerkegor, Niče, Hajdeger, Merlo-Ponti i Sartr). Istočna filozofija i psihologija takođe igraju centralnu ulogu u humanističkoj psihologiji, kao i judeo-hrišćanske filozofije personalizma, pošto svaka od njih deli slične brige o prirodi ljudskog postojanja i svesti.[5]

Kako je bihejviorizam izrastao iz rada Ivana Pavlova sa uslovljenim refleksom, i postavio temelje akademskoj psihologiji u Sjedinjenim Državama povezanu sa imenima Džona B. Votsona i B. F. Skinera; Abraham Maslov je biheviorizmu dao naziv „prva sila“, sila koja je sistematski isključivala subjektivne podatke svesti i mnoge informacije koje se odnose na složenost ljudske ličnosti i njen razvoj. Teorija ponašanja je nastavila da se razvija kako bi objasnila jednostavno i složeno ljudsko ponašanje kroz teoretičare kao što su Artur Stats,[12] Stefan Hajes,[13] i drugi post-skinerovski istraživači. Klinička analiza ponašanja i dalje se široko koristi u tretmanima anksioznih poremećaja,[14] poremećaja raspoloženja, pa čak i poremećaja ličnosti.[15]

„Druga sila“ je nastala iz frojdovske psihoanalize, koju su sačinili psiholozi poput Alfreda Adlera, Erika Eriksona, Karla Junga, Eriha Froma, Karen Horni, Melani Klajn, Hari Staka Salivana i samog Sigmunda Frojda.[16] Maslov je tada naglasio neophodnost „treće sile“ (iako nije koristio taj termin), rekavši da „kao da nam je Frojd pružio bolesnu polovinu psihologije i da je sada moramo popuniti zdravom polovinom“,[17] kao kritički osvrt na hladan i distanciran pristup psihoanalize i njenog determinističkog načina gledanja na ljudsko biće.

Perspektiva humanističke psihologije je sažeta sa pet osnovnih principa ili postulata humanističke psihologije koji su prvi put artikulisani u članku koji je napisao Džejms Bugental 1964.[18] i adaptirao Tom Grining,[19] psiholog i dugogodišnji urednik časopisa Journal of Humanistic Psychology.[20]

Dok je humanistička psihologija posebna podela u okviru Američkog psihološkog udruženja (Odeljenje 32),[21] humanistička psihologija nije toliko disciplina unutar psihologije koliko perspektiva ljudskog stanja koja daje informacije o psihološkim istraživanjima i praksi.

Praktično poreklo[uredi | uredi izvor]

Drugi svetski rat je stvorio praktične pritiske na vojne psihologe, oni su imali više pacijenata za pregled i brigu nego što su im vreme ili resursi dozvoljavali. Poreklo grupne terapije je ovde.[22] Progresija knjiga Erika Berna pokazuje ovu tranziciju iz onoga što bismo mogli nazvati pragmatičnom psihologijom Drugog svetskog rata u njegovu kasniju inovaciju, transakcionu analizu,[23] jedan od najuticajnijih oblika humanističke popularne psihologije kasnijih 1960-ih-1970. Iako se transakciona analiza smatrala jedinstvenom metodologijom, dovedena je u pitanje nakon Bernove smrti.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Junge, Maxine Borowsky (2010). The Modern History of Art Therapy In the United States. Charles C Thomas. ISBN 978-0-398-07941-3. 
  2. ^ Benjafield, John G. (2010). A History of Psychology: Third Edition. Don Mills, ON: Oxford University Press. str. 357–362. ISBN 978-0-19-543021-9. 
  3. ^ "Humanistic Therapy." CRC Health Group. Web. 29 Mar. 2015. http://www.crchealth.com/types-of-therapy/what-is-humanistic-therapy Arhivirano 2019-06-02 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ "humanistic psychology n." A Dictionary of Psychology. Edited by Andrew M. Colman. Oxford University Press 2009. Oxford Reference Online. Oxford University Press. 25 May 2010 [1] Arhivirano 2020-01-22 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ a b Aanstoos, C. Serlin, I., & Greening, T. (2000). "A History of Division 32 (Humanistic Psychology) of the American Psychological Association". In D. Dewsbury (Ed.), Unification through division: Histories of the divisions of the American Psychological Association, Vol. V. Washington, DC: American Psychological Association.
  6. ^ Kramer (2009). Introduction to Clinical Psychology 7th Ed. Pearson. ISBN 978-0-13-172967-4. 
  7. ^ Kramer, Geoffrey P.; Douglas A. Bernstein; Vicky Phares (2009). Introduction to Clinical Psychology (7 izd.). Upper Saddle River, NJ: Pearson Prentice Hall. str. 254. 
  8. ^ Schacter (10. 12. 2010). Psychology 2nd Ed.Neophodna slobodna registracija. Worth Publishers. ISBN 978-1-4292-3719-2. 
  9. ^ Schacter, Daniel L.; Daniel T. Gilbert; Daniel M. Wegner (2011). PsychologyNeophodna slobodna registracija (2 izd.). New York, NY: Worth Publishers. str. 15. 
  10. ^ Keith Tudor. Humanistic Psychology. In: Ian Parker (ed). (2015). Handbook of Critical Psychology. New York, Routledge
  11. ^ „Humanistic Psychology, APA”. Arhivirano iz originala 2018-08-29. g. Pristupljeno 2010-08-22. 
  12. ^ Staats, Arthur W. (2012). The marvelous learning animal : what makes human nature unique. Amherst, N.Y.: Prometheus Books. ISBN 978-1-61614-597-2. OCLC 764387223. 
  13. ^ Relational frame theory : a post-Skinnerian account of human language and cognition. Steven C. Hayes, Dermot Barnes-Holmes, Bryan Roche. New York. 2013. ISBN 978-1-4757-7521-1. OCLC 1135604455. 
  14. ^ Barlow, David (2021). Clinical handbook of psychological disorders : A step-by-step treatment manual. David H. Barlow (Sixth izd.). New York: The Guilford Press. OCLC 1256676578. 
  15. ^ Linehan, Marsha (1993). Cognitive-behavioral treatment of borderline personality disorder. New York: Guilford Press. ISBN 0-89862-183-6. OCLC 27854187. 
  16. ^ AHP History, About Humanistic Psychology Arhivirano 2010-08-27 na sajtu Wayback Machine
  17. ^ MASLOW, Abraham (1968). Toward a Psychology of Being. str. 3. 
  18. ^ Bugental, J. (1964). "The Third Force in Psychology". Journal of Humanistic Psychology, 4(1), 19–26. . doi:10.1177/002216786400400102.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  19. ^ Greening, T. (2006). "Five basic postulates of humanistic psychology". Journal of Humanistic Psychology, 46(3), 239–239. . doi:10.1177/002216780604600301.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  20. ^ Journal of Humanistic Psychology Arhivirano 2016-11-27 na sajtu Wayback Machine.
  21. ^ „Division 32”. Arhivirano iz originala 2019-08-15. g. Pristupljeno 2012-05-04. 
  22. ^ „Group therapy”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2020-04-18. g. Pristupljeno 2020-06-13. 
  23. ^ Cornell, William F. (2020-07-02). „Transactional Analysis and Psychoanalysis: Overcoming the Narcissism of Small Differences in the Shadow of Eric Berne”. Transactional Analysis Journal. 50 (3): 164—178. ISSN 0362-1537. S2CID 221060856. doi:10.1080/03621537.2020.1771020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Humanistička psihologija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хуманистичка_психологија&oldid=27673091”