Car Svetog rimskog carstva
 |
.svg)
Car Svetog rimskog carstva ili sveti rimski car (nem. Römischer Kaiser ili Römisch-Deutscher Kaiser, lat. Romanorum Imperator) je bio vladar Svetog rimskog carstva, koje je bilo prethodnik mnogih država u centralnoj Evropi od 10. veka do 1806.
Terminologija je donekle zbunjujuća. Smatra se da je titula cara prešla od Rimljana na Franke 800. kada je papa krunisao Karla Velikog. Posle podele Franačke Verdenskim sporazumom 843. titula cara je ostala u srednjem Lotarevom delu, a kasnije je prešla 962. na kralja Nemačke Otona I Velikog.
U početku se car nazivao Imperator Augustus. Titula pod imenom „car Svetog rimskog carstva“ je ušla u upotrebu u kasnijim vekovima. Do 1508. kralja su birali kneževi-izbornici, a car je postajao tek kad bi ga papa krunisao u Rimu. On bi istovremeno ostajao i kralj. Titula cara je imala i religiozne konotacije, to jest car je trebalo da štiti crkvu. Car je morao da bude isključivo katolik i muškarac. Između cara i pape nije bilo jasnog odnosa, koji je doveo do sukoba nemačkih careva i papa u borbi za investituru, tokom 11. veka.
Izbor cara zavisio je od mnoštva faktora. Bili bi izabrani, ali ipak je postojao stepen nasleđivanja te titule, tako da su postojale dinastije. Neki smatraju da su kneževi-izbornici bili tu samo u slučaju kada nije jasno ko je naslednik. U takvim slučajevima bi presudili, a u ostalim slučajevima bi jednostavno samo formalno potvrdili naslednika.
Ipak izbor cara je stvorio jedan novi problem. Kandidat se dodvoravao kneževima izbornicima pre izbora, pa je pravio brojne koncesije, koje bi ometale njegovu kasniju vlast. To je dovodilo do smanjivanja centralizacije. Zlatnom Bulom je određeno da bude 7 kneževa-izbornika (4 svetovna i 3 duhovna) i tako je bilo od 1356. do 1623. Posle Tridesetogodišnjeg rata je bilo više kneževa-izbornika.
Posle 1438. carevi su poticali iz dinastije Habzburg. Postojao je samo jedan izuzetak. Posle 1556. kralj bi uzeo titulu cara i nije više išao u Rim na krunisanje.
