Pređi na sadržaj

Црвенокљуна галица

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Crvenokljuna galica
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Passeriformes
Porodica: Corvidae
Rod: Pyrrhocorax
Vrsta:
P. P. pyrrhocorax
Binomno ime
Pyrrhocorax P. pyrrhocorax
(Linnaeus, 1758)

Crvenokljuna galica (lat. Pyrrhocorax pyrrhocorax) je ptica u porodici vrana, jedna od dve vrste iz roda Pyrrhocorax. Njegovih osam podvrsta se gnezdi na planinama i obalnim liticama od zapadnih obala Irske i Britanije, istočno preko južne Evrope i severne Afrike do srednje Azije, Indije i Kine.

Ova ptica ima crno perje, dugački zakrivljeni crveni kljun i crvene noge. Ima akrobatski let sa široko rasprostranjenim krilima. Crvenokljuna galica se uzgaja obično u pećini ili pukotini u litici. Gradi gnezdo obloženo vunom i polaže tri jaja. Hrani se, često u jatima, na pašnjacima, uglavnom beskičmenjacima.

Iako je podložna predatorima i parazitizma, glavna pretnja ovoj vrsti su promene u poljoprivrednoj praksi koje su dovele do opadanja populacije, nekog lokalnog istrebljenja i fragmentacije područja u Evropi, međutim, nije globalno ugrožena. Crvenokljuna galica, koja je svoje uobičajeno ime dobila po čavki, ranije je bila povezana sa žutokljunom galicom, Tomasom Beketom i Kornvolom. Crvenokljuna galica je prikazana na poštanskim markama nekoliko zemalja, uključujući ostrvo Men, sa četiri različite marke i Gambiji, gde se ptica ne pojavljuje.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Crvenokljunu galicu je prvi opisao Karl fon Line u svom 10. izdanju Systema Naturae iz 1758. godine kao Upupa pyrrhocorax.[1] U svoj današnji rod, Pyrrhocorax, preselio ju je Marmadjuk Tunstal u Ornithologia Britannica 1771. godine.[2] Ime roda potiče od grčkog πυρρός (pyrrhos), plamene boje i κόραξ (korax), gavran.[3] Jedini pripadnik roda je žutokljuna galica, Pyrrhocorax graculus.[4] Najbliži rođaci su vrane, Corvus, posebno čavke u Coloeus.[5]

Na engleskom jeziku reč chough prvobitno je bila alternativa onomatopejskog imena za čavku, Corvus monedula, na osnovu njegovog uzvika. Crvenokljuna galica, koja je ranije bila naročito česta u Kornvolu i u početku je bila poznata kao korniška galica, na kraju je postala galica, ime koje se prenosilo iz jednog roda u drugi.[6] Australijski beloglavi galic, Corcorax melanorhamphos, uprkos sličnom obliku i navikama, samo je u dalekoj vezi sa pravim galicama i primer je konvergentne evolucije.[7]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Postoji osam postojećih podvrsta, iako su razlike među njima male:[8]

  • P. p. pyrrhocorax, nominovana podvrsta i najmanji oblik, endemičan je za Britanska ostrva, gde je ograničen na Irsku, ostrvo Men i krajnji zapad Velsa i Škotske,[8] iako je ponovo kolonizirao Kornval 2001.[9]
  • P. p. erythropthalmus, koji je Luis Žan Pjer Vilot opisao 1817. godine kao Coracia erythrorhamphos,[10] javlja se u kontinentalnoevropskom području, isključujući Grčku. Veći je i nešto zeleniji od nominovane rase.[8]
  • P. p. barbarus, koji je Čarls Vori opisao pod današnjim imenom 1954. godine, nastanjen je u severnoj Africi i na La Palmi na Kanarskim Ostrvima. U poređenju sa P. p. erythropthalmus, veći je, ima duži rep i krila, a perje ima zeleniji sjaj.[11]
  • P. p. baileyi koju su Austin Rand i Čarls Vori opisali pod sadašnjim imenom 1955. godine,[12] podvrsta bez perja endemična za Etiopiju, gde se javlja na dva odvojena područja. Dve populacije predstavljaju različite podvrste.[8]
  • P. p. docilis, koju je Johan Fridrih Gmelin opisao kao Corvus docilis 1774. godine,[13] gnezdi se od Grčke do Avganistana. Veća je od afričke podvrste, ali ima manji kljun i perje je zeleno, sa malo sjaja.[8]
Nezreli P. p. himalayanus na 3800 m u Indiji.
  • P. p. himalayanus, kojeg je Džon Guld opisao 1862. godine kao Fregilus himalayanus,[14] nalazi se od Himalaja do zapadne Kine, ali se ukršta sa P. p. docilis na zapadu svog opsega. To je najveća podvrsta, dugorepa i sa plavim ili ljubičasto–plavim sjajnim perjem.[8]
  • P. p. centralis, koju je Ervin Štrezeman opisao 1928. pod sadašnjim imenom,[15] uzgaja se u srednjoj Aziji. Manje je od P. p. himalayanus,[8] ali je dovedena u pitanje njegova različitost od sledeće podvrste.[11]
  • P. p. brachypus, koju je Robert Svinoe 1871. opisao kao Fregilus graculus,[16] rasa u centralnoj i severnoj Kini, Mongoliji i južnom Sibiru. Slična je kao P. p. centralis.[8]

Poznati praistorijski oblik crvenokljune galice je P. p. primigenius, podvrsta koja je živela u Evropi tokom poslednjeg ledenog doba, koju je 1875. godine opisao Alfons Miln Edvards u svojim nalazima u jugozapadnoj Francuskoj.[17][18]

Detaljna analiza o sličnostima sugeriše da su se azijska i etiopska rasa rano u evolucionoj istoriji odvojile od zapadne podvrste i da su italijanske crvenokljune galice bliže povezane sa podvrstom severne Afrike nego sa ostatkom Evrope.[19]

Opis[uredi | uredi izvor]

P. p. pyrrhocorax lete u Kornvolu.

Odrasla nominovana podvrsta crvenokljune galice, P. p. pyrrhocorax, je dužine 39—40 cm, ima raspon krila 73—90 cm[20] i teži prosečno 310 grama.[3] Njegovo perje je baršunasto–crno, na telu je zeleno–sjajno i ima dugačak zakrivljeni crveni kljun i crvene noge. Polovi su slični,[21] ali mali imaju narandžasti kljun i roze noge, dok prve jeseni imaju manje sjajno perje.[8]

Iako čavka i žutokljuna galica dele svoj raspon, čavka je manja i ima neobrađeno sivo perje, a žutokljuna galica ima kratki žuti kljun. Čak i u letu, dva kljuna se mogu razlikovati po manje pravougaonim krilima i dužim, četvrtastim krajem.[8]

Zvuk chee-ow koji pravi se uvek veoma razlikuje od žutokljunog galica preep i sweeeooo.[22] Male podvrste crvenokljunog galica imaju veće frekvencijske uzvike od većih rasa, što je predviđeno obrnutim odnosom između veličine tela i frekvencije.[8]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Stanište u Škotskoj.

Crvenokljuna galica se gnezdi u Irskoj, zapadnoj Velikoj Britaniji, ostrvu Men, južnoj Evropi i mediteranskom basenu, Alpima i u planinskim zemljama širom Srednje Azije, Indije i Kine, sa dve odvojene populacije u Etiopskoj visoravni. Predstavlja stanovništvo koje ne migrira u svom području.[8]

Njegovo glavno stanište su visoke planine koje se nalazi između 2000—2500 m u Severnoj Africi i uglavnom između 2400—3000 m na Himalajima. U tom planinskom lancu 6000 m zabeležena je na 7950 m nadmorske visine na Mont Everestu.[8] Na Britanskim ostrvima i Bretanji se gnezdi na obalnim morskim liticama, hraneći se susednim travnjacima. Ranije je bio rasprostranjeniji na obalama, ali je patio od gubitka svog specijalizovanog staništa.[23][24] Teži da se razmnožava na nižoj nadmorskoj visini od žutokljune galice[20] koja ima ishranu bolje prilagođenu velikim nadmorskim visinama.[25]

Ponašanje i ekologija[uredi | uredi izvor]

Uzgoj[uredi | uredi izvor]

Crvenokljuna galica se gnezdi od treće godine starosti i obično uzgaja samo jedno leglo godišnje,[3] iako je starost pri prvom uzgoju veća u velikim populacijama.[26] Pokazuju jaku parnost i vernost mestu kada se uspostavi veza.[27] Gnezdo se sastoji od korena i stabljike vresaka ili drugih biljaka, a obloženo je vunom ili dlakom[20] u centralnoj Aziji, kosa se može uzeti sa živog himalajskog tara.[28] Gnezdo je izgrađeno u pećini ili sličnoj pukotini na litici.[20] U mekom peščaru ptice same iskopavaju rupe duboke skoro metar.[29] Mogu koristiti stare zgrade, a na Tibetu radni manastiri pružaju stanište, kao i povremeno moderne zgrade u mongolskim gradovima, uključujući Ulan Bator.[8] Crvenokljuna galica koristi i druga veštačka mesta, poput kamenoloma i rudarskih vratila za gnežđenje tamo gde su dostupni.[30]

Ženka nosi tri do pet jaja 39—28 cm i težine 15,7 grama, od čega je 6% ljuska.[3] Uočeni su u raznim nijansama smeđe i sive boje na kremastom ili blago zatamnjenom tlu.[20]

Jaje crvenokljune galice.
Jaje u kolekciji muzeja Visbaden.

Veličina jaja ne zavisi od veličine galica i mesta gnezda, ali može varirati među različitim ženkama.[31] Inkubira 17—18 dana pre nego što se izlegu mladi koje mužjak hrani u gnezdu. Ženka inkubira novoizlegle piliće oko deset dana,[32] a zatim oba roditelja dele obaveze hranjenja i higijene u gnezdu. Mladi dobijaju perje 31—41 dan nakon izleganja.[3]

Mladi imaju 43% šanse da prežive prvu godinu, a godišnja stopa preživljavanja odraslih je oko 80%. Okvirno imaju životni vek oko sedam godina,[3] iako je zabeležen slučaj i sa 17 godina.[27] Temperatura i količine padavina u mesecima koji prethode uzgoju koreliraju sa brojem mladih jedinki godišnje i njihovom stopom preživljavanja. Mladi koji se izlegnu pod dobrim uslovima imaju veće šanse da prežive do uzgoja i da imaju duži životni vek od onih koji su uzgajani u lošim uslovima.[26]

Hranjenje[uredi | uredi izvor]

Monochrome drawing of the head and bill
Dug zakrivljen kljun se koristi za kopanje beskičmenjaka i lukovica.

Ishrana crvenokljune galice se sastoji uglavnom od insekata, pauka i drugih beskičmenjaka uzetih sa zemlje, pri čemu su mravi najznačajniji.[8] Srednjeazijska podvrsta P. p. centralis sleće na leđa divljih ili pripitomljenih sisara kako bi se hranili parazitima.[28] Iako beskičmenjaci čine većinu prehrane galica, ona će hrani biljnom materijom, uključujući otpalo zrno, a na Himalajima je prijavljeno da šteti usjevima ječma odvajanjem glava za sazrevanje radi vađenja kukuruza.[8] Na Himalajima zimi formiraju velika jata.[33]

Povoljno stanište za ishranu je kratka trava proizvedena ispašom. Odgovarajuća područja za hranjenje takođe mogu nastati tamo gde je rast biljaka ometen izlaganjem priobalnom prskanju soli ili siromašnim zemljištima.[34][35] Koriste svoj dugačak zakrivljen kljun za branje mrava, balegara i muva sa površine ili za iskopavanje grmlja i drugih beskičmenjaka. Tipična dubina iskopa 2—3 cm odražava tanko tlo kojim se hrani i dubine na kojima se pojavljuje mnogo beskičmenjaka, ali može kopati do 10—20 cm u odgovarajućim uslovima.[36][37]

Tamo gde se dve vrste pojavljuju zajedno, postoji samo ograničena konkurencija za hranu. Italijansko istraživanje je pokazalo da je povrće u zimskoj ishrani za crvenokljune galice gotovo isključivo Gagea, dok je žutokljuna galica uzimala bobice. U junu, crvenokljune galice su se hranile larvama leptira, dok su žutokljune jele lutke dugonogih komaraca. Kasnije tokom leta, žutokljuna galica je uglavnom konzumirala skakavce, dok je crvenokljuni u svoju ishranu unosio lutke dvokrilca, larve mušica i tvrdokrilce.[25] Oba galica kriju hranu u pukotinama, prikrivajući je sa nekoliko kamenčića.[38]

Prirodne pretnje[uredi | uredi izvor]

Crvenokljuna galica (levo) ima dublje krilne prste i rep u letu nego žutokljuna (desno), a krila mu se protežu do ili izvan vrha repa kada stoji.

Predatori crvenokljune galice su sivi soko, suri orao i buljina, dok obični gavran odnosi gnezda.[39][40][41][42] U severnoj Španiji, crvenokljuna galica se uglavnom gnezdi u blizini manjih kolonija vetrenjača. Bolji je u otkrivanju predatora i snažniji u odbrani od ostalih vrana. Utvrđeno je da je uspeh pri uzgoju crvenokljune galice u blizini vetrenjača mnogo veći od ptica na drugim mestima, sa manjim procentom uništenja gnezda (16% kod sokola, 65% drugde).[42]

Crvenokljuna galica može biti lokalno ugrožena ćubastim kukavicom i parazitiranjem legla kojoj je svraka primarni domaćin.[43] Može steći krvne parazite kao što su Plasmodium, ali studija u Španiji je pokazala da je prevalencija manje od jedan posto, a utiču na istoriju života i očuvanje ove vrste.[44] Ovi niski nivoi parazitizma su u kontrastu sa mnogo većom prevalencijom u nekim drugim grupama vrapčarke kao što je studija drozdova u Rusiji pokazala da su svi uzorci drozdova borovnjaka i pevača nosili Haematozoa, posebno Haemoproteus i Trypanosoma.[45]

Crvenokljuna galica može biti ugrožena nakupljanjem grinja, ali studija o Gabucinia delibata, koju su stekle mlade ptice nekoliko meseci nakon što su se pridružile zajedničkim skloništima, je pokazala da je ovaj parazit zapravo poboljšao telesno stanje svog domaćina. Veruje se da grinje poboljšava čišćenje perja, odvraća patogene[46] i nadopunjuje druge nege perja, poput sunčanja.[8]

Status[uredi | uredi izvor]

Crvenokljuna galica ima veliki opseg, procenjuje se na 10 milion kvadratnih kilometara i veliki broj stanovnika, uključujući procenjenih 86.000—210.000 pojedinaca u Evropi. U celom svom opsegu, ne veruje se da se vrsta približava pragu za kriterijum opadanja globalne populacije crvene liste Međunarodne unije za zaštitu prirode (opada za više od 30% u deset godina ili tri generacije), pa se stoga ocenjuje kao najmanje zabrinjavajuće.

Međutim, evropski raspon je opao i fragmentiran je zbog gubitka tradicionalne stočarske poljoprivrede, progona i uznemiravanja na mestima gnežđenja, iako se sada broj u Francuskoj, Velikoj Britaniji i Irskoj stabilizovao.[20] Gnezdeća populacija Evrope broji između 12.265—17.370 parova, ali je samo u Španiji vrsta još uvek rasprostranjena. Budući da su u ostatku kontinenta gnezdeća područja fragmentirana i izolovana, crvenokljuna galica je u Evropi kategorisana kao ugrožena.[30]

U Španiji je nedavno proširio svoj raspon korišćenjem starih zgrada, sa 1175 parova za 9716 km² istraživanog područja koja obično okružuju izvorna područja planinskog jezgra. Međutim, stanovništvu sa gnezdištima na zgradama preti ljudsko uznemiravanje, progon i gubitak starih zgrada.[47] Fosili obe vrste su pronađeni na planinama Kanarskih Ostrva. Lokalno izumiranje žutokljune galice i smanjeni raspon crvenokljunog na ostrvima su bili posledica klimatskih promena i ljudskih aktivnosti.[48]

Mala grupa divljeg crvenokljunog galica je prirodno stigla u Kornovol 2001, a gnezdila se sledeće godine. Ovo je bio prvi rekord engleskog uzgoja od 1947. godine, a polako se povećavala populacija svake naredne godine.[24]

U Džerziju, Durrell Wildlife Conservation Trust, u partnerstvu sa States Assembly i National Trust for Jersey je započeo projekat 2010. godine, čiji je cilj obnova odabranih područja obale sa namerom da se vrate ptice koje su lokalno izumrle. Crvenokljuna galica je izabrana kao vodeća vrsta za ovaj projekat, odsutna je iz Džerzija od oko 1900. U početku su primili dva para galica u Kornvolu i započeli su program uzgoja u zatočeništvu.[49] Godine 2013. mladi su pušteni na severnu obalu Džerzija. Tokom narednih pet godina, male grupe uzgojenih u zatočeništvu su oslobođene, praćene i obezbeđivane dodatnom hranom.[50]

U kulturi[uredi | uredi izvor]

Grčka mitologija[uredi | uredi izvor]

U grčkoj mitologiji, crvenokljuna galica, poznata i kao morska vrana, je smatrana svetom za Titani Hron i nastanjena je na Kalipsovom „blagoslovenom ostrvu”,[51] gde „ptice sa najširim krilima formiraju svoje galice, morske galebe, vrane”.[52]

Neugodne vrste[uredi | uredi izvor]

Sve do osamnaestog veka, crvenokljuna galica je bila povezana sa nastajanjem požara, a Vilijam Kamden ju je opisao kao incendaria avis, „često tajno prenosi šibice, paleći kuće”.[6] Danijel Defo je takođe bio upoznat sa ovom pričom:

Smatra se malo boljim od zmaja, jer je vrlo nestašan, ukrašće i odneti sve što nađe u kući, a nije preteško, pa nije pogodno za hranu kao što su noževi, viljuške, kašike i platnene krpe. Ponekad kažu da je ukrao komade vatre ili zapalio sveće i položio ih u hrpe kukuruza, slamu štala i kuća i zapalio ih, ali ovo ima samo u usmenim predanjima.[53]

Zbog porekla svog imena, ne spominju se sve vrste, kada Šekspir piše „o vranama i galicama koje lete po vazduhu” [Kralj Lir, čin 4, scena 6] ili u zakonu protiv štetočina Henrija VIII Tjudora 1532. godine „propisan za galice, Crowes i Rookes“, jasno se pozivaju na čavku.[6]

Heraldika Kornvolca[uredi | uredi izvor]

Pripisani grbovi Tomasa Beketa († 1170), nadbiskupa kenterberijskog.
Oružje Tomasa Vulsija († 1530), nadbiskupa jorkog.

Crvenokljuna galica ima dugu vezu sa Kornvolom i pojavljuje se na njihovom grbu.[9] Prema legendi, kralj Artur nije preminuo nakon svoje poslednje bitke, već je njegova duša migrirala u telo crvenokljune galice, pri čemu je crvena boja njenog kljuna i nogu izvedena iz krvi poslednje bitke[54] i otuda verovanje ko ubije ove ptice biće nesrećan.[51] Legenda takođe kaže da će, nakon što poslednji crvenokljuna galica ode iz Kornvola, povratak galica, kao što se desilo 2001. godine, obeležiti povratak kralja Artura.[55]

U engleskoj heraldici se ptica uvek označava kao crvenokljuna galica i obično se prikazuje sa tinkturama kao u prirodi. Od 14. veka Tomas Beket (preminuo 1170), nadbiskup kenterberijski, je retrospektivno nabavio pripisani grb koji se sastoji od tri crvenokljune galice na belom polju,[56] iako je preminuo 30—45 godina pre početka doba heraldike[57] u stvarnosti nije nosio oružje. Ovo pripisano oružje pojavljuje se u mnogim engleskim crkvama posvećenim njemu. Simbolika udruženja nije pouzdano poznata. Prema jednoj legendi, galica je zalutala u kenterberijsku katedralu tokom Beketovog ubistva, dok druga ukazuje da je povezivana sa Beketom jer je nekada bila poznata kao beckits.[58] Međutim, ova poslednja teorija nije podržana, jer se upotreba izraza beckits u značenju galice ne nalazi pre 19. veka.[58] Bez obzira na poreklo, galica se i dalje koristi u heraldici kao Beketov simbol i pojavljuje se u naručju nekoliko osoba i institucija povezanih sa njim, a najviše grada Kenterberi.[59]

Drugi narodi[uredi | uredi izvor]

Ova vrsta je prikazana na markama Butana, Gambije, Turkmenistana i Jugoslavije.[60] Simbol je životinja ostrva La Palma.[61]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Linnaeus, C (1758). Systema naturae per regna tria naturae, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I. Editio decima, reformata. (na jeziku: latinski). Holmiae. (Laurentii Salvii). str. 118. „U. atra, rostro pedibusque rubris” 
  2. ^ Tunstall, Marmaduke (1771). Ornithologia Britannica: seu Avium omnium Britannicarum tam terrestrium, quam aquaticarum catalogus, sermone Latino, Anglico et Gallico redditus (na jeziku: latinski). London, J. Dixwell. str. 2. 
  3. ^ a b v g d đ „Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax [Linnaeus, 1758]”. BTOWeb BirdFacts. British Trust for Ornithology. Pristupljeno 6. 2. 2008. 
  4. ^ „ITIS Standard Report Page: Pyrrhocorax”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  5. ^ Goodwin, Derek; Gillmor, Robert (1976). Crows of the World. London: British Museum (Natural History). str. 151. ISBN 0-565-00771-8. 
  6. ^ a b v Cocker, Mark; Mabey, Richard (2005). Birds Britannica. London: Chatto & Windus. ISBN 0-7011-6907-9. 
  7. ^ „ITIS Standard Report Page: Corcorax”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Madge, Steve; Burn, Hilary (1994). Crows and jays: a guide to the crows, jays and magpies of the world. A&C Black. str. 133—5. ISBN 0-7136-3999-7. 
  9. ^ a b „The Cornish Chough”. Cornwall Council. Arhivirano iz originala 17. 08. 2023. g. Pristupljeno 10. 4. 2012. 
  10. ^ Vieillot, Louis Jean Pierre (1817). Nouveau dictionnaire d'histoire naturelle (na jeziku: francuski). volume 8, 12. 
  11. ^ a b Vaurie, Charles (maj 1954). „Systematic Notes on Palearctic Birds. No. 4 The Choughs (Pyrrhocorax)”. American Museum Novitates (1658). 
  12. ^ Rand, Austin Loomer; Vaurie, Charles (1955). „A new chough from the highlands of Abyssinia”. Bulletin of the British Ornithologists' Club. 75: 28. 
  13. ^ Gmelin, Johann Friedrich (1774). Reise durch Russland (na jeziku: nemački). volume 3, 365. 
  14. ^ Gould, John (1862). „Two new species of hummingbird, a new Fregilus from the Himalayas and a new species of Prion”. Proceedings of the Zoological Society of London: 125. 
  15. ^ Stresemann, Erwin (1928). „Die Vögel der Elburs Expedition 1927”. Journal of Ornithology (na jeziku: nemački). 76 (2): 313—326. doi:10.1007/BF01940684. 
  16. ^ Swinhoe, Robert (1871). „A revised catalogue of the birds of China and its islands, with descriptions of new species, references to former notes, and occasional remarks”. Proceedings of the Zoological Society of London: 383. 
  17. ^ Milne-Edwards, Alphonse; Lartet, Édouard; Christy, Henry, ur. (1875). Reliquiae aquitanicae: being contributions to the archaeology and palaeontology of Pèrigord and the adjoining provinces of Southern France. London: Williams. str. 226–247. 
  18. ^ Mourer-Chauviré, Cécile (1975). „Les oiseaux du Pléistocène moyen et supérieur de France”. Documents des Laboratoires de Géologie de la Faculté des Sciences de Lyon (na jeziku: francuski). 64. 
  19. ^ Laiolo, Paola; Rolando, Antonio; Delestrade, Anne; De Sanctis, Augusto (2004). „Vocalizations and morphology: interpreting the divergence among populations of Red-billed Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax and Alpine Chough P. graculus”. Bird Study. 51 (3): 248—255. doi:10.1080/00063650409461360 Slobodan pristup. 
  20. ^ a b v g d đ Snow, David; Perrins, Christopher M., ur. (1998). The Birds of the Western Palearctic concise edition (2 volumes). Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-854099-X. 
  21. ^ Blanco, Guillermo; Tella, José Luis; Torre, Ignacio (leto 1996). „Age and sex determination of monomorphic non-breeding choughs: a long-term study” (PDF). Journal of Field Ornithology. 67 (3): 428—433. 
  22. ^ Madge, Steve; Burn, Hilary (1994). Crows and jays: a guide to the crows, jays and magpies of the world. A&C Black. str. 133—5. ISBN 0-7136-3999-7. 
  23. ^ „Chough”. Royal Society for the Protection of Birds. Pristupljeno 5. 2. 2008. 
  24. ^ a b „Cornwall Chough Project”. Projects. Royal Society for the Protection of Birds. Arhivirano iz originala 14. 07. 2014. g. Pristupljeno 1. 6. 2012. 
  25. ^ a b Rolando, A; Laiolo, P (april 1997). „A comparative analysis of the diets of the chough Pyrrhocorax pyrrhocorax and the alpine chough Pyrrhocorax graculus coexisting in the Alps”. Ibis. 139 (2): 388—395. doi:10.1111/j.1474-919X.1997.tb04639.x. 
  26. ^ a b Reid, J. M.; Bignal, E. M.; Bignal, S.; McCracken, D. I.; Monaghan, P. (2003). „Environmental variability, life-history covariation and cohort effects in the red-billed chough Pyrrhocorax pyrrhocorax”. Journal of Animal Ecology. 72 (1): 36—46. JSTOR 3505541. doi:10.1046/j.1365-2656.2003.00673.x Slobodan pristup. 
  27. ^ a b Roberts, P. J. (1985). „The choughs of Bardsey”. British Birds. 78 (5): 217—32. 
  28. ^ a b Baietto, Marco; Masin, Simone; Vaghi, Serena; Padoa-Schioppa, Emilio (2007). „Observation of Red-Billed Chough (Pyrrhocorax pyrrhocorax) Removing Fur from Himalayan Tahr (Hemitragus jemlahicus)” (PDF). Research Journal of Biological Sciences. 2 (1): 89—90. 
  29. ^ Ali, Salim; Ripley, S Dillon (1986). Handbook of the birds of India and Pakistan. 5 (2nd izd.). Oxford University Press. str. 239—242. ISBN 0-19-562063-1. 
  30. ^ a b „Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax (breeding)” (PDF). Joint Nature Conservation Committee. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 02. 2011. g. Pristupljeno 6. 2. 2008. 
  31. ^ Stillman, Richard A.; Bignal, Eric M.; McCracken, David I.; Ovenden, Gy N. (1998). „Clutch and egg size in the Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax on Islay, Scotland”. Bird Study. 45: 122—126. doi:10.1080/00063659809461085. 
  32. ^ Laiolo, P.; Bignal, E.M.; Patterson, I.J. (1998). „The dynamics of parental care in Choughs (Pyrrhocorax pyrrhocorax)”. Journal of Ornithology. 139 (3): 297—305. doi:10.1007/BF01653340. 
  33. ^ Rasmussen, Pamela C.; Anderson, John C. (2005). Birds of South Asia. The Ripley Guide. Volume 2. Smithsonian Institution and Lynx Edicions. str. 597—598. 
  34. ^ Mccanch, Norman (novembar 2000). „The relationship between Red-Billed Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax (L) breeding populations and grazing pressure on the Calf of Man”. Bird Study. 47 (3): 295—303. doi:10.1080/00063650009461189. 
  35. ^ Blanco, Guillermo; Tella, José Luis; Torre, Ignacio (jul 1998). „Traditional farming and key foraging habitats for chough Pyrrhocorax pyrrhocorax conservation in a Spanish pseudosteppe landscape”. Journal of Applied Ecology. 35 (23): 232—239. JSTOR 2405122. doi:10.1046/j.1365-2664.1998.00296.x. 
  36. ^ Roberts, P. J. (1983). „Feeding habitats of the Chough on Bardsey Island (Gwynedd)”. Bird Study. 30 (1): 67—72. doi:10.1080/00063658309476777 Slobodan pristup. 
  37. ^ Morris, Rev. Francis Orpen (1862). A history of British birds, volume 2. London, Groombridge and Sons. str. 29. 
  38. ^ Wall, Stephen B. Vander (1990). Food hoarding in animalsNeophodna slobodna registracija. University of Chicago Press. str. 306. ISBN 0-226-84735-7. 
  39. ^ „A year in the life of Choughs”. BirdWatch Ireland. Arhivirano iz originala 11. 4. 2016. g. Pristupljeno 6. 2. 2008. 
  40. ^ „Release Update December 2003” (PDF). Operation Chough. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 7. 2011. g. Pristupljeno 6. 2. 2008. 
  41. ^ Rolando, Antonio; Caldoni, Riccardo; De Sanctis, Augusto; Laiolo, Paola (2001). „Vigilance and neighbour distance in foraging flocks of red-billed choughs, Pyrrhocorax pyrrhocorax”. Journal of Zoology. 253 (2): 225—232. doi:10.1017/S095283690100019X. 
  42. ^ a b Blanco, Guillermo; Tella, José Luis (avgust 1997). „Protective association and breeding advantages of choughs nesting in lesser kestrel colonies”. Animal Behaviour. 54 (2): 335—342. PMID 9268465. doi:10.1006/anbe.1996.0465.  |hdl-pristup= zahteva |hdl= (pomoć)
  43. ^ Soler, Manuel; Palomino, Jose Javier; Martinez, Juan Gabriel; Soler, Juan Jose (1995). „Communal parental care by monogamous magpie hosts of fledgling Great Spotted Cuckoos” (PDF). The Condor. 97 (3): 804—810. JSTOR 1369188. doi:10.2307/1369188. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 3. 2009. g. 
  44. ^ Blanco, Guillermo; Merino, Santiago; Tella, Joseé Luis; Fargallo, Juan A; Gajon, A (1997). „Hematozoa in two populations of the threatened red-billed chough in Spain” (PDF). Journal of Wildlife Diseases. 33 (3): 642—5. PMID 9249715. doi:10.7589/0090-3558-33.3.642 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 2. 2009. g. 
  45. ^ Palinauskas, Vaidas; Markovets, Mikhail Yu; Kosarev, Vladislav V; Efremov, Vladislav D; Sokolov Leonid V; Valkiûnas, Gediminas (2005). „Occurrence of avian haematozoa in Ekaterinburg and Irkutsk districts of Russia”. Ekologija. 4: 8—12. 
  46. ^ Blanco, Guillermo; Tella, Jose Luis; Potti, Jaime (septembar 1997). „Feather Mites on Group-Living Red-Billed Choughs: A Non-Parasitic Interaction?” (PDF). Journal of Avian Biology. 28 (3): 197—206. JSTOR 3676970. doi:10.2307/3676970. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 6. 2013. g. 
  47. ^ Blanco, Guillermo; Fargallo, Juan A.; Tella, José Luis; Cuevas; Jesús A. (1997). „Role of buildings as nest-sites in the range expansion and conservation of choughs Pyrrhocorax pyrrhocorax in Spain” (PDF). Biological Conservation. 79 (2–3): 117—122. doi:10.1016/S0006-3207(96)00118-8.  |hdl-pristup= zahteva |hdl= (pomoć)
  48. ^ Reyes, Juan Carlos Rando (2007). „New fossil records of choughs genus Pyrhocorax in the Canary Islands: hypotheses to explain its extinction and current narrow distribution”. Ardeola. 54 (2): 185—195. 
  49. ^ „Red-billed Chough”. Durrell Wildlife Conservation Trust. Arhivirano iz originala 27. 09. 2021. g. Pristupljeno 15. 7. 2019. 
  50. ^ „Choughs: Field Programme”. Birds on the Edge. Durrell Wildlife Conservation Trust. Arhivirano iz originala 23. 12. 2018. g. Pristupljeno 15. 7. 2019. 
  51. ^ a b de Vries, Ad (1976). Dictionary of Symbols and Imagery. Amsterdam: North-Holland Publishing Company. str. 97. ISBN 0-7204-8021-3. 
  52. ^ „Book V. The departure of Ulysses from Calypso”. The Odyssey of Homer, translated by Alexander Pope. Arhivirano iz originala 13. 03. 2016. g. Pristupljeno 22. 3. 2008. 
  53. ^ Defoe, Daniel (1962). A tour thro' the whole island of Great Britain, divided into circuits or journies (Appendix To Letter III). London, UK: Dent. str. 247—248. 
  54. ^ Newlyn, Lucy (2005). Chatter of Choughs: An Anthology Celebrating the Return of Cornwall's Legendary Bird. Wilkinson, Lucy (illustrator). Hypatia Publications. str. 31. ISBN 1-872229-49-2. 
  55. ^ Carrell, Severin (27. 1. 2002). „Cornish chuffed at the return of the chough”. The Independent. Arhivirano iz originala 9. 11. 2012. g. Pristupljeno 27. 11. 2010. 
  56. ^ „Keeping the Twelve Days of Christmas”. Fullhomelydivinity.org. Arhivirano iz originala 27. 03. 2016. g. Pristupljeno 6. 2. 2008. 
  57. ^ The age of heraldry started in England c.1200-1215
  58. ^ a b Humphery-Smith, Cecil (januar 1971). „Heraldry and the Martyrdom of Archbishop Thomas Becket”. The Coat of Arms. The Heraldry Society (85). 
  59. ^ „The City Arms of Canterbury”. Canterbury City Council. Arhivirano iz originala 1. 6. 2012. g. Pristupljeno 16. 12. 2011. 
  60. ^ Scharning, Kjell. „Red-billed Chough Pyrrhocorax pyrrhocorax”. Theme Birds on Stamps. Pristupljeno 4. 6. 2009. 
  61. ^ „BOC Nº 061. Viernes 10 de Mayo de 1991 - 577: Ley 7/1991, de 30 de abril, de símbolos de la naturaleza para las Islas Canarias” (na jeziku: španski). Government of the Canary Islands. 10. 5. 1991. Pristupljeno 26. 9. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Crvenokljuna galica na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црвенокљуна_галица&oldid=27816738”