Pređi na sadržaj

Црни Орфеј

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Crni Orfej
Izvorni naslovOrfeu Negro
Žanrromantička tragedija
RežijaMarcel Camus
Scenario
ProducentSacha Gordine
PričaOrfeu da Conceição
by Vinicius de Moraes
Glavne ulogeOrfeu da Conceição
by Vinicius de Moraes
Muzika
Direktor
fotografije		Jean Bourgoin
MontažaAndrée Feix
Producentska
kuća
  • Dispat Films (France)
  • Gemma (Italy)
  • Tupan Filmes (Brazil)
DistributerLopert Pictures
Godina1959.
Trajanje107 minuta
ZemljaBrazil
Francuska
Italija
Jezikportugalski jezik
Zarada750,000 dolara[1]
IMDb veza

Crni Orfej (portugalski: Orfeu Negro) je romantična tragedija[2][3][4][5] iz 1959. godine u režiji francuskog režisera Marcel Camus, u kojem glavne uloge tumače Marpessa Dawn i Breno Mello. Zasnovan je na drami Orfeu da Conceição Vinicius de Moraes, koja je grčku legendu o Orfeju i Euridiki postavila u savremenu favelu u Rio de Žaneiru tokom karnevala. Film je bio međunarodna koprodukcija kompanija u Brazilu, Francuskoj i Italiji.

Film je posebno zapažen po zvučnoj podlozi dvojice brazilskih kompozitora: Antônio Carlos Jobim, čija pesma "A felicidade" otvara film; i Luiz Bonfá, čiji su "Manhã de Carnaval" i "Samba de Orfeu" postali klasici bossa nova. Pesme koje izvodi Orfej sinhronizovao peva pevač Agostinho dos Santos.[6] Dugi odlomci snimanja odvijali su se u Morro da Babilônia, faveli u naselju Leme.[7][8]

Crni Orfej je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu 1959. godine,[9] a 1960. Oskara za najbolji film na stranom jeziku,[10] nagradu Zlatni globus 1960. za najbolji strani film i bio je nominovan za nagradu BAFTA za najbolji film 1961. godine.

Iako je adaptacija iz 1959. bila međunarodno slavljena, Brazilci i naučnici su je kritikovali zbog egzotizacije Brazila za međunarodnu publiku i jačanja štetnih stereotipa.[11][12]

Radnja filma[uredi | uredi izvor]

Mermerni grčki reljef eksplodira i otkriva afro-brazilce koji plešu sambu uz bubnjeve u faveli. Euridika (Marpessa Dawn) stiže u Rio de Žaneiro, i uzima kolica koja vozi Orfej (Breno Mello). Nova u gradu, jaše do kraja linije, gde je Orfej upoznaje sa čuvarom stanice, Hermesom (Alexandro Constantino), koji joj daje uputstva do kuće njene rođake Serafine (Léa Garcia).

Iako veren sa Mirom (Lourdes de Oliveira), Orfej nije baš oduševljen predstojećim brakom. Par ide da dobije dozvolu za brak. Kada službenik u sudnici čuje Orfeovo ime, on u šali pita da li je Mira Euridika, što je nervira. Posle toga, Mira insistira da dobije verenički prsten. Iako je Orfej upravo dobio isplatu novca, on bi radije iskoristio svoj novac da izvadi svoju gitaru iz zalagaonice za karneval. Mira konačno nudi Orfeju da mu pozajmi novac da kupi prsten ѕa nju.

Kada Orfej ode kući, sa zadovoljstvom zateče Euridiku kako boravi u susedstvu sa Serafinom. Euridika je pobegla u Rio da bi se sakrila od čudnog čoveka za koga veruje da želi da je ubije. Čovek – Smrt obučen u stilizovani kostim kostura – ​​pronalazi je, ali ga Orfej galantno otera. Orfej i Euridika se zaljubljuju, ali su stalno u bekstvu i od Mire i od Smrti. Kada se pojavi Serafinin dečko moreplovac Čiko (Valdemar De Souza), Orfej nudi da pusti Euridiku da spava u njegovom domu, dok on iznosi viseću mrežu napolje. Euridika ga poziva u svoj krevet i oni vode ljubav.

Orfej, Mira i Serafina su direktori škole sambe, jedne od mnogih koje paradiraju tokom karnevala. Serafina odlučuje da Euridika obuče svoj kostim Kraljice noći kako bi mogla da provede više vremena sa Čikom. Veo prikriva Euridikino lice; samo Orfej govori o prevari. Tokom parade, Orfej pleše sa Euridikom, a ne Mirom.

Na kraju, Mira ugleda Serafinu među gledaocima i strgne Euridikin veo. Euridika je ponovo prinuđena da beži za život prvo od Mire, a zatim od Smrti. Zarobljena u Orfeojinim kolicima, ona visi sa dalekovoda da bi pobegla od Smrti i Orfej je slučajno ubio kada je uključio struju i ubio je strujom. Smrt kaže Orfeju "Sada je moja", pre nego što ga je nokautirala.

Izbezumljen, Orfej traži Euridiku u Kancelariji za nestala lica, iako mu je Hermes rekao da je mrtva. Zgrada je pusta noću, a čisti je samo domar. On kaže Orfeju da to mesto ima samo papire i da se tamo ne mogu naći ljudi. Sažaljevajući se na Orfeja, domar ga vodi niz veliko zamračeno spiralno stepenište – referenca na mitski Orfejev silazak u podzemni svet – na ritual Makumba, regionalni oblik afro-brazilske religije Candomblé.

Na kapiji prolaze pored psa čuvara po imenu Kerber. Tokom rituala, domar kaže Orfeju da pozove svoju voljenu pevajući. Duh Eurydike naseljava telo starica i obraća mu se. Orfej želi da je gleda, ali Euridika ga moli da to ne čini da je ne bi izgubio zauvek. Kada se Orfej okrene i pogleda prema njoj, on vidi staricu, a Euridikin duh odlazi, kao u grčkom mitu.

Orfej luta u žalosti. On preuzima Euridikino telo iz gradske mrtvačnica i nosi je u naručju na drugom kraju grada i uzbrdo prema svom domu, gde gori njegova koliba. Osvetoljubivi Mira je bacila kamen koji ga je udario u glavu i oborio ga sa litice u smrt, dok mu je Euridika još uvek bila u naručju.

Dvoje dece, Benedito i Zeka – koji su pratili Orfeja tokom celog filma – veruju u Orfeovu priču da sviranje njegove gitare dovodi do toga da sunce izlazi svakog jutra. Posle Orfeove smrti, Benedito insistira da Zeka podigne gitaru i svira kako bi sunce izašlo. Zeka se igra, i sunce izlazi. Pojavi se devojčica, daje Zeki jedan cvet, a troje dece pleše.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Egzotični pogled[uredi | uredi izvor]

Film je osvojio Zlatnu palmu i Oskara, proslavljeni su na međunarodnom nivou ali sukritikovani u Brazilu; Vinicius de Moraes, autor predstave Orfeu da Conceição na kojoj je film baziran, bio je ogorčen filmom i napustio je pozorište usred projekcije.[20][12] Kritičari adaptacije Marcel Camus tvrdili su da je ona pojačala razne stereotipe o brazilskoj kulturi i društvu i o afro-Brazilcima posebno, prikazujući likove kao "prostodušne, preterano seksualne i zainteresovane samo za pevanje i ples"."[11] Postavljajući sebe da sebe učini"privlačnijim" stranoj publici, film pribegava "jeftinoj i problematičnoj egzotici" Brazila.[20]

Zbirne recenzije[uredi | uredi izvor]

Na Rotten Tomatoes film ima ocenu 87% u odnosu na 71 recenziju, i prosečnu gledanost od 7,9/10, uz konsenzus: "Šareni, atmosferski i zarazni, Crni Orfej uzima drevnu priču i čini je svežom iznova, delom zahvaljujući i njenoj omađijanoj bossa nova soundtrack.."[21] Metacritic je filmu dodelio težinu prosečne ocene 81 od 100, na osnovu 8 kritičara, što ukazuje na "univerzalno priznanje".[22]

Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor]

Crni Orfej je osvojio Zlatna palma na Filmskom festivalu u Kanu 1959. godine. U poslednjem slučaju, Brazil je zaslužan zajedno sa Francuskom i Italijom. U julu 2021. film je prikazan u delu Kanskih klasika na Filmskom festivalu u Kanu 2021. godine.[23]

Uticaj[uredi | uredi izvor]

Crni Orfej je naveo Jean-Michel Basquiat kao jedan od njegovih ranih muzičkih uticaja,[24] dok Barak Obama u svojim memoarima Dreams from My Father (1995. godine) napominje da je to omiljeni film njegove majke.[25][26] Obama , međutim, nije delio sklonosti svoje majke po prvom gledanju filma tokom prvih godina na Univerzitetu Kolumbija: "Iznenada sam shvatio da je prikaz dečjih crnaca koje sam sada viđao na ekranu, obrnuta slika Konradovih mračnih divljaka, ono što je moja majka nosila sa s njom na Havaje svih tih godina ranije, odraz jednostavnih fantazija koje su bile zabranjene beloj devojci srednje klase iz Kanzasa, obećanje drugog života: toplo, senzualno, egzotično, drugačije."[27]

Muzika filma takođe je inspirisala album Jazz Impressions of Black Orpheus Vince Guaraldi iz 1962. godine.

Kao dete, Bong Joon-ho je gledao film na korejskoj televiziji i to je mnogo uticalo na njega.[28]

Četvrti studijski album Arcade Fire Reflektor predstavio je teme povezane i inspirisane filmom.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "M-G-M Cashing In on Oscar Victory: Ben-Hur Gross Expected to Reach 7 Million by Week's End – Spartacus Booked", The New York Times, 7 April 1960, p. 44.
  2. ^ Youssefnia, Julia (19. 7. 2007). „Black Orpheus”. 
  3. ^ Eli Kooris (16. 8. 2002). „Review: Black Orpheus (1959)”. The Austin Chronicle. Pristupljeno 29. 12. 2019. 
  4. ^ Dewar-Watson, Sarah (10. 6. 2014). Tragedy. Macmillan International Higher Education. ISBN 9780230392595 — preko Google Books. [mrtva veza]
  5. ^ Parkinson, David (2000). „Black Orpheus”. Empire. 
  6. ^ Castro, Ruy (1990). Bossa Nova: The Story of the Brazilian Music That Seduced the WorldNeophodna slobodna registracija. Chicago: A Capella Books. str. 166–167. ISBN 978-1-55652-494-3. 
  7. ^ Valladares, Licia. Social Science Representations of Favelas in Rio De Janeiro: A Historical Perspective.
  8. ^ Bellos, Alex. "Movie palace", The Guardian (14 January 2006).
  9. ^ „Black Orpheus”. Festival de Cannes. 1959. Pristupljeno 15. 2. 2009. 
  10. ^ „The 32nd Academy Awards (1960) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  11. ^ a b „Black Orpheus | Brazil: Five Centuries of Change”. library.brown.edu. Pristupljeno 2023-03-07. 
  12. ^ a b Veloso, Caetano (20. 8. 2000). „An Orpheus, Rising From Caricature”. archive.nytimes.com. Pristupljeno 2023-03-07. 
  13. ^ Marpessa Dawn na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
  14. ^ Hevesi, Dennis (5. 9. 2008). „Breno Mello, 76, Star of Orpheus, Dies”. The New York Times. Pristupljeno 25. 2. 2012. 
  15. ^ Guyot, Jean-François (17. 5. 2005). „Astro de Orfeu Negro conhece Cannes 46 anos apos vencer festival”. Agence France-Presse. Pristupljeno 25. 2. 2012. 
  16. ^ „Adhemar da Silva”. sports-reference.com. Sports Reference LLC. Arhivirano iz originala 17. 4. 2020. g. Pristupljeno 13. 6. 2015. 
  17. ^ Pega Ladrão (1957) na sajtu IMDb (jezik: engleski)
  18. ^ Vai que é Mole (1960) na sajtu IMDb (jezik: engleski)
  19. ^ Diter Stein (3. 4. 2014). „Entrevista: era uma dupla; hoje moram em Lavras; o filme ganhou um Oscar”. Jornal de Lavras (na jeziku: portugalski). Pristupljeno 29. 12. 2019. 
  20. ^ a b „Orfeu negro: não era só um filme sobre Carnaval”. O Município Blumenau (na jeziku: portugalski). 2021-02-16. Pristupljeno 2023-03-07. 
  21. ^ „Black Orpheus”. Rotten Tomatoes. 
  22. ^ „Black Orpheus”. Metacritic. 
  23. ^ „2021 Cannes Classics Lineup Includes Orson Welles, Powell and Pressburger, Tilda Swinton & More”. The Film Stage. 23. 6. 2021. Pristupljeno 25. 6. 2021. 
  24. ^ Fretz, Eric. Jean-Michael Basquiat: A Biography, Greenwood Biographies, 2010, p. 5.
  25. ^ Gonzalez, Ed. "The House Next Door: Barack Obama: A Story of Race and Politics", Slant Magazine (22 March 2008).
  26. ^ Williams, Tia. "Vintage Vamp: Black Orpheus Star Marpessa Dawn" Essence, (21 August 2011).
  27. ^ Bradshaw, Peter, "Why Obama is wrong about Black Orpheus", The Guardian, 2 February 2009.
  28. ^ Bong Joon Ho's DVD Picks na sajtu YouTube

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Црни_Орфеј&oldid=27416472”