Pređi na sadržaj

Čagataj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Čagataj
Statua Čagataja u Mongoliji
Lični podaci
Datum rođenja(1183-12-22)22. decembar 1183.
Mesto rođenjaHamag-Mongolski kanat
Datum smrti1. jul 1242.(1242-07-01) (58 god.)
Mesto smrtiAlmalik, Čagataj kanat
Religijatengrizam
Porodica
SupružnikEbuskun
PotomstvoMutugen,
Baidar,
Jesu-Mongke
RoditeljiDžingis-kan
Borte
DinastijaBoridžigin
čagatajski kan
Period1227—1242
Prethodniknema
NaslednikKara-Hulagu

Čagataj ili Čogataj [1] (mongol. Cagadaй han; 22. decembar 1183 — 1. jul 1242, Almalik) je bio drugi sin Džingis-kana i Borte. Vladao je oblastima srednje Azije poznatim kao Čagataj kanat od 1227. godine do smrti. Predak je dinastije Mogula u Indiji.[2]

Poreklo i mladost[uredi | uredi izvor]

Čagataj se rodio 1183. godine kao drugi sin Temudžina, budućeg Džingis-kana, i njegove glavne supruge Borte, u vreme kad Mongolsko carstvo još nije formirano i kada se njegov otac spremao za svoju glavnu borbu sa, svojim doskorašnjim prijateljem, Jamukom.[3][2] Formiranjem tumena, osnovne mongolske vojne jedinice, Čagataju je dodeljen vojni odred od 8.000 ljudi. Džingis-kan je, tom prilikom, poverljive i bliske prijatelje zadužio da nadgledaju upravu članova najbliže porodice, naročito majke, najmlađeg brata i Čagataja. Ovu potrebu za nadgledanjem objasnio je time što je Čagataj tvrdoglav i sitnog, skormnog uma. Savetnike je upozorio da budu uz njega danju i noću.[4]

Nasledna kriza: Sukobi sa Jočijem[uredi | uredi izvor]

Džingis-kan je, po stepskoj tradiciji [a], planirao da svakom od svojih četvorice sinova: Jočija, Čagataja, Ogataja i Toluja, ostavi po jedno manje carstvo koje bi predstavljalo, koliko je to moguće, različite delove velikog carstva. Svaki sin bi bio kan mnogih naroda i stada, kao i vlasnik ogromnih prostranstava sa gradovima, zanatima i obradivim površinama u naseljenim delovima. Međutim, jedan od njih bi bio Veliki Kan, koji bi iznad ostale trojice vršio centralnu vlast, predstavljao vrhovni sud i, zajedno sa ostalom braćom bio odgovoran za spoljne poslove, naročito za vođenje rata. Ceo sistem zavisio je od volje i sposobnosti braće da rade i sarađuju pod vođstvom Velikog Kana.

Porodični kurultaj[uredi | uredi izvor]

Džingis-kan se proglašava za Velikog Kana, 1206. godine. Slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Pre nego što se Džingis-kan otisnuo u pohod na Harezmsko carstvo 1219. godine, ovaj plan naišao je na teškoće; uprkos tabuu koji je zabranjivao razgovore i pripremu za smrt, Veliki Kan je sazvao porodični kurultaj [b] upravo zbog tog razloga.[5][6] Sastanak se pretvorio u jedan od ključnih događaja istorije Mongola, jer su se na njemu pokazala sva suparništva iz prošlosti koja su predskazala budući raspad carstva.[6]

Pored sinova, Džingis-kan je pozvao i nekolicinu svojih najpoverljivijih ljudi da učestvuju u ovom razgovoru, pošto mu je njihova pomoć bila neophodna da jamči za nasleđe, posle njegove smrti.[7] Prema Tajnoj istoriji Mongola, najstariji sinovi, Joči i Čagataj, bili su napeti od početka sastanka. Džingis-kan je otvorio porodični kurultaj objašnjenjem potrebe da se izabere naslednik. Navodi se da je rekao:

...ako sva čitiri moja sina žele da budu Kanovi i vladari odbijajući da služe jedni drugima, biće kao u basni o zmiji sa jednom glavom i zmiji sa mnogo glava.[v]

Pošto je objasnio važnost izbora nasledika, Veliki Kan je pozvao najstarijeg, Jočija, da prvi govori o nasleđu. Odredivši poredak govornika, Kan je objavio da Joči ima ima status najstarijeg sina i najverovatnijeg naslednika.[g] Ako i ostali sinovi prihvate ovaj redosled govora, to će biti ključno za potvrdu Jočijevog legitimiteta i prvenstva.

Čagataj nije hteo dozvoliti da ovaj predlog prođe bez osporavanja i provere. Naglas je prkosno pitao oca:

Kada kažeš Jočiju da govori, znači li to da njemu poveravaš nasleđe?

Zatim je otvorio pitanje o Jočijevom sumnjivom poreklu, uprkos otvorenom očevom neslaganju.[d][8] Potom je pitao oca i braću:

Zar da dozvolimo da vlada ovo kopile jednog Merkida?

Prema Tajnoj istoriji, Joči je pobesneo kada je čuo da ga brat naziva kopiletom. Urliknuo je, jurnuo kroz šator i zgrabio Čagataja za okovratnik, uhvativši se u koštac s njim. Reči bola koje je verovatno izgovorio sam Džingis-kan, a koje je Tajna istorija pripisala jednom od anonimnih savetnika, da očuva dostojanstvo Kana, podsetile su Čagataja koliko je sve bilo drugačije u danima pre njegovog rođenja kada su stepom vladali anarhija i užas. Ono što se majci sinova desilo posle otmice nije bila njena krivica. Ona nije odbegla od kuće... Nije se zaljubila u drugog. Ukrali su je ljudi koji su došli da ubijaju.

Joči
Ogataj

Džingis-kan je skoro ponizno molio sinove da se, uprkos okolnostima njihovog rođenja, sete da su potekli iz jedne jedine vrele materice, i da ako uvrede majku koja im je dala život iz svog srca, ako učine da se njena ljubav prema njima smrzne, čak i ako se izvinu kasnije, šteta će biti učinjena. Savetnik je još podsetio sinove koliko su im se roditelji mučili da stvore novu naciju i nabrojao je žrtve koje su podneli da bi svojim sinovima stvorili bolji svet.

Posle ove duge potresne scene, Džingis-kanu je bilo jasno da sinovima neće moći nametnuti rešenje koje oni ne bi odbacili posle njegove smrti. Morao je pregovarati o kompromisu koji će svi prihvatiti. Povratio je svoj uzdrmani roditeljski autoritet, podsećajući ih da je on sam prihvatio Jočija kao najstarijeg sina i od ostalih je zahtevao da i oni to prihvate, kao gotovu stvar, i da njegovo očinstvo više ne dovode u pitanje.

Čagataj se priklonio ocu, mada mu je jasno stavio do znanja da, i pored pokoravanja toj presudi, puke reči ne mogu je učiniti istinitom. Navodno se iskezio i rekao da divljač ubijena ustima ne može da se natovari na konja, a divljač ubijena rečima ne može da se odere.[9] Zvanično svi sinovi su priznavali Jočijevo prvenstvo sve dok im je otac živ; istinski, neće to nikada učiniti. Priznanje prvenstva Jočiju, kao najstarijem sinu, ipak nije jamčilo i nasleđivanje titule i vlasti Velikog Kana. Tako važan položaj zavisio je od ličnih sposobnosti i podrške drugih, a ne od prava po rođenju.

Pošto je probudio očev gnev, Čagataj je znao da njemu samom nikada neće biti dozvoljeno da nasledi titulu Velikog Kana. Svejedno nije hteo dozvoliti ni da je Joči dobije, pa je porodici ponudio kompromis koji su verovatno na licu mesta smislila, ili, već gotov, prihvatila i ostala braća. Mesto naslednika ponuđeno je trećem bratu - strpljivom, dobronamernom pijanici Ogataju.

Pošto mu je, osim ove mogućnosti, preostao samo otvoreni rat, Joči se saglasio i podržao Ogataja kao naslednika. Džingis-kan je, zatim, sinovima razdelio zemlju i stoku, razdvojivši Jočija i Čagataja, da bi sprečio buduće sukobe. Navodno im je rekao:

Majka Zemlja je prostrana a njene reke i vode su brojne. Osnujte logore daleko jedan od drugoga i vladajte svojim zemljama, pobrinuću se da ostanete razdvojeni.[10]

Pohod na centralnu Aziju[uredi | uredi izvor]

Harezmija, ogromno carstvo koje je početkom XIII veka obuhvatalo Persiju i srednju Aziju.

Džingis-kan je u rat koji je usledio poveo sve svoje sinove, jer se nadao da će ih naučiti kako da budu što bolji ratnici ali i kako da rade i žive složno.[6] Međutim, njihov sukob bacio je tamnu senku na ovaj pohod i bolno mu otvorio oči: shvatio je koliko će mučnog rada biti potrebno da se carstvo očuva posle njegove smrti. Sinovi nisu bili dorasli potrebama carstva. Dok je ispunjavao svoj uzvišeni cilj ujedinjenja stepskih plemena, Džingis-kan nije sinovima posvetio dužnu pažnju. Sada su postali sredovečni ljudi a još se nisu dokazali. U svom nepoverenju prema rođacima i životnom oslanjanju samo na bliske prijatelje i drugove iz mladosti, on nije izgradio nikakav odnos sa svojim sinovima niti ih je pripremio da ga zamene.

Tokom poslednjih godina života, Džingis-kan je bezuspešno tražio način da popravi odnose između Čagataja i Jočija. Poslao ih je u zajednički pohod na grad Urgenč, bivši prestonicu sultana Harezma. Tanzija koja je rasla između dva brata skoro je planula u otvorenu borbu, za vreme opsade. Obojicu su znala da grad pripada Jočiju, kao de nasledstva, pa zato nisu mogli da se slože oko načina njegovog osvajanja. Joči je sumnjao da, pošto zna da grad pripada njemu, Čagataj pokušava namerno da ga uništi u potpunosti. Čagataj je, sa druge strane, sumnjao da Joči iz pohlepe želi da zaštiti grad, čak i po cenu što većih stradanja mongolskih vojnika.

Mada su skoro svi gradovi, koje su Mongoli osvajali, pali za nekoliko dala ili nedelja, opsada Urgenča se otegla na nečuvenih šest meseci. Branioci su se žestoko borili. Čak i kada su Mongoli probili gradske zidine, branioci su nastavili da se bore za svaku kuću. Nenaviknuti na bitku na u klaustrofobičnom okruženju skoro uništenog grada, Mongoli su podmetnuli požar da spale grad. Branioci su nastavili da se bore u u spaljenim ruševinama. Konačno su mongoli izgradili branu, skrenuli reku i potopili grad. Tako su pobili i poslednje branioce i grad uništili do temelja.[11] Urgenč se nikada nije oporavio, pa iako je pripao Jočiju, ni on ni njegovi naslednici nisu imali čime da vladaju.[12]

Ljut zbog svađe između sinova, Džingis-kan ih je pozvao sebi i na licu mesta ih je ponizio time što im je uskratio pristup na dvor, a zatim, kada ih je konačno primio, naizmenično ih je preklinjao grdio i molio. Najviše živih reči i citata ostalo je sačuvano upravo iz tog doba njegovog života. Svi oni pokazuju sve veću brigu, ali i sve manju moć Džingis-kana da upravlja sopstvenom porodicom.[13] Čagataju je verovatno tu stigla vest o pogibiji svog prvenca Mutugena u dolini Bamijan, u Avganistanu, proleća 1221. godine.[14] Naime, ovaj mladić, inače najdraži Džingis-kanov unuk, usmrćen je strelom u krvavoj bici. Džingis-kan je, navodno, rekao Čagataju da ne plače i da ne jadikuje, pre nego što mu je ovo preneo.[15]

Džingis-kanove pouke sinovima[uredi | uredi izvor]

Džingis-kanovo carstvo.

Pošto je suviše dugo zapostavljao svoje sinove pokušao je da ih nauči svemu odjednom, pa se mučio, ali nije uspeo da svoje misli i životne pouke sroči dovoljno jasno. Bio je naviknut da naređuje, ne da objašnjava. Pokušao ih je naučiti da je za vladanje ključna samokontrola, naročito u ponosu, koji je i najteže savladati. Objašnjavao je da je teže savladati ponos nego najboljeg rvača. Upozorio ih je da ako ne mogu da progutaju ponos, ne mogu ni da vode druge. Da nikada ne smeju umisliti da su najjači ili najpametniji. Čak i po najvišoj planini gaze životinje, rekao je. Kada se životinja popne na vrh, viša je od planine. U skladu sa mongolskom tradicijom od malo reči, upozorio je sinove da ne govore mnogo. Recite samo ono što mora da se kaže. Vođa se ne iskazuje rečima nego delima:

On može da bude srećan ako je njegov narod srećan.

Naglasio je važnost vizije, cilja i plana, rekavši:

Bez vizije, bez cilja, čovek ne može da upravlja ni sopstvenim životom, kamoli životima drugih.

Neke misli su međusobno suproststavljene. Ma koliko da je naglašavao da je važno zgrabiti plašt vođstva, Džingis-kan je izgleda hteo da ih nauči i opreznom konzervitivizmu, jer vizija ne sme nikada da zastrani daleko od učenja starijih.[13] Kako im je objasnio:

... stari deel [đ] bolje pristaje i udobniji je; on trpi životne nedaće i istrajava u grmlju, dok se nov neisprobani deel brzo pocepa.[16]

U skladu sa sopstvenim treznim ponašanjem i jednostavnim životom, Džingis-kan ih je odvraćao od slikovitog života materijalne udobnosti i frivnolnih zadovoljstava. Objašnjavao je:

Lako je zaboraviti na viziju i cilj kada se steknu raskošna odela, brzi konji i lepe žene. Tada nećete biti ništa bolji od robova i izgubićete sve.

Krštenje Čagataja, slika autora Metra de la Mazarina iz knjige Putovanja Marka Pola, sa početka XV veka.

U jednoj od najvažnijih lekcija, rekao je sinovima da pokoravanje vojske nije isto što i pokoravanje nacije:

Vojsku možete pobediti nadmoćnijom taktikom i boljim ljudima, ali naciju možete pokoriti jedino ako osvojite srca ljudi.

Ovo možda zvuči idealistički, ali je praćeno veoma pragmatičnim savetom da, iako je Mongolsko carstvo jedno, pokorenim narodima ne treba nikako dozvoliti da se ujedine:

Narodima, pokorenim na suprotnim stranama jezera treba i vladati na suprotnim stranama jezera.

Ovo učenje, kao i mnoga druga, Čagataj i svi ostali Džingis-kanovi naslednici potpuno će zanemariti.[17] Prvi je to uradio Joči, koji je 1223. godine odbio da dođe na veliki lov koji je priredio Džingis-kan, na kome su između ostalih prisustvovala sva braća.[18]

Čagatajski kan[uredi | uredi izvor]

Godine 1227. Džingis-kan je umro i usledila je podela Mongolskog carstva. Čagataj je, tom prilikom, dobio na upravu Transoksijanu, uključujući i Buhariju, Turkestan i deo centralne Azije, danas nastanjen uzbečkim Tatarima.[1][19][20] Ova oblast će kasnije postati poznata kao Čagatajski kanat.

Čagatajeva vladavina je bila relativno mirna, bez većih sukoba. Upravljao je uz pomoć svog prvog ministra Karačara Nevijana, iskusnog državnika koji je ranije služio Džingis-kanu. 1230-ih godina izbio je veliki ustanak u Buhari, koji je kanovom sposobnošću i odvažnošću bio brzo ugušen. Čagataj kasnije dolazi u sukob sa Ogatajem, ali je veća borba sprečena njegovim pokoravanjem volji Velikog Kana. Tokom svog života Čagataj je delio pojedine oblasti svog kanata pouzdanim ljudima, koji su na dobijenoj zemlji postajali poglavari, amiri. Ovakva praksa uticaće na slabljenje Čagatajskog kanata u narednom periodu.

Hrišćanin?[uredi | uredi izvor]

Čagatajeva sahrana, slika Rašida al-Dina iz Džami at-tavariha, XIV vek.

Marko Polo govori da je Čagataj [e] tokom Ogatajeve vladavine prešao u hrišćanstvo. Govori da je to silno obradovalo hrišćansko stanovništvo Samarkanda, koje je milošću i pod zaštitom kana prionulo da sagradi crkvu posvećenu Svetom Jovanu Krstitelju.[21] Vladari iz dinastije Džingis-kana, u pitanjima vere, bili su poznati kao slobodoumni ili možda nezainteresovani. Stoga je razumljivo da su brojni kanovi koji nisu prihvatili islam postali predmet najneverovatnijih priča o preobraćenju u hrićanstvo.[22] Takva legenda nastala je i Čagataju.

Mada postoje indicije da se to i desilo, nema nikakve potvrde da je zaista prihvatio hrišćanstvo, iako je činjenica da su pod njegovom vlašću hrišćani uživali znatne povlastice.[22][19]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Godine 1240. Čagatajeva vojska je upala u teritorije pod vlašću sultana Delhija, usput pljačkajući okolne gradove.[23] To je bio poslednji kanov pohod. Umro je 1. jula 1242. godine u svojoj prestonici Almaliku.[ž][24][2] Na mestu kana nasledio ga je unuk Kara-Hulagu, pod regentstvom njegove udovice Ebuskun.[25]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Habul-kan, kan Hamag-Mongola
 
 
 
 
 
 
 
8. Bartan-baatur
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Jesugej
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Džingis-kan, Veliki Kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Hoelun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Čagataj
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Borte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prema stepskoj tradiciji, svaki sin u stočarskoj porodici dobijao je po nekoliko životinja od svake vrste koju ta porodica poseduje, kao i nešto pašnjaka.
  2. ^ Plemenska skupština.
  3. ^ U ovoj tradicionalnoj basni su se, kada je došla zima, mnogobrojne i suprotstavljene zmijine glave posvađale oko toga koja je rupa bolja da se u njoj sakriju i zaštiti od hladnog vetra i snega. Svaka glava vukla je prema svojoj rupi i u svom pravcu. Druga zmija - ona sa mnogim repovima i jednom glavom - smesta je otišla u rupu i ostala na toplom preko zime, dok se ona zmija sa mnogim glavama smrzla i uginula.
  4. ^ Poredak pri sedenju, hodanju, govoru, jelu i piću ima moćnu simboliku u očima Mongola i dan-danas.
  5. ^ Joči se rodio ubrzo posle spasavanja Borte od merkidskih otmičara.
  6. ^ Tradicionalna mongolska haljina koju nose i muškarci i žene.
  7. ^ Marko Polo ga naziva Zagataj ili Zogataj.
  8. ^ Neki izvori pominju 1240. godinu, kao godinu njegove smrti.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 402.
  2. ^ a b v Vederford 2007, str. 318.
  3. ^ Vederford 2007, str. 46-47.
  4. ^ Vederford 2007, str. 80.
  5. ^ Vederford 2007, str. 127.
  6. ^ a b v Vederford 2007, str. 141.
  7. ^ Vederford 2007, str. 141-142.
  8. ^ Vederford 2007, str. 142.
  9. ^ Vederford 2007, str. 143.
  10. ^ Vederford 2007, str. 144.
  11. ^ Vederford 2007, str. 146.
  12. ^ Vederford 2007, str. 146-147.
  13. ^ a b Vederford 2007, str. 147.
  14. ^ Vederford 2007, str. 138-139.
  15. ^ Vederford 2007, str. 139.
  16. ^ Vederford 2007, str. 147-148.
  17. ^ Vederford 2007, str. 148.
  18. ^ Vederford 2007, str. 149.
  19. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 424.
  20. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 429.
  21. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 109.
  22. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 403.
  23. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 419.
  24. ^ Vederford 2007, str. 186.
  25. ^ Vederford 2007, str. 189.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чагатај&oldid=27048573”