Šoni (narod)

Šoni

Portreti Šonija
Ukupna populacija
7.298
Regioni sa značajnom populacijom
SAD (Oklahoma)
Jezici
šonski, engleski
Religija
Tradicionalna plemenska religija, hrišćanstvo
Srodne etničke grupe
ostali algonkvinski narodi

Postojbina Šonija pre kontakta sa Evropljanima

Šoni (ili Šavanvaki, Savanoki i Šavanovi Lenoiki) su starosedeoci severoistočnih delova Amerike. Algonkvinski su narod, čiji jezik spada u centralnu grupu algonkvinskih jezika. U kolonijalno doba vodili su polunomadski način života. Zbog čega su se njihova naselja nalazila od Ilinoisa, Indijane, Ohaja i Kentakija na zapadu do Zapadne Virdžinije, Virdžinije, Pensilvanije i zapadnog Merilenda na istoku, na jugu njihova naselja su postojala u Alabami i Južnoj Karolini.

Njihova postojbina pre kontakta sa Evropljanima je najverovatnije bio južni Ohajo. U vreme prvog kontakta u 17. veku Šoni su bili podeljeni u nekoliko grupa, na koje su Evropljani naišli u Ilinoisu, Ohaju, Merilendu i na reci Savani (koja je po njima dobila ime). Na kraju 17. veka Šoni se okupljaju u istočnoj Pensilvaniji, odakle se postepeno kreću ka gornjem delu sliva reke Ohajo (manje grupe su ostale na jugu u Alabami sa narodom Maskogi (ili Krik)). Sredinom 18. veka (nešto pre 1750) ponovo se na kratko dele u manje grupe koje se raseljavaju, da bi se zatim ponovo okupili u dolini reke Ohajo gde su bili naseljeni u drugoj polovini 18. veka. Nakon Američkog rata za nezavisnost i ratova koji su usledili ponovo sledi period raseljavanja, kada različite grupe Šonija odlaze na zapad preko reke Misisipi, prvo u Misuri i Kanzas, da bi na kraju bili naseljeni u rezervatima u Oklahomi. Većina onih koji su ostali na istoku je 1830-ih proterana u Oklahomu. U SAD je prema popisu stanovništva 2010. živelo 7.298 Šonija.

Istorija

17. vek

U istorijskim dokumentima iz 17. veka zabeleženi su susreti Evropljana sa Šonijima na širokom području. Jedan od najranijih pomena Šonija bi mogla biti holandska mapa iz 1614. na kojoj je prikazano da su Šoni naseljeni istočno od reke Delaver. Prema kasnijim holandskim izvorima iz 17. veka oni su pominjani u okvirno istoj oblasti. Prema izveštajima francuskih istraživača u istom veku Šoni su bili naseljeni duž reke Ohajo, gde su ih Francuzi zatekli prilikom upada iz istočne Kanade i zemlje Ilinois (ili gornje Luizijane) oblasti koja je obuhvatala gornji deo sliva reke Misisipi.

Naselja Šonija su imala od 40 do 100 kuća koje se bile slične po stilu gradnje irokeškim dugim kućama. Naselja su obično imala kuću za većanje, koja je bila duga od 20 do 30 metara i u kojoj su se održavale javne rasprave i donošene odluke.

Šonije su 1670-ih iz Kentakija proterali Irokezi iz Njujorka i Pensilvanije, koji su dolinu Ohaja koristili kao lovište iz kog su se snabdevali krznima koja su zatim prodavali Evropljanima. Istraživači Bats i Falam su 1671. zabeležili da se Šoni bore protiv Irokeza zbog kontrole nad Šenandoa dolinom i da gube. Nešto pre 1670. grupa Šonija je naselilo oblast oko reke Savane. Oni su oko 1674. stupili u kontakt sa Englezima iz grada  Čarlstona u Južnoj Karolini. Sa njima su uspostavili dugotrajno savezništvo. Šoni sa reke Savane su karolinškim Englezima bili poznati pod imenom „Savana Indijanci”. U približno isto vreme druge grupe Šonija su naselile delove Floride, Pensilvanije, Merilenda i druge krajeve južno i istočno od zemlje Ohajo. Pjer Lemuan d`  je u svom dnevniku 1699. zabeležio da su Šoni „nacija koje se treba plašiti, i koja je raštrkana od Karoline do Virdžinije u pravcu Misisipija”.

Prema teoriji istoričara Alana Galeja seobe Šonija sredinom 17. veka posledica su „Dabrovih ratova”, a koji su započeli 1640-ih. Šoni su postali poznati po raštrkanosti svojih naselja, koja su se nalazila od Pensilvanije do Ilinoisa i Džordžije. Neka od njihovih poznatih sela bila su Eskipakitiki u Kentakiju, Soninči u Ohaju, Čalakagej u blizini današnje Silakoge u Alabami, Čalagota na mestu gde je današnji grad  Čilikoti u Ohaju, Old Šonitaun u Ilinoisu i Suvejni u Džordžiji. Njihov jezik je postao lingva franka, jezik koji su u međusobnoj trgovini koristili mnogi narodi. Postali su predvodnici domorodačkih naroda, inicirali su i održavali Panindijanski otpor evropskoj i evroameričkoj ekspanziji.

18. vek

U  vreme dolaska prvih belih doseljenika u dolinu Šenandoa oko 1730, Šoni su bili najznačajniji narod u njenom severnom delu. U to vreme bili su vazali Irokeza, koji su prihvatili deo Taskarora iz Severne Karoline i naselili ih Martinsburg u Zapadnoj Virdžiniji (1722. Taskarore su postale šesti član Irokeške konfederacije). Takođe u to doba su Seneka i Delaver (Leni Lenape) ratnici sa severa vodili borbe sa Katoba ratnicima iz Virdžinije na teritoriji Šonija u Šenandoa dolini.

Do kraja 1730-ih pritisak zbog širenja kolonija doveo je do većeg broja sukoba. Šoniji su osećali negativne posledice trgovine krznom, jer su često krzna razmenjivana za rum ili brendi, što je dovelo do raširene zloupotrebe alkohola. Zbog protivljenja prodaji alkohola koje je predvodio Piter Čartijer (koji je bio Metis i trgovac) u jednom broju naselja Šonija u Pensilvaniji, došlo je do sukoba sa guvernerom kolonije Patrikom Gordonom. Zbog koga je 1745. oko 400 Šonija napustilo Pensilvaniju i otišlo u Ohajo, Kentaki, Alabamu i Ilinois.

Pre 1754. glavno naselje Šonija je bilo Šoni Springs, gde se danas nalazi Kros Džankš`n u blizini Vinčestera. Veće oca poglavice Kornstoka (Kukuruzne Stabljike) je u tom naselju odžavalo sastanke. Još neka naselja Šonija nalazila su se u severnom delu doline Šenandoa: Murfild u Zapadnoj Virdžiniji, na Severnoj reci, i na reci Potomak Kamberland u Merilendu. Šoni sa reke Sioto u Ohaju su 1753. poslali glasnike Šonijima koji su još uvek bili u Šenandoa dolini i predložili su im da napuste dolinu i da im se pridruže, što su oni i uradili sledeće godine. Broj stanovnika naselja Šanoa na reci Ohajo povećao se na 1.200 do 1750.

Još od „Dabrovih ratova” Irokezi su Ohajo doživljavali kao svoje lovište po pravu osvajanja i tretirali su Šonije i Delavere (Leni Lenapije), koji su se tamo naselili kao zavisne narode. Neke nezavisne grupe Irokeza iz različitih plemena su se takođe preselile na zapad u Ohajo, gde su postali poznati pod imenom Mingo. Ova tri naroda Šoni, Delaveri i Mingoi postalo su čvrsto povezani, bez obzira na jezičke razlike (prva dva govore algonkvinskim jezicima, a treći irokeškim). 

Nakon učešća u prvoj fazi Francuskog i Indijanskog rata, kao saveznik Francuske, Šoni menjaju stranu 1758. godine. Oni su sa britanskim kolonijama potpisali Istonski sporazum, kojim je Alegeni greben priznat kao njihova međusobna granice. Ovaj mir je trajao kratko do Pontijakovog rata koji je izbio 1763. Kasnije iste godine, doneta je kraljevska proklamacija iz 1763, kojom se pravno potvrđuje granica iz 1758. kao granica britanske kolonizacije, a zemlja zapadno od nje je rezervisana za Indijance. U sprovođenju sporazuma postojale su poteškoće, jer su evropski kolonisti nastavili da se naseljavju zapadno od granice.

Prema sporazumu iz Fort Stenviksa iz 1768. granica je pomerena na zapad, britanskim kolonistima su predati Zapadna Virdžinija i Kentaki. Šoni nisu  pristali na ovaj sporazum. On je bio zaključen između britanskih zvaničnika i Irokeza, prema kojima je suverenitet nad zemljom pripadao Irokezima, iako su Šoni i drugi domorodački narodi takođe lovili na tom području.

Nakon sporazuma iz Fort Stenviksa, angloamerikanci su počeli masovno da se naseljavaju u dolinu reke Ohajo. Oružani sukobi između doseljenika i Indijanaca prerasli su u Danmorov rat 1774. Britanske diplomate su uspele da izoluju Šonije u toku sukoba, Irokezi i Delaveri (Leni Lenapiji) su ostali neutralni. Šoni su se borili protiv britanske kolonije Virdžinije, a imali su saveznike samo među malim brojem Mingoa. Lord Danmor, guverner Virdžinije, pokrenuo je dvosmernu invaziju na teritoriju Šonija. Poglavica Šonija Kornstok je napao jedno krilo invazione vojske u Bici kod Point Plezenta, ali bitka se završila bez jasnog pobednika, a to je istovremeno bila i jedina bitka u tom ratu.

Prema sporazumu iz Kamp Šarlota iz 1774. Kornstok i Šoni su bili primorani da priznaju reku Ohajo kao granicu, kako je i bilo predviđeno sporazumom iz Fort Stenviksa 1768. Šoni su se odrekli prava na „lovišta” u Zapadnoj Virdžiniji i Kentakiju. Ipak mnoge vođe Šonija su odbile da priznaju ovu granicu. U jednom incidentu nakon potpisivanja sporazuma jedna od grupa Šoni ratnika je napala Danijela Buna u Kentakiju 1775.

Američki rat za nezavisnost

Kada su SAD proglasile nezavisnost od Velike Britanije 1776, Šoni su bili podeljeni. Oni nisu podržavali američke pobunjenike, a Kornstok je predvodio manjinu koja je želela da ostane neutralna. Šoni koji su živeli severno od reke Ohajo su bili nezadovoljni zbog američkog naseljavanja Kentakija. Kolin Kalovej je zabeležio da je većina Šonija bila na strani Britanaca u borbi protiv protiv Amerikanaca.

Ratne vođe, kao što je poglavica Blekfiš i Plavi Kaput pridružili su se Džreging Kanuu i grupi Čerokija duž donjeg toka reke Tenesi i potoka Čikamoga u borbi protiv kolonista u ovoj oblasti. Neki kolonisti su ih zvali Čikamoga, jer su bili naseljeni duž ovog potoka tokom Čiročko–američkog rata, koji je trajao tokom i nakon Američkog rata za nezavisnost.

Šoni su kasnije u savezu sa Majamijima predstavljali moćnu vojnu silu u dolini Ohajo, nakon Američkog rata za nezavisnost, a tokom Severozapadnog indijanskog rata između SAD i konfederacije domorodačkih naroda. Nakon poraza u bici kod Folen Timbersa 1794, većina grupa Šonija je sledeće godine potpisala Grinvilski sporazum. Sporazumom su Šoni bili primorani da ustupe veliki deo svoje zemlje SAD. Druge grupe Šonija su odbacile ovaj sporazum i odselile su se u Misuri zapadno od Misisipija, gde su se naselile u blizini Kejp Džirardoa.

Tekumsehov rat i rat iz 1812.

Tekumseh na slici Bensona Losinga iz 1848. godini, na osnovu crteža iz 1808.

Na početku 19. veka, vođa Šonija Tekumseh (ili Tikamsi) je ujedinio razne indijanske narode u Tekumsehovu konfederaciju čiji je cilj bio sprečavanje daljeg širenja Amerikanaca na račun Indijanaca. Rat koji je usledio postao je poznat kao Tekumsehov rat. Dva glavna protivnika u sukobu, poglavica Tekumseh i američki političar Vilijam Henri Harison, bili su učesnici u bici kod Folen Timbersa na kraju Severozapadnog indijanskog rata 1794. Tekumseh nije bio među indijanskim potpisnicima sporazuma iz Grenvila kojim je okončan rat. Međutim, mnoge indijanske vođe regiona su prihvatile uslove Grenvilskog sporazuma i u narednih deset godina indijanski otpor američkoj hegemoniji je slabio.

Septembra 1809. godine Vilijam Henri Harison, tadašnji guverner teritorije Indijana, pozvao je na pregovore Potavatomije, Delavere (Leni Lenapije), Il River pleme (jedno od plemena Majamija) i Majamije u Fort Vejn. Harison im je obećao velike subvencije i isplate ako predaju zemlje koje je tražio. Nakon dve nedelje pregovora, vođe Potavatomija su ubedile Majamije da prihvate sporazum, jer su ranije Potavatomi prihvatili sporazume koji su bili manje povoljni za njih na zahtev Majamija. Na kraju 30. septembra.1809. je potpisan sporazum iz Fort Vejna, kojim je prodato SAD 1.215.000 hektara (oko 12.000 km²), uglavnom duž reke Vobaš severno od Vinsensa.

Tekumseha su uslovi sporazuma iz Fort Vejna razbesneli, on je verovao da je američka indijanska zemlja u zajedničkom posedu svih plemena, tu ideju su prethodnih godina zagovarali poglavica Šonija Plavi Kaput i Džozef Brant poglavica Mohavka. Tekumseh je počeo da proširuje učenja svog brata Tenskvatave (ili Proroka), koji je pozivao Indijance da se vrate tradicionalnom načinu života. On je počeo da povezuje učenje sa idejom Panindijanskog saveza. Tekumseh je posećivao mnoga plemena i ubeđivao je ratnike da napuste popustljive poglavice i da se pridruže otporu u Prorokovom gradu.

Portret Vilijama Henrija Harisona

Avgusta 1810. Tekumseh je predvodio grupu od 400 ratnika koji su se u Visensu suočili sa guvernerom Harisonom. Tekumseh je zahtevao od Harisona da poništi sporazum iz Fort Vejna i zapretio je da će ubiti poglavice koje su ga potpisale. Harison je odbio, tvrdeći da su Majamiji bili vlasnici zemlje koju su prodali i da su imali pravo da je prodaju kad požele. Tekumseh je mirno otišao ali je upozorio Harisona da će uspostaviti savez sa Britancima ako sporazum nebude poništen.

Marta 1811. na nebu se pojavila Velika kometa iz 1811. godine. U toku godine tenzije između Indijanaca i američkih kolonista su se povećale. Došlo je do ubistva 4 Amerikanca na reci Misuri i pljačke tovara koji su prenosili američki trgovci. Harison je pozvao Tekumseha na razgovar kako bi objasnio postupke svojih saveznika. Avgusta 1811. dvojica lidera su se susrela, a Tekumseh je uverio Harisona da Šoni ne nameravaju da zarate sa SAD.

Nakon toga Tekumseh je putovao na jugoistok da bi privukao nove saveznike protiv SAD među 5 civilizovanih plemena. „Tekumsehovo (Tekamsi) ime je značilo Zvezda padalica ili Panter preko neba”. On je govorio na jugoistoku narodima kojima se obraćao: Čokto, Čikasu, Maskogi i mnogim drugim, da je zvezda padalica (kometa) najavila njegov dolazak. On je takođe najavio novi znak koji će dokazati da ga je poslao Veliki duh.

Dok je Tekumseh putovao, obe strane su se pripremale za bitku kod Tipikanoa. Harison je prikupio malu vojsku koju su sačinjavali regularni vojnici i milicija. Harison je poveo vojsku 6.novembra.1811. u kojoj je bilo 1.000 vojnika u Prorokovgrad u nadi da će uništiti Tekumsehovu vojsku. Sledećeg jutra rano u zoru snage pod komandom Proroka preuranjeno su napale Harisonovu vojsku na reci Tipikano u blizini reke Vobaš. Iako malobrojnije Harisonove jedinice su odbile napad, prisilivši domoroce na povlačenje i napuštanje Prorokovoggrada. Oni su spalili selo i vratili se na svoju teritoriju. Ovim porazom je okončan Tekumsehov san o velikom savezu domorodaca protiv belaca.

Maskogi (Kri) koji su se pridružili Tekumsehu bili su poznati pod imenom Crveni Štapovi. Oni su bili najtradicionalniji deo naroda, jer su njihova naselja u oblasti gornjih gradova bila udaljenija od evroameričkih naselja. Oni nisu želeli da budu asimilovani. Crveni Štapovi su se suprotstavili donjim gradovima i došlo je do građanskog rata (Krik rat). Koji je postao sastavni deo Rata iz 1812. kada je došlo do otvorenog sukoba između američkih vojnika i kričkih Crvenih Štapova.

Nakon što je general Vilijam Hal predao Detroit tokom Rata iz 1812, general Vilijam Henri Harison je preuzeo komandu nad američkom vojskom severozapada. On je zatim pokušao da preuzme grad, koji su tada branili britanski pukovnik Henri Prokter i Tekumseh. Jedan odred vojske pod komandom Harisona je poražen kod Frenčatauna na reci Rejz`n 22.januara.1813.

Maja 1813. Prokter i Tekumseh su započeli opsadu Fort Megsa u severnom Ohaju. Američke snage koje su došle kao pojačanje su porazili domoroci, međutim tvrđava nije pala. Domoroci su nakraju počeli da se razilaze, što je prinudilo Proktera i Tekumseha da se vrate u Kanadu. Njihova druga opsada Fort Megsa u julu je takođe propala. Da bi podigli moral indijanskim snagama Prokter i Tekumseh su pokušali da zauzmu Fort Stivenson, malu američku bazu na reci Sandaski. Nakon što je napad odbijen uz velike gubitke na strani Indijanaca i Britanaca ofanziva u Ohaju je završena.

Američki komandant kapetan Oliver Peri komandovao je bitkom na jezeru Iri 10.septembra.1813. Njegova odlučna pobeda osigurala je kontrolu amerikanca nad jezerom, popravila je američki moral nakon serije poraza i prisilila je Britance da se povuku ka Detroitu. General Harison je započeo invaziju na gornju Kanadu, čiji je vrhunac bio američka pobeda u bici na Temzi 5.oktobra.1813. Tekumseh je poginuo u bici, a njegovom smrću okončan je indijanski savez sa Britancima u oblasti Detroita. Američka kontrola nad jezerom Iri je značila da Britanci više nisu u stanju da obezbede neophodnu vojnu opremu svojim indijanskim saveznicima, koji su izašli iz rata. Tokom ostatka rata amerikanci su zadržali kontrolu nad ovom oblašću.

Sredina 19. veka i 20. vek

Šoni u Misuriju postali su poznati pod imenom „Absenti Šoni” nakon što su napustili SAD i naselili istočni deo španskog Teksasa. Deo Delavera im se pridružio u seobi. Iako su bili u savezu sa Čirokijima, njihov poglavica Džon Lini je ostao neutralan tokom Čiroki rata 1839.

U znak zahvalnosti, krajem 1840-ih predsednik republike Teksas Mirabo Lamar je u potpunosti kompenzovao Šonije zbog gubitka žetve koji su pretrpeli nakon njihove deportacije iz Teksasa na sever u teritoriju Arkanzas. Šoniji su se naselili u blizini grada Šoni u današnjoj Oklahomi. Pridružili su im se Šoniji proterani iz Kanzasa.

Šoni iz Ohaja su 1817. potpisali sporazum iz Fort Megsa kojim su ustupili svoju preostalu zemlju u zamenu za 3 rezervata u Ohaju: Vapakoneti, Hog Krik u blizini grada Lime i Luiston. Ove rezervate su delili sa Senekama koji su se doselili iz države Njujork.

Misuri je postao država 1821. Nakon sporazuma iz Sent Luisa 1825. oko 1.400 Šonija iz Misurija je proterano iz Kejp Džirardoa u jugoistočni Kanzas, u blizinu reke Neošo.

Tokom 1833. samo je grupa Blek Boba pružala otpor proterivanju. Oni su se naselili u severoistočni Kanzas u blizinu Olejte i uz reku Kanzas u gradić Montičelo u blizini Gam Springsa. U blizini su misionari sagradili Šoni Metodističku crkvu. Oko 200 Šonija iz Ohaja se 1826. pod vođstvom Proroka Tenksvatave pridružilo u Kanzasu svojim sunarodnicima.

Većina Šonija iz Ohaja je sledilo poglavicu Crno Kopito, koji se protivio svakom pokušaju da se Šoni odreknu svoje domovine. Nakon njegove smrti preostalih 400 Šonija iz Ohaja sa rezervata Vapakoneta i Hog Krik predalo je svoju zemlju i preselilo se u rezervat Šonija u Kanzasu. Šoni i Seneke sa rezervata Luiston su 1831. otišli u Idijansku teritoriju (današnja Oklahoma).

Tokom Američkog građanskog rata, grupa Blek Boba je napustila Kanzas i pridružila se Absenti Šonijima u Oklahomi. Nakon Američkog građanskog rata, Šoniji iz Kanzasa su proterani u severoistočnu Oklahomu. Šoni iz bivše Luistonske grupe postali su „Istočni Šoni”.

Šoni proterani iz Kanzasa postali su „Lojalni Šoni” (prema jednoj teoriji zbog lojalnosti uniji u toku građanskog rata, prema drugoj jer su bili poslednji Šoniji koji su napustili svoju domovinu u Ohaju). Ovu grupu je vlada SAD priznavala kao deo Čiroki nacije zbog čega su se zvali i Čiroki Šoni.

Lojalni ili Čiroki Šoni su federalno priznati kao posebno pleme 2000. Danas se zovu „Šoni pleme”. Većina pripadnika ova 3 federalno priznata plemena Šonija („Absenti Šoni”, „Istočni Šoni” i „Šoni pleme”) živi u Oklahomi.

Šoni plemena

Postojalo je 5 istorijskih plemena Šonija:

• Čilikoti
• Hatavekela
• Kispoko
• Mekoči
• Pikva

Danas postoje 3 federalno priznata plemena Šonija:

• Absenti Šoni
• Istočni Šoni
• Šoni pleme (ili Lojalni Šoni, ili Čiroki Šoni)

Jezik

Šonskim jezikom koji spada u centralnu grupu algonkvinskih jezika je 2002. govorilo 200 Šonija. Šonski jezik je pisan latiničnim pismom. Na šonski jezik su prevedeni delovi Biblije, a postoji i rečnik šonskog jezika.

Literatura

• Warren, Stephen (2014). Worlds the Shawnees Made: Migration and Violence in Early America. UNC Press Books. ISBN 978-1-4696-1173-0. 
• The Shawnee. University Press of Kentucky. 1977. ISBN 978-0-8131-2818-4. 
• Funk, Arville (1983) [1969]. A Sketchbook of Indiana History. Rochester, Indiana: Christian Book Press. 
• Sturtevant, William C. (1978). Handbook of North American Indians. 11. Government Printing Office Washington D.C. Smithsonian Institution Washington. 
• Callender, Charles. "Shawnee", in Northeast: Handbook of North American Indians, vol. 15, ed. Bruce Trigger. Washington, D.C.: Smithsonian Institution. 1978. ISBN 978-0-16-072300-1.
• Clifton, James A. (1984). Star Woman and Other Shawnee Tales. Lanham, MD: University Press of America. ISBN 978-0-8191-3712-8. . ISBN 978-0-8191-3713-5. (pbk.)
• Edmunds, R. David (1983). The Shawnee Prophet. Lincoln, Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1850-5. 
• Edmunds, R. David (2006). Tecumseh and the Quest for Indian Leadership. Originally published 1984. 2nd edition, New York: Pearson Longman. ISBN 978-0-321-04371-9. 
• Edmunds, R. David. "Forgotten Allies: The Loyal Shawnees and the War of 1812" in David Curtis Skaggs and Larry L. Nelson, eds. (2001). The Sixty Years' War for the Great Lakes, 1754–1814. East Lansing: Michigan State University Press. str. 337–51. ISBN 978-0-87013-569-9. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Langguth, A. J. (2006). Union 1812: The Americans Who Fought the Second War of Independence. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-2618-9. 
• Howard, James H. (1981). Shawnee!: The Ceremonialism of a Native Indian Tribe and its Cultural Background. Athens, Ohio: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-0417-1. . ISBN 978-0-8214-0614-4. (pbk.)
• Lakomäki, Sami. Gathering Together: The Shawnee People through Diaspora and Nationhood, 1600-1870.. New Haven, CT. . Yale University Press. 2014. .
• O'Donnell, James H. (2004). Ohio's First Peoples. Athens, Ohio: Ohio University Press. ISBN 978-0-8214-1525-2.  (paperback). ISBN 978-0-8214-1524-5. (hardcover).
• Sugden, John (1997). Tecumseh: A Life. New York: Holt. ISBN 978-0-8050-4138-5.  (hardcover). ISBN 978-0-8050-6121-5. (1999 paperback).
• Sugden, John (2000). Blue Jacket: Warrior of the Shawnees. Lincoln and London: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-4288-3. 

Spoljašnje veze

• Absenti Šoni
• Šoni pleme
• Šoni Indijanci