Ђуза Радовић
| Ђуза Радовић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1906. |
| Место рођења | Липовска Бистрица, код Колашина, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 16. октобар 1989. (82/83 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
Ђуза Радовић (Липовска Бистрица, код Колашина, 1906[1] — Београд, 16. октобар 1989) био је југословенски и српски књижевник, аутор, лингвиста, професор на Факултету драмских уметности, друштвено-политички радник, управник Библиотеке Српске академије наука и уметност и академик. Његова лична библиотека налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.
Биографија[уреди | уреди извор]
Завршио је беранску гимназију[2] и дипломирао је на Филозофском факултету (група за југословенску и свјетску књижевност) у Београду 1930. Компаративну књижевност је студирао на Сорбони.
Радио је као гимназијски професор; библиотекар у Народној библиотеци Србије; уредник Радио Београда 2, професор Факултета драмских уметности у Београду; научни савјетник и управник Библиотеке Српске академије наука и уметности.
Уређивао је часописе и новине: Развршје, Књижевне новине, Књижевност и језик, Библиотекар. Писао је пјесме, књижевне критике, есеје и огледе из историје књижевности.
Преводио је са француског и словеначког језика. Био је члан Друштва за науку и умјетност Црне Горе.
Предавао је на Факултету драмских уметности као редовни професор.[3]
Један је од потписника Новосадског договора.[4]
Био је члан културно-просветне заједнице Лознице, председник Управе друштва за проучавање позоришта Србије[5] и Црногорске академије наука и умјетности.[6]
Ђура Радовић је заслужан за афирмацију књижевног опуса Стефана Митровог Љубише. Приредио је зборник радова о његовом делу и касније иницирао издање његових изабраних и сабраних дјела.[7]
Библиотека у Адлигату[уреди | уреди извор]
Његова ћерка Весна Бернар је преводилац са француског. Превела је дела Јована Дучића и Милована Данојлића на француски.
Она је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” поклонила очеву личну библиотеку.[8]
Одабрана дјела[уреди | уреди извор]
- На путу, пјесме, 1934
- Личности и дела , 1955
- Док још има ласта , 1960
- Студије и огледи , 1983
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 686.
- ^ „Zahtijevali vraćanje statusa više državne gimnazije”. www.dan.co.me. Приступљено 2020-12-21.
- ^ „Nešto je trulo u srpskom pravosuđu”. B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET (на језику: енглески). 2012-01-17. Приступљено 2020-12-21.
- ^ http://slovoslovlje.org/2017/04/28/vidoje-marjanovic-osvrti-na-stanje-srbskog-jezika-i-njegovog-pisma-iii-deo/ http://www.svevlad.org.rs/srbistika/novosadski_dogovor.html
- ^ http://arhiva.unilib.rs/unilib/o_nama/izdanja/2008/misa-djuric.pdf
- ^ „Preminuli članovi - CANU”. www.canu.me. Приступљено 2020-12-21.
- ^ LJUBIŠA, Stjepan Mitrov (1969). Приповетке. (Избор и редакција Ђуза Радовић.). (на језику: енглески).
- ^ Blic. „Rukopisi Milovana Danojlića, meniji sa dvora kralja Aleksandra i kraljice Drage i deo arhive Srpskog kraljevskog pozorišta stigli u Srbiju”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-21.
| Међународне | |
|---|---|
| Остале | |
