Јанићије Костић

Јанићије Костић
Јанићије Костић
Датум рођења	29. јун 1834.
Место рођења	Свилајнац
Датум смрти	13. март 1870. (35 год.)
Место смрти	Београд

Јанићије Костић (Свилајнац, 29. јун 1834—Београд, 13. марта 1870) био је писац, официр и службеник у царској Русији. Учествовао је у борбама против Мађара 1848. године, као и у Кримском рату на страни Русије.^[1] Био је велики патриота и славенофил. Желео је да се Словени између себе што боље повежу и упознају, а посебно је на томе радио током боравка у Русији.

Породица[уреди | уреди извор]

Отац му је био из Македоније, али је дошао у Србију за време Првог српског устанка и ту се борио са Карађорђем. Населио се у Свилајнцу и ту радио као трговац. Мајка му је била Марија, добра и лепа, како је извори описују.^[1] Родитељи му нису били образовани, али су изузетно ценили науку и учене људе, нарочито Марија. Како је Јанићије био међу најбољим ђацима у основној школи у Свилајнцу родитељи су јако желели да га пошаљу на даље школовање. Мајка му је рано преминула, када му је било 9 година, од упале плућа и последња жеља јој је била да Ђорђе одведе Јанићија у Београд у гимназију, како би наставио учење. Јанићије је имао и млађег брата, а када му се отац по други пут оженио извесном Јеленом, она ће довести и своју ћерку Милеву, коју ће Јанићије много волети.^[1]

Образовање[уреди | уреди извор]

Јанићије ће завршити гимназију у Београду, али како отац није имао новца да га школује, био је питомац извесног Ресавца, веома богатог човека, који је био јако непријатан према Јанићију. Док је био у Београду десила се и револуција 1848. године и борба Срба у Војводини против Мађара. На то нису остали имуни ни ђаци београдске гимназије и Лицеја, па су формирали малу чету и отишли Книћанину.^[1] На Јанићија је боравак у Војводини оставио велики утисак. Након повратка одлучује да оде у Црну Гору, где је владика био Петар II Петровић Његош, који га је примио и запослио као дечијег учитеља.^[1]Синовац Његошев Данило био је Јанићијев вршњак, па су доста времена заједно проводили и заједно учили.^[1] Њих двојица поново ће се срести у Петрограду у Русији, у то време ће Данило бити владика.

Јанићије је током боравка у Црној Гори и због искуства из 1848. године, схватио колики је значај артиљерије, војске генерално и школованог војног кадра, за једну државу. Тада се код њега јавља жеља да настави образовање и да изучи војну школу. Како у Србији у то време није постојала таква школа, он преко Трста одлази у Беч у војно артиљеријско училиште Bombardier Crop.^[1] Није имао новца за пут, па је намеравао да прода једино што има - један пиштољ. Међутим, на њега се сажалио неки банкар и он му је дао новац, а његова жена спремила храну за пут. Јанићије никада није заборавио овај љубазан гест и неколико година касније послаће на њихову адресу дарове и писмо у којима им се захваљује на помоћи.^[1] У Бечу је почео да учи немачки и прилично добро га савладао, али није хтео да испуни обавезу и прими аустријско посланство и закуне се цару на верност.^[1] Због тога није могао да упише војну школу, јер је то био последњи услов за упис, који Јанићије није желео да испуни.

Одлазак у Русију[уреди | уреди извор]

Након тога одлази у руски конзулат у Бечу код конзула Фонтона. Конзулу се јако допао овај шеснаестогодишњи младић и његова жеља да се војно образује у царској Русији. На његово питање да ли има новца за пут и прикладну гардеробу за сурову руску зиму Јанићије је одговорио да ће зарадити колико год треба новца и да ће га његова млада крв грејати. Оно што му је требало била је препорука, а како је Блазнавац у то време био у Бечу он је Јанићију написао препоруку, како би могао да се упише у школу.^[1] Конзул је и новчано помогао Јанићија да оде у Русију, а руски племић Блудов упутио га је код свог оца, управника царске канцеларије. Јанићије је заиста имао среће, јер се због овакве помоћи у Русији нашао у отменом и утицајном друштву. Док је путовао ка Русији у сред децембра, возећи се на кочији, умало није промрзао, срећом је кочијаш приметио његово стање и успео да га загреје, притом га је натерао да попије и чашицу ракије како би се угрејао.^[1]

У Русији је Јанићије оставио леп утисак на све које је упознао, трудио се да прилике у Србији што боље представи и да на било који начин донесе бољитак свом народу. Захваљујући пре свих ћерки грофа Блудова упознао је много виђенијих руса из вишег сталежа и чак и утицао на њих да шаљу богате поклоне школама и црквама јужних Словена.^[1] На пример, кнегиња Татијана Васиљчикова, удовица председника државног савета, јако је волела да слуша Јанићијеве приче и по његовој препоруци слала поклоне манастирима. Неки од њих били су манастир Дужи у Милошеву у Херцеговини, Раваница, Манасија, Дечани и Студеница, а новац је послат и у Призрен и неким другим местима.^[1]

На распусту је Јанићије путовао по Русији и имао прилике да упозна пуно људи и да са њима разговара, међу њима био је и митрополит Филарет. У Русији је такође доста писао и развијао свој поетски дух, чак до мере да је запоставио школу, али је ипак успевао да буде коректан ученик. Стекао је официрско звање са 19 година и тада пожелео да иде у Србију. Међутим, била је то 1854. година и време Кримског рата, из Србије су протеривани сви они који су живели или се школовали у Русији.^[1] Јанићију се догодило исто и то га је јако потресло, као и неутралност Србије у овом рату. У то време писао је много песама, али му се психички није осећао добро. У овом рату Јанићије је учествовао и борио се против руских непријатеља. Млад и храбар и помало наиван у својој храбрости, као и у борби против Мађара 1848. године, одлично се показао толико да је одликован ореденом Свете Ане IV степена, 31. августа 1955. године.^[1] О овом војевању је такође писао песме.

У ово време много је говорио и о необразованости девојчица и девојака у Србији, које углавном нису имале прилике да се образују. Тада је добио идеју да би се девојчице из Србије могле школовати у Русији и уз помоћ кнегиње Јелене Павловне, која је иначе помагала просвету у Русији, дошле су три девојчице које је кнегиња лично финансирала. Једна од девојчица била је Јанићијева сестра Милева, која је тада имала 7 година, друга је била десетогодишња Јелисавета и трећа десетогодишња Марија Атанасковић. Све три су биле јако бистре и паметне и имале доста успеха, али нажалост убрзо су Милева и Јелисавета преминуле од последица упале плућа, коју је вероватно проузроковала сурова руска клима. Са Маријом се није смело ризиковати и она се убрзо вратила у Србију.

Јанићије је следећих година, након рата и након разочарења што не може отићи у Србију и што се словенске земље разилазе међу собом, почео све више ментално обољевати. Доктори су му саветовали да тражи блажу климу и он оставља службу и одлази у азијски департман, у нади да ће после неког времена тамо добити адекватно запослење. Међутим, живот у граду где су велике врућине није му пријао, већ напротив допринео његовој болести, која је највише напредовала 1858. године^[1]. И у таквом стању није запостављао писање, већ је предано радио на новим и исправљао старе песме.

Повратак у Србију[уреди | уреди извор]

У ту време дошао је у Петроград архимандрит црногорски Никанор да се хиротонише за митрополита. Костић је са њиме ишао у посету руским великодостојницима. Ускоро је био постављен за руског конзула у Рагузи, баш у време Светоандрејске скупштине и поновног доласка Милоша Обреновића на власт. Ово је јако обрадовало Јанићија и он ће пре одласка у Рагузу доћи у Србију, да обиђе мајчин гроб у Свилајнцу. У то време је кнегиња Васиљчикова са другим руским госпођама послала у Србију скупоцене црквене дарове за празник Светог Саве 1859. године. У овој донацији учествовала је и сама руска царица, а Јанићије се јако обрадовао овим гестом, јер је у њему видео повезивање и љубав две словенске земље. Поклони су послати и требали су да стигну у Србију 14. јануара.

Јанићије је имао препоручена писма и за кнеза Милоша и за његовог сина Михаила, а желео је од њих сазнати да ли може добити какву војну службу у Србији. Није познато зашто, али су људи који су окруживали кнеза Михаила јако хладнокрвно примили Јанићија, чак се није ни сусрео са кнезом, већ му је он упутио свега неколико речи у пролазу, а о препорученим писмима нису ни говорили^[1]. Кнез Милош га је пак примио посебно љубазно, као секретара у руској служби, али Јанићије ипак није потегао тему службе у Србији.

Неколико дана касније догодила се такозвана светосавска крађа у Саборној цркви у Београду, која је узбудила читаву јавност. Јанићије је одмах дотрчао у цркву када је чуо да су ствари послате из Русије покрадене. Својим очима је видео испрљане црквене хаљине које су пред његовим очима шивене у Петрограду, видео је Јеванђеље, које је било царски дар, са кога је скинут сребрни рам. Ово га је јако потресло и ражалостило, није могао да верује да би ико урадио тако нешто. Јавно је говорио да су то урадили људи са оне стране Саве и Дунава и оптуживао званични Беч.^[1] Кроз неколико дана, по молби српске владе, руски конзул је посаветовао Јанићија да што пре оде из Србије у Петроград и да се у путу не задржава дуго у Аустрији.^[1] Тако је Јанићије изгубио и руску службу, пут у Рагузу био је спречен, а морао је и отићи из своје земље.

Сви ови догађаји јако су лоше утицали на његово ментално здравље и он ће два месеца провести у селу поред Москве и у Москви, где у га лекари лечили. Стање му није било много боље и он је пожелео да се још једном врати у Србију, макар да у њој проведе своје последње дане. Пре поласка из Русије постио је, причестио се и са свим пријатељима се опростио и замолио за опроштај, као да је знао да их више неће видети.^[1] У путу му се стање погоршало, али је некако успео да стигне до Београда и ту проведе још десет година. Душевно је боловао све време и није му било лека. Умро је у својој земљи, како је и желео, 13. марта 1870. године у 36. години живота. Сахрањен је на гробљу код цркве светог Јеванђелиста Марка у Београду.^[1]

Дела[уреди | уреди извор]

Јанићије је још као дете писао песме и љубав према писаној речи пратила га је кроз цео живот. Чак и у најтежим животним тренуцима и онда када је већ био болестан, није престајао да пише. Неке од његових песама су: