Јован Д. Крсмановић
| Јован Крсмановић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1830. |
| Место рођења | Тузла, Османско царство, данас Босна и Херцеговина |
| Датум смрти | 5. мај 1892. (61/62 год.) |
| Место смрти | Врањска Бања, Краљевина Србија |
| Народност | Србин |
| Религија | Православац |
| Професија | Трговац, задужбинар |
| Породица | |
| Родитељи | Димитрије Крсмановић |
Јован Крсмановић (Тузла, 1830. - Врањска Бања, 5. мај 1892.) био је српски трговац, народни посланик и задужбинар.
Каријера[уреди | уреди извор]
После смрти оца Димитрија-Миће, са браћом Ристом и Николом и зетом Ристом Параносом преселио се у Београд и 1858. основао фирму "Браћа Крсмановић и Паранос". Осим шљива, бавили су се откупом и извозом коже, као и увозом соли.
После убиства кнеза Михаила, Јован Крсмановић је изабран за посланика на Великој народној скупштини која је требало да изабере новог српског кнеза. Био је члан Либералне странке и дугогодишњи потпредседник њеног Главног одбора. Биран је за народног посланика на листи либерала за Гружански срез (1874, 1885), за члана Уставотворног одбора који је предложио Скупштини предлог Устава из 1888. и у више наврата за одборника вароши Београда.[1]
За време српско-турских ратова 1876-1878. био је командир Београдског гарнизона.[2]
Владан Ђорђевић, председник Београдске општине од 1884-1885, саставио је комисију која је требала да спроводи мере како би се град Београд "уредио и сврстао у ред савремених европских престоница". Поред Ђорђевића, у овој комисији били су и Јованча Антула и Јован Крсмановић. Крсмановић је у овој комисији био задужен за трговачка и привредна питања. Комисија је посетила Темишвар, Будимпешту, Беч, Минхен, Стразбур, Париз, Брисел, Франкфурт, Берлин и Данцинг, како би се упознали са искуствима ових градова.[2]
Преко своје фирме Крсмановић је новчано помагао српску војску и снабдевао је брашном и пасуљем. По оснивању Народне банке Србије 1884. залагао се за упис само домаћег капитала, а сам је уписао велики број акција. На оснивачкој седници изабран је за члана Управног одбора и постављен за првог вицепремијера. Када је банка бивала у кризи, давао је помоћ у сребру и злату.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Вељковски, Ј. (2011). Српски биографски речник. 5 (Кв-Мао). Нови Сад: Матица српска. стр. 366—367. ISBN 98-86-7946-085-1 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). - ^ а б Растовић, Александар (2005). „Тридесет осма глава књиге Владана Ђорђевића, предсеник Општине Београдске”. Историјски институт: Мешовита грађа. XXIV: 223—225.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Споменица педесотогодишњице Београдске трговачке омладине, 1880-1930, Београд 1931, 52, 56-57
- Миливоје М. Костић, Успон Београда, Београд 1994.
