Александар Глишић
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Александар Глишић | |
|---|---|
 потпуковник Александар Глишић, командант VII пешадијског пука Дунавске дивизије | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1873. |
| Место рођења | Чачак, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 23. октобар 1912. (38/39 год.) |
| Место смрти | Сртевица, код Куманова |
| Војна каријера | |
| Војска | Краљевина Србија |
| Чин | Потпуковник |
| Јединица | VII пешадијски пук Дунавске дивизије |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат |
Александар Глишић (Чачак, 1873 — Сртевица, код Куманова, 23. октобар 1912) био је потпуковник српске војске.
Биографија[уреди | уреди извор]
У Београду је завршио нижу и вишу школу Војне академије. Учествовао је у Мајском преврату. Био је ожењен сестричином Драгутина Димитријевића Аписа. У првом балканском рату, у кумановској бици, командовао 7. пуком Краља Петра Дунавске дивизије I. Првог дана борбе 23. октобра 1912. године самоиницијативно је повео пук у битку, и у жестоким борбама разбио надмоћније турске снаге и повратио Сртевицу на којој је и погинуо.[1] Тим је чином допринео да дивизија врати изгубљене положаје, задржи надмоћније турске снаге, стабилизује лево крило своје одбране и утиче на позитиван успех кумановске битке.
Сахрањен је у порти кумановске православне цркве Св. Тројице.[2] На његовом гробу касније је подигнут споменик кога су Бугари срушили 1915, а потом обновљеног дефинитивно разорили за време окупације 1941-1944. Глишић је ушао и у народне песме као највећи јунак Кумановске битке.
Његов рођени брат Душан Глишић, иако болестан од делимичне парализе ногу учествовао као командант у свим ратовима. 1914-1915. био је командант подофицирске школе и Ђачког батаљона у Скопљу из кога су потекли „1300 каплара“. Приликом повлачења, болест му се погоршала па су га војници морали носити. Да њима не би био терет и да не би био заробљен извршио самоубиство новембра 1915. у Урошевцу. Трећи од браће Глишића, Милутин Глишић, погинуо је на Дрини 1915. У њихову част, улица у Чачку у којој се налазила њихова кућа, носи назив Браће Глишића.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Ж. Станисављевић, Кумановска битка Београд 1951;
- Ж. Станисављевић, Први балкански рат 1912—1913, Београд 1959
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
