Београдски историјски гласник
Београдски историјски гласник је часопис одељења за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. Први број је изашао 2010. а последњи 2014. године. Часопис се штампао у тиражу од 500 примерака и излазио је једном годишње.[1] Часопис је био финансиран од стране самог факултета, као и Министарства просвете Републике Србије. Штампа се обављала у штампарији Sapient Graphics doo[1], на Новом Београду за прва три броја, а потом штампа прелази на ЈП Службени гласник из Београда.[2] Часопис је објављивао научне радове са историјском тематиком, а сваки од радова објављен је и на енглеском језику.
Уредништво и редакција[уреди | уреди извор]
Главни уредник Београдског историјског гласника био је др Никола Самарџић, извршни уредник био је др Синиша Мишић, а секретар редакције др Јелена Мргић, који су сви уједно и професори на катедри за историју Филозофског факултета у Београду. Улогу техничког секретара обављала је мр Јелена Пауновић Штерменски, секретар одељења за историју.[3]
Чланови редакције били су професори овог одељења и то: др Андрија Веселиновић, др Радош Љушић, др Маријана Рицл, др Влада Станковић, др Синиша Мишић, др Никола Самарџић, др Јелена Мргић и мр Јелена Пауновић Штерменски.[3]
Сарадници из других институција били су: др Ненад Лемајић професор на катедри за историју на Филозофском факултету у Новом Саду, потом Др Ема Миљковић са Филозофског факултета Универзитета у Нишу и др Славенко Терзић члан Историјског института Београд.[3]
Постојало је и много иностраних чланова и дописника, који су сарађивали са београдским професорима и редакцијом часописа.[3]
Садржај[уреди | уреди извор]
Редакција је прихватала и објављивала оригиналне научне радове, засноване на критичком истраживању историјских извора, који доносе нове научне резултате и проширују фонд историјског знања, у складу с модерним тенденцијама у историјској науци.[4] Радови су били написани на српском и/или енглеском језику, на ћирилици или латиници. Сви радови су се слали редакцији, која их је потом прослеђивала рецензентима. Аутори текста су своје податке стављали само на насловну страну рада, која се није предавала рецензентима и тако су аутори остајали анонимни, а рецензије објективне. Две позитивне рецензије, састављене према одређеном обрасцу, биле су неопходне да би текст био штампан.[4] Дужина рада требала је да износи максимално два штампана ауторска табака, односно 32 стране текста.[4]
Рецензенти[5][уреди | уреди извор]
- Академик др Љубомир Максимовић
- Академик др Десанка Ковачевић-Којић
- Академик др Јованка Калић
- Академик др Михаило Војводић
- Академик др Момчило Спремић
- Др Андрија Веселиновић
- Др Радош Љушић
- Др Милан Ристовић
- Др Смиља Марјановић-Душанић
- Др Љубодраг Димић
- Др Маријана Рицл
- Др Недељко Радосављевић
- Др Синиша Мишић
- Др Никола Самарџић
- Др Влада Станковић
- Др Јелена Мргић
- Др Мира Радојевић
- Др Ема Миљковић
- Др Славенко Терзић
- Др Ненад Лемајић
- Др Момир Павловић
- Др Момчило Митровић
- Др Оливер Јенс Шмит
- Др Иво Голдштајн
- Др Еђидио Никифоров
- Др Ханс-Михаел Мидлиг
- Др Христос Ставракос
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Београдски историјски гласник”. Београдски историјски гласник. I: 244. 2010.
- ^ „Београдски историјски гласник”. Београдски историјски гласник. IV: 336. 2013.
- ^ а б в г „Београдски историјски гласник”. Београдски историјски гласник. I: 2. 2010.
- ^ а б в „Упутство за ауторе”. Београдски историјски гласник. IV: 331—332. 2013.
- ^ „Рецензенти/Reviewers”. Београдски историјски гласник. V. 2014.