Брвнара осаћанка
Брвнара „осаћанка” врста је брвнаре која се градила у планинским пределима на Балканском полуострву.
Порекло[уреди | уреди извор]
Назив „осаћанка” потиче од њихових неимара – сељаци који су били мајстори тесари-дрводеље. У питању су Срби Осаћани који су пореклом из Осата поред Дрине, из југоисточне Босне. Осаћанке су почеле да се граде негде после 1820. године.[1] Представљају виши развојни ступањ, како по величини, тако и по просторној структури[1] и издвајају се по својој оригиналности и народним уметничким обликовањем. Као представнице читаве једне архитектуре у дрвету, предано су се градиле у Шумадији, Подрињу и Старом Влаху.
Осаћанке у Босни су се развијале захваљујући дугом одржавању патријархалне задруге. У Србији је њихов развој нагло прекинут услед организације породичног живота који је подразумевао опредељење за вајате, мале грађевине од брвана. Ипак, српске осаћанке су постигле сопствени израз, лепоту и особеност у складности линија и облика.[1]
Неки од примера осаћанки су Црква брвнара у Такову и Милошев конак у Горњој Црнући, иако није утврђено ко је тачно градитељ кнежевог дома.[2]
Опис[уреди | уреди извор]
Осаћанке су имале висок и стрм кров покривен шиндром (издуженим дашчицама), димњак са „капићем” (дрвена купаста капа), два наспрамна врата са полукружно сведеним отворима, прозоре са решетком и капцима, таваницу од шашоваца (кратке даске међусобно повезане жлебом) и земљану пећ у соби.