Византијска свила

С Википедије, слободне енциклопедије
Давид, између персонификација мудрости и пророчанства, приказан је у кламиди од шарене византијске свиле. Париски псалтир, 10. век.

Византијска свила јесте свила ткана у Византијском царству (Византији) од отприлике четвртог века па до пада Цариграда 1453. године.

Византијска престоница Цариград био је први значајнији центар за ткање свиле у Европи. Свила је била једна од најважнијих роба у византијској привреди. Држава је користила свилу и као средство плаћања и за потребе дипломатије.

Сирова свила се куповала из Кине и прерађивана је у фине тканине које су достизале високе цене широм света. Касније су свилене бубе прокријумчарене у Царство и копнена трговина свилом је постепено постајала све мање важна. После владавине Јустинијана I, производња и продаја свиле постала је царски монопол, само се прерађивала у царским фабрикама и продавала овлашћеним купцима.

Византијска свила је значајна по својим бриљантним бојама, употреби златног конца и комплексним дезенима који се приближавају сликовној сложености веза у тканини са разбоја.[1]

Византија је доминирала производњом свиле у Европи током раног средњег века, све до успостављања италијанске индустрије ткања свиле у 12. веку и освајања и распада Византијског царства у Четвртом крсташком рату (1204).

Дизајн[уреди | уреди извор]

Византијска свила са шаром птица и грифона у колутима.

Прописи који су регулисали употребу скупих тирских љубичастих боја су варирали током година, али тканина обојена у ове боје је углавном била ограничена на одређене класе и коришћена је у дипломатским поклонима. Друге боје које су коришћене у византијским радионицама свиле биле су мадер, кермес, индиго, вара и сапан дрво.[2] Златни конац је направљен од сребрно позлаћених трака омотаних око свиленог језгра. [3]

Византијска свила са фигурама из 6. (а можда и 5.) века приказује укупне дизајне малих мотива као што су срца, свастике, палмете и листови.[4] Касније се јављају препознатљиви биљни мотиви (као што су листови и цветови лотоса) и људске фигуре. Преживели текстили документују богату размену техника и иконографских тема између Константинопоља и новоисламских текстилних центара Медитерана и Централне Азије у годинама након муслиманских освајања у 7. веку. Дизајни из 8. и 9. века приказују редове округлих или медаљона насељених паровима људских или животињских фигура преокренутих у огледалу на вертикалној оси.[5] Многи мотиви одражавају сасанидски дизајн, укључујући дрво живота, крилате коње, лавове и замишљене звери,[1] а постоји и велики број сачуваних комада свиле за које се стручњаци не могу сложити да ли су византијског или исламског порекла.[6] Модни узорци су евоцирали активности и интересовања краљевског двора, као што су сцене лова или квадрига.[5]

Скупоцене свиле – буквално вредне своје тежине злата – биле су моћно политичко оружје Византијског царства између 4. и 12. века. Дипломатски поклони византијске свиле учврстили су савезе са Францима. Византија је дала уступке за трговину свилом морским силама Венеције, Пизе, Ђенове и Амалфија да би обезбедила поморску и војну помоћ за византијске територије.[7]

Пад производње[уреди | уреди извор]

Године 1147, током Другог крсташког рата, Руђер II Сицилијански (1095–1154) напао је Коринт и Тебу, два важна центра производње византијске свиле, заробио је ткаље и њихову опрему и основао сопствену фабрику свиле у Палерму и Калабрији.[8] Након заузимања Цариграда 1204. године током Четвртог крсташког рата (1202–1204) и успостављања Латинског царства (1204–1261) и других „латинских“ држава на византијским територијама, византијска индустрија свиле је опала, снабдевајући само домаће тржиште луксуза,[7] а лидерство у европском ткању свиле и дизајну прешло је на Сицилију и новонастале италијанске центре Луку и Венецију.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Schoeser (2007), p. 27
  2. ^ Muthesius, "Essential Processes, Looms, and Technical Aspects...", pp. 158–160.
  3. ^ Muthesius, Anna, "Silk in the Medieval World". In Jenkins (2003), p. 344.
  4. ^ Wild, John Peter. "The later Roman and early Byzantine East, AD 300–1000." In Jenkins (2003), pp. 148–149
  5. ^ а б Wild, John Peter. "The later Roman and early Byzantine East, AD 300–1000." In Jenkins (2003), p. 151
  6. ^ Hoffman, p. 318
  7. ^ а б Muthesius, "Silk in the Medieval World", p. 326.
  8. ^ Muthesius, "Silk in the Medieval World", p. 331.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Burnham, Dorothy K. (1980) Warp and Weft, A Textile Terminology, Royal Ontario Museum, ISBN 0-88854-256-9.
  • Dodwell, C.R. (1982) Anglo-Saxon Art, A New Perspective, Manchester UP, ISBN 0-7190-0926-X (US edn. Cornell, 1985)
  • Feltham, Heleanor B. (2009) Justinian and the International Silk Trade, in: Sino-Platonic Papers, No.: 194 (2009).
  • Hoffman, Eva R. (2007): Pathways of Portability: Islamic and Christian Interchange from the Tenth to the Twelfth Century, in: Hoffman, Eva R. (ed.): Late Antique and Medieval Art of the Mediterranean World, Blackwell Publishing, ISBN 978-1-4051-2071-5
  • Jenkins, David, ed. (2003) The Cambridge History of Western Textiles, Cambridge University Press, ISBN 0-521-34107-8.
  • Mannas, Lisa (2008) Merchants, Princes and Painters: Silk Fabrics in Northern and Italian Paintings 1300–1550, Appendix I:III "Medieval Silk Fabric Types and Weaves", Yale University Press, ISBN 978-0-300-11117-0
  • Laiou, Angeliki E., ed. (2002), The Economic History of Byzantium: From the Seventh through the Fifteenth Century Архивирано 2012-02-18 на сајту Wayback Machine, Dumbarton Oaks.
  • Schoeser, Mary. (2007) Silk, Yale University Press, ISBN 0-300-11741-8.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Византијска_свила&oldid=27727461”