Рођен је 1942. године у Руском Крстуру. У родном месту завршио је 1957. основну школу, а 1960. и занатску школу за машинбраварa, у коју се био уписао очевом вољом. У истој, машинско-ремонтној радионици на економији сеоске задруге још годину дана био је калфа. Незадовољан тим нивоом школовања и таквом животном перспективом, у јесен 1961. напустио је ову радионицу и преселио се у Нови Сад. Радећи као физички радник на грађевинама, једну школску годину похађао је вечерњи курс за квалификоване металце који су желели да полажу пријемни испит за упис на Вишу техничку машинску школу. У јуну 1962. положио је тај испит, а две године касније завршио и поменуту школу.
Након служења кадровског војног рока службовао је, као погонски машински инжењер, од јесени 1965. до пролећа 1974. године, у новосадској Индустрији машина и опреме „Победа”, у бечејској средњотехничкој машинској школи "Иван Кочи" и у суботичкој Индустрији електричних машина „Север”. У Суботици је ванредно студирао економију, смер: Кибернетска организација. Од 20. маја 1974. до 15. фебруара 1976. поново је, својом вољом (због властитих књижевних амбиција), био незапослен. Од 1976. до 2003. године службовао је (углавном на радном месту уредника сложених емисија) у русинској редакцији Радио-телевизије Нови Сад. Новинарство је сматрао само привременим решењем, наметнутим егзистенцијалном нуждом. Никада себе није видео као новинара у правом смислу речи. На суботичком Економском факултету дипломирао је 1983. године.
Жеља да се што више удаљи и од машинства, и од економије и од новинарског службовања подстакла га је да се упише на постдипломске студије на смеру: Социологија култура и културне политике на Факултету политичких наука у Београду. Магистарску тезу "Културносоциолошки аспекти критике догматизма у југословенском роману 1985-1988" одбранио је 1994. године. На новосадском Филозофском факултету пријавио је тему докторске дисертације "Утопија у делу Херберта Џорџа Велса и Хавријила Костељника"[1][2]. Одбранио ју је, на Одсеку за теорију књижевности, 2016. године.
Већина онога што је досад написао постоји само на српском језику. Болхорвес га сматра језиком примарног оригинала свог опуса. Како тврди, русински му је биолошки матерњи, а српски књижевни матерњи језик.
Својим стваралаштвом покушава да покрене хеутеранизам. По његовим речима, хеутеранизам треба да буде филозофско-идеолошка арматура хеутеранистичког покрета, који, опет, треба да буде иницијална основа планетарне хеутеранистичке цивилизације, или, ако се тај појам персонификује, Хеутераније. У оквиру те цивилизације, ако буде заживела, општечовечански проблеми ће се решавати разумније, правичније и ефикасније но што се решавају у оквирима постојећих парцијалних цивилизација, које чине данашњу планетарну цивилизацију.
Владимир Кирдa Болхорвес већ неколико деценија формира хеутеранистичко-белетристичко-хибридни (ХБХ) венац "Сневајући звезду Хеутераније". У том опусу још су у процесу стварања сва три његова корпуса.
Примарни корпус ће чинити један једини, волуминозан том "Освитни принципи хеутеранизма". Секундарни, белетристички корпус биће сачињен од дванаест романескних и пет поетских томова. Побочни, помоћни, терцијални корпус ће чинити тридесет два аутобиографско-документарно-дискурзивна тома.
ВКБ у радном амбијенту свог старијег колеге Михајла Ковача"За горами", роман (на русинском), "Руске слово", Нови Сад, 1974.
"Река чаробница", роман (на српском), "Освит", Суботица, 1978.
"Калемегдански друмови", роман (на српском), Књижевна заједница Новог Сада, 1979.
"Нємецка, Нємецка", роман (на русинском), "Руске Слово", Нови Сад, 1986.
"За горама", роман (на српском), самиздат, 1992[3].
"Немачка, Немачка", роман (на српском), самиздат, 1992[3].
"Опијање ветром и ватром", поезија (на српском), самиздат, 1992[3].
"На дебелом леду", повест о једном роману (на српском), "Књижевне новине - Енциклопедија", Београд, 1996.
"Опиванє з витром и з огньом", поезија (на русинском), "Руске слово", Нови Сад, 2009[4].
Сва четири тома Прве романескне тетралогије у коначној верзији: "За горама"[Н 1] (Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2021)), "Река чаробница"[Н 2], "Калемегдански друмови"[Н 3][5] (Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2021)), "Немачка, Немачка"[Н 4][5]), објављенa су (на српском), у самиздату, 2012.
"Опијање ветром и ватром", поезија (на српском), самиздат, 2012.
"Пропламсаји на размеђи", поезија (на српском), самиздат, 2013.
"Путовање ветром и ватром", поезија (на српском), самиздат, 2012
"Крај прозора, испред огледала", поезија (на српском), самиздат, 2013.
"Растварање ветром и ватром", поезија (на српском), самиздат, 2012.
"За горами", роман (на русинском), "Руске слово", Нови Сад, 2012[6].
"Утопија у делу Херберта Џорџа Велса и Хавријила Костељника", продубљена и проширена докторска дисертација, издавач: Војвођанска академија наука и уметности, Нови Сад, 2018.
"На видику згаришта", роман (на српском), "Прометеј", Нови Сад, 2020[7].
"Индивидуална поетика Владимира Кирде Болхорвеса", књижевнотеоријска студија Јулијана Тамаша (на српском), "Прометеј", Нови Сад, 2020[8].
"Визије, до короне, и у њеној демонији", роман (на српском), самиздат, 2021.
"Западњаци као подстрекачи словенског братоубилаштва", роман (на српском), самиздат, 2024.
^
EKSTREMNI EKSPERIMENTALIZAM
Kao neko ko ovaj roman pokušava da čita sa pozicije književnog kritičara, rekao bih da ova proza Vladimira Kirde Bolhorvesa pripada nekoj vrsti ekstremnog eksperimentalizma. Danas se uopšte ne srećemo s ovakvom vrstom proze. Obiman roman čiji tokovi rastu kao što nam se kupe dani kroz vreme, i koji uvek zahteva nova čitanja i nova tumačenja. Ova proza beži pred nekom, eventualnom, sistematizacijom, ona je zapravo nepotrebna. Roman, o kome je reč, daje mogućnost iscrtavanja neke druge i bolje stvarnosti. Heuteranizam je potvrda za to.
„Snevajući zvezdu Heuteranije” je roman koji se uopšte ne oslanja na tradiciju, čak je, rekao bih, prekid sa njom. Ova proza je traganje za nekim novim izrazom i nekim novim temama, koje mogu, a i ne moraju biti knjiške.
Radovan Jeknić, 1991. godine,
u recenziji tadašnje verzije Prve tetralogije
^
DOGAĐAJ U NAŠOJ SAVREMENOJ LITERATURI
Roman Vladimira Kirde Bolhorvesa i temom i književnim vrednostima predstavlja događaj u našoj savremenoj literaturi. Jedan je od prvih pokušaja romansiranja vitalnih impulsa radne organizacije. To nije roman o fabrici, već o ljudima i događajima unutar nje. O ljudima koji čine fabriku. Otuda je, u neku ruku, i dokument o klimi karakterističnoj za naše radne organizacije sredinom šezdesetih godina ovog veka. To je vreme kada samoupravljanje krči put kroz otpore tehnokratije, nedovoljnu informisanost i „vladavinu“ karijerista, koji se u trci za položajima često smenjuju ili tonu u nepovrat.
Pisac ovog, za naše prosečne čitalačke navike neobičnog romana vodi nas životnom stranom događanja u neposrednoj proizvodnji. Očigledno, poučen i sopstvenim iskustvom, on nam iza skrame oveštalih fraza, kojima obiluju replike na sastancima, otkriva sukobe interesa, razigrane strasti, sitnu zlobu i još nižu nasladu nemih posmatrača tuđih poraza. Sa druge strane su jednostavne i otresite reči radnika, zdrava logika i otpor zloupotrebama – kao izraz svesti o sopstvenoj moći, ulozi i značaju.
Pavle Janković Šole, 1977 godine,
u recenziji tadašnje (dajdžestirane) verzije „Reke čarobnice“
^
ŽUDNJA ZA...
Glavni junak ove povesti je Alek, student arhitekture, zanesenjak, majeutičar, promašeni ljubavnik, posmatrač života koji je u svakom trenutku spreman da započne razgovor o arhitekturi, matrici modernog megalopolisa koji postaje sve manje ljudski, o prošlosti, budućnosti, moralu... Od svega on je najautentičniji kao sagovornik, kao onaj Platonov sofist koji o svemu može da govori s uverenjem, ali ne zna istinu. Taj Alekov erotizam i žudnja za razgovorom, smislom, razumevanjem, istinom, u bitnome ga određuje kao ličnost bez pravog životnog iskustva koja doživljava da njena povest bude obeležena kao saznanje nemogućnosti da je sa svetom i u svetu moguće dostići puninu i istinu života. Alekova, ne malo, utopijska predstava o mogućnostima menjanja sveta i njegovog mita, o menjanju i razumevanju, posebno kad je u pitanju grad, to otelotvorenje duha nauke i tehnike koje ne vodi računa o mnogim vidovima humanijeg života, biva na kraju obasjana majskim suncem razočaranja, da parafraziram autora, daleka panonska izmaglica iza koje je sakriven zavičaj, sećanja deda Arona na Prvi svetski rat, svinjokolj, detinjstvo, dom koji to više nije.
Jovan Zivlak, krajem 1978. godine,
u recenziji tadašnje (dajdžestirane) verzije “Kalemegdanskih drumova”
^
BITI DRUGAČIJI
Vladimir Kirda Bolhorves je jedan od retkih rusinskih pisaca koji se od početka opredelio da bude drugačiji.
Sve odlučniji da sledi svoju zamisao o stvaranju velikog, integralnog dela o korenima i integrisanju rusinskog čoveka, prevashodno intelektualca, u evropski duhovni prostor, Kirda počinje da objavljuje svoja ostvarenja u vlastitom izdanju, i 1992. godine objavljuje na srpskom još tri romana iz ciklusa pod zajedničkim naslovom “Snevajući zvezdu Heuteranije”.
Irina Hardi Kovačević,
u prigodnom tekstu povodom 65-godišnjice piščevog života
