Властимир Радивојевић
| властимир радивојевић | |||
|---|---|---|---|
 Властимир Радивојевић | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 1888. | ||
| Место рођења | село Стубленица, код Уба, Краљевина Србија | ||
| Датум смрти | 3. децембар 1944. (55/56 год.) | ||
| Место смрти | Бингула, код Шида, Нова Југославија | ||
| Професија | земљорадник | ||
| Деловање | |||
| Учешће у ратовима | Први балкански, Други балкански, Први светски и Други светски рат | ||
| Служба | Војска Краљевине Србије 1912 — 1915. | ||
| Чин | пешадијски каплар | ||
| Одликовања |
| ||
Властимир Радивојевић (Стубленица, 1888 — Бингула, 3. децембар 1944), земљорадник и учесник два Балканска рата, као и Првог и Другог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, неколико медаља за храброст, као и руског ордена цара Николаја - IV степена.[1][2][3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Властимир Радивојевић, рођен је у селу Стубленица код Уба 1888. године.[4] Отац Љубомир и мајка Роса, били су пољопривредници средњег имовног стања. Као и огромна већина Властимирових вршњака тога доба живео је у месту рођења и бавио се сеоским пословима (пољопривредом). Када је стасао у младића пошао је на одслужење редовног војног рока, а потом активно учествовао у оба балканска рата, затим и у Првом светском рату. Као резервни пешадијски каплар посебно се истакао у борбама на Церу и Колубари. Један догађај из овог последњег рата му је посебан обележио ратничку каријуру.
Приликом једног извиђања терена, чуо је људски жагор и бат корака па се склонио у оближњи шумарак крај пута. Кад су му се приближили бугарски војници изашао је пред њих с пушком на готовс и наредио им да одложе оружје. Изненађени његовом појавом и поступком, а верујући да су са њим веће наше снаге спремне да их опколе поступили су по тој наредби. Властимир је потом позвао и друге своје саборце, који су били са њим у извидници, па су дванаесторици Бугара покупили оружје и спровели их у своју јединицу.
Властимирово заробљавање[уреди | уреди извор]
Током октобра 1915. Централне силе покрећу нову велику офанзиву на Србију. Суочена са борбом на два фронта, против аустроугарских и бугарских снага, српска војска повлачи се ка југу, преко Црне Горе и Албаније. Због исцрпљености од борби, глади и пута, неке јединице српске војске су често заостајале за главнином војске. Оне су додатно биле изложене нападима непријатељске војске.
У једном таквом нападу, негде око Бијелог Поља 1915. године заробљен је и Властимир. Одмах након заробљавања, спроведен је у војни логор у Аустроугарску, где је провео остатак рата. Из заробљеништва се вратио по завршетку Првог светског рата.
Живот између ратова[уреди | уреди извор]
За показану храброст на бојном пољу током 1914. и 1915. године „указом 11102“, од 15. јула 1915. године одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. О томе му је издата и повеља 104/46, од 15. јула 1927. године. Поред овог ордена био је носилац и неколико медаља за храброст, као и руског официрског ордена Св.Анне IV степена и више споменица. Био је у браку са Милојком Чанић из села Врела и имао је два сина и две кћери.
Други светски рат и погибија[уреди | уреди извор]
Са почетком Другог светског рата, иако због година није био активан војник, Властимир је свакако био део мреже подршке и сарадник четничког покрета, под псеудонимом Анић.[5] Док су његови синови били у партизанским јединицама. Без обзира на ове околности, погибија његовог сина Живка је и њега коштала живота.
Сазнавши за погибију свог сина Живка, који је био партизански борац Осме црногорске бригаде на Сремском фронту, Властимир је изнајмио запрежна кола и наставио да трага за његовим посмртним остацима по линији фронта. Негде на обронцима Фрушке горе, код села Бингула, кола су наишла на постављено минско поље, а он како је седео на њима, страдао је у експлозији изазваној њеним активирањем, 3. децембра 1944. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Тамнавци - Носиоци Карађорђеве звезде, pp. 138.” (PDF).
- ^ Влаховић, стр. 1990, 439
- ^ Радојчић, 2007ђ, 53; Петковић, 1974; Станимировић, 2010, pp. 62- 63. и 67;
- ^ „Јунаци Тамнаве - РАДИВОЈЕВИЋ ВЛАСТИМИР”. Архивирано из оригинала 23. 01. 2015. г. Приступљено 09. 06. 2014.
- ^ „III ПСЕУДОНИМИ И ШИФРЕ ЗА КОМАНДИО ОСОБЉЕ, САРАДНИКЕ И ВОЈНЕ ЈЕДИНИЦЕ КОРИШЋЕНИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЧЕТНИЧКОГ ПОКРЕТА” (PDF).
Литература[уреди | уреди извор]
- Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Властимир Радивојевић
- Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
- Влаховић, 1990, 439; Радојчић, 2007ђ, 53; Петковић, 1974; Станимировић, 2010, pp. 62- 63. и 67;
- Лична архива Властимира Радосављевића; Казивање Драгослава Радивојевића, службеника из Уба (Властимировог унука); Записи са надгробних споменика.
