Гаспар Мелчор де Ховељанос

С Википедије, слободне енциклопедије
Гаспар Мелчор де Ховељанос
Лични подаци
Пуно имеГаспар Мелчор де Хове Љанос
Датум рођења(1744-01-05)5. јануар 1744.
Место рођењаГихон, Астуријас, Шпанија
Датум смрти27. новембар 1811.(1811-11-27) (67 год.)
Место смртиПуерто де Вега, Астуријас, Шпанија
Улица Ховељанос у Мадриду

Гаспар Мелчор де Ховељанос (Gaspar Melchor de Jovellanos, рођен као Гаспар Мелчор де Хове и Љанос, 5. jануар 1744 – 27. nовембар 1811) био је шпански неокласичарски писац, државник, аутор, филозоф и утицајна фигура просветитељства у Шпанији.[1]

Живот[уреди | уреди извор]

Гаспар Мелчор де Ховељанос (псеудоним му је био Ховино), рођен је у Гихону у Аструријасу, Шпанији. Одабравши право као свој позив, студирао је у Овиједу у Авили, на Универзитету Алкале, пре него што је добио посао судије криминалног права у Севиљи 1767. године.

Његове спосабности награђене су 1778. године од стране судија Мадрида, и 1780. године од стране витешког реда. У престоници, Ховељанос је био угледни члан књижевног и научног друштва; био је обавезан од стране Друштва пријатеља земље (Економско друштво Мадрида) 1787. године да напише своје најпознатије и најутицајније дело  Informe en el expediente de ley agraria (Извештај о збирци докумената Аграрног закона), пројекат који је привео крају 1794. и објавио 1795. године.[2]

У његовом делу о аграрном закону, позвао је круну да елиминише концентрацију поседа који поседује Католичка црква и постојање земљишта недоступних за приватно поседовање. Према његовом мишљењу, благо Шпаније лежи у њеној пољопривредној продуктивности, која би омогућила становницима да се развијају и напредују. У осамнаестом веку, прдуктивност је гушио систем латифундија (великих земљишних поседа) који су припадали политичким елитама и Католичкој цркви као институцији. Ховељанос је био инспирисан делом Адама Смита The Wealth of Nations (1776), које је потенцирало лични интерес као мотивациону снагу за економску активност.[3] Ховељаносови предлози нису били прихваћени у Шпанији, али су подстакли размишљање о аграрној реформи у вицекраљевству Нове Шпаније од стране бискупа Мануела Абада и Кеипоа почетком 19. века пре независности вицекраљевства 1821. године. Његови записи утицали су на Александра фон Хумболта и његово мишљење и дела везана за земљишне поседе у Мексику.[4] Ховељанос је такође утицао на аграрне реформе у Мексику за време режима председника Порфирија Дијаса. Андрес Молина Фернандес написао је, подстакнут Ховељаносом, чланак који је подстакао државу да развласти земљу и друге ресурсе у уставу донетом Мексичком револуцијом 1917. године. [5] 

Био је повезан са скандалом свог пријатеља Франсиска де Кабаруса, па је провео период од 1790. до 1797. године у изгнанству у Гихону, заокупиран књижевним радом и формирањем Астуријске институције за агрикултуру, идустријску, социјалну и едукативну реформу широм своје провинције. Позван је назад у јавни живот 1797. године, и одбивши место амбасадора у Русији, прихватио је позицију министра правде, под покровитељством „принца мира“ Годоја, који га је запазио захваљујући Кабарусу који му је тада био миљеник. Незадовољан Годојевим понашањем и одлукама, Мелчор де Ховељанос заједно са својим колегом Саведром смешта његов отказ. Годој се вратио на власт 1798. године и Ховељанос је поново изгнан у Гихон. Заједно са Астуријским интелектуалцима и колегама Гонсалесом Пасадом, Каведом и Соларесом и његовом сестром Хосефом Ховељанос, фокусирао се на проучавање Астуријаса. Намеравао је да започне неколико пројеката за подучавање свог матерњег астуријског језика, као што су Академија астуријског језика и астуријски речник, али је 1801. године био утамничен у Белвер Каслу у Мајорци и био приморан да своје пројекте стави по страни. Полуострвски рат , и напад Француза на Шпанију, поново су га ослободили. Жозеф Бонапарта, освојивши шпански трон, понудио је Ховељаносу многе промамљиве позиције, али је овај све то одбио и придружио се патриотској опозицији. Постао је члан Врховне хунте и допринео реорганизацији такозваних  Cortes Generales. Када је ово испуњено, хунта је пала у сумњу и Ховељанос је допринео њеном паду. Године 1811. био је срдачно дочекан у Гихону; али су се французи поново приближили и приморали га да га напусти још једном. Брод којим је пловио био је погођен олујом и потонуо у  Веги де Навији ( данас познатој као Пуерто де Вега) у Астуријасу, и ту је погинуо 27. новембра 1811. године.[6][2]

Дела[уреди | уреди извор]

Ховељаносова прозна дела, посебно она на тему политичке и легислативне економије, била су оно што га је прославило највише од свега. У њима, дубина мисли и трезвена мудрост исказане су готово Цицеронском елеганцијом и класичном чистотом стила. Поред  Аграрног закона, написао је и Elogios, и читав низ занимњивих дневника и путописа  објавњених 1915. године, који описују његова путовања по северној Шпанији. Објавио је такође и неколико других политичких и социјалних есеја. Његова дела у стиху садрже трагедију под називом Пелајо, комедију El delincuente honrado, сатире, мисцеланијска дела и превод прве књиге Изгубљеног раја. [6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Gaspar Melchor de Jovellanos”. Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes (на језику: шпански). Приступљено 2020-12-29. 
  2. ^ а б „Gaspar Melchor de Jovellanos | Spanish statesman”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-29. 
  3. ^ „<sc>D. A. Brading</sc>. <italic>The First America: The Spanish Monarchy, Creole Patriots, and the Liberal State 1492–1867</italic>. New York: Cambridge University Press. 1991. Pp. xviii, 761. $44.50”. The American Historical Review. јун 1992. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/97.3.966. 
  4. ^ Brading, D. A. (1995-06-30), Spain and America in the eighteenth century, Cambridge University Press, стр. 56—59, ISBN 978-1-139-05526-0, Приступљено 2020-12-28 
  5. ^ „Stanley F. Shadle. <italic>Andrés Molina Enríquez: Mexican Land Reformer of the Revolutionary Era</italic>. (Profmex Series.) Tucson: University of Arizona Press. 1994. Pp. 159. $29.95”. The American Historical Review. октобар 1995. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/100.4.1341-a. 
  6. ^ а б Glendinning, Nigel (2003). Jovellanos, Gaspar Melchor de. Oxford Art Online. Oxford University Press. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гаспар_Мелчор_де_Ховељанос&oldid=26110322”