Гојко Кнежевић
Гојко Кнежевић | |
|---|---|
| Датум рођења | 22. децембар 1932. |
| Место рођења | Ушивац, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 23. 12. 2012 |
| Место смрти | Бања Лука, Република Српска |
Гојко Кнежевић (Ушивац, 22. децембар 1932 — Бања Лука, 23. децембар 2012) био је дипломирани инжењер електротехнике, бивши професионални фудбалер и фудбалски тренер, изумитељ, публициста и председник Удружења бивших логораша Другог свјетског рата Републике Српске.[1][2]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Уштивцу у Краљевини Југославији 22. децембра 1932.[3] У љето 1942, када му је било десет година, нашао се заједно са мајком Јованком у српском збјегу на Козари. У збјегу му се родила сестра Лепосава коју су усташе убиле заједно са њиховом мајком. Њега су усташе заједно са 24.000 козарске и поткозарске српске дјеце одвеле у логор Стара Градишка. У усташким логорима је убијено осморо његове браће и сестара. Из логора Стара Градишка је пребачен у логор Јасеновац, а одатле у логор Сисак. Из логора Сисак је пребачен у кужну болницу у Загребу, а одатле у дјечји логор Јастребарско. Из логора Јастребарско је у јесен 1944. одведен у Завод за глувонијему дјецу у Загребу, одакле су га посвојили Бланка и Стјепан Новаковић који су му промијенили име у Војко Новаковић. Из усташких логора је спашен захваљујући Дијани Будисављевић која га је предала на усвајање и која је познавала Новаковиће.[2]
Његов отац који је био у партизанима, га је пронашао 1948. У Загребу је завршио основну и нижу гимназију, а након што је стекао пунољетсво, отишао је у Општину Чрномерац и вратио своје име и презиме. У Београду је као стипендиста борачке организације уписао средњу техничку школу коју је завршио у Бањој Луци. У Љубљани је ванредно завршио Електротехнички факултет. Био је професионални фудбалер и тренер за Борац из Бање Луке, Загреб, Слободу из Тузле, Динамо из Панчева и Рудар из Какња. Југословенска народа армија је у тенк Т-84 на основу његовог изума уградила уређај који ствара притисак и који уништава противтенковске мине.[2]
Почетком распада Југославије се као артиљеријски официр у резерви добровољно пријавио у Југословенску народну армију а затим у Војску Републике Српске.
Председник Републике Српске Рајко Кузмановић га је одликовао Орденом части са сребрним зрацима.[2] Преминуо је 23. децембра 2012. у Бањој Луци[4]
Дјела (библиографија)[уреди | уреди извор]
Радио је на издању „Билогора и Грубишно Поље 1941—1991.“ које је издало Удружење бивших логораша Другог свјетског рата Републике Српске.
- Удбина и њена села, Издавачко предузеће Каирос, Сремски Карловци (2010)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Влада Републике Српске: Министар Касиповић и Гојко Кнежевић у Доњој Градини, 02.'04.2008 (језик: српски)
- ^ а б в г Политика: Човек са два имена и презимена, 18.07.2011. (језик: српски)
- ^ Анђели у паклу, Душан Бурсаћ, Удружење логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, Бања Лука (2006) (језик: српски)
- ^ „Преминуо Гојко Кнежевић”. Глас Српске. 23. 12. 2012. Приступљено 18. 12, 2019. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|access-date=(помоћ)
Литература[уреди | уреди извор]
- Анђели у паклу, Душан Бурсаћ; штампа: Графомарк, Лакташи; издавач: Удружење логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, Бања Лука (2006) [1] [2]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Политика: Човек са два имена и презимена, 18.07.2011. (језик: српски)
- Јадовно: Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић 1941: Публикације: Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. (језик: српски)
- Анђели у паклу, Душан Бурсаћ, Удружење логораша Другог свјетског рата и њихових потомака Републике Српске, Бања Лука (2006) (језик: српски)