Дворац Золочив
| Дворац Золочив | |
|---|---|
 | |
| Опште информације | |
| Место | Золочив,  Украјина |
| Врста споменика | Замак |
| Време настанка | 15. век |
Дворац Золочив (укр. Золочівський замок) је био резиденција племићке породице Собјески на брду и ушћу две реке у југоисточном делу Золочива, у садашњој Лавовској области.
Историјат[уреди | уреди извор]
Дворац Золочив, као правоугаону тврђаву, је 1634—1636. саградио Јакуб Собјески радом поробљених кримских Татара.[1] Састојао се од зидова у тадашњем холандском стилу са четири петоугаоне куле на сваком углу и велике палате. Кинеска палата, ротонда и љубичасте боје окружена једноспратним крилима је додата касније као поклон Јана III Собјеског његовој супрузи, краљици Марији рођеној у Француској.[2] Капудан паша је заузео дворац 1672. после шестодневне опсаде од стране Османског царства, а три године касније османска војска.[3] Након смрти Јакова Лудвига Собјеског дворац је 1737. припао династији Радзивиљ, а 1801. грофу Лукашу Комарницку Павликовицу. Његови наследници су дворац продали 1834. године, а у 19. веку је адаптиран и коришћен као болница и касарна.[3] Претворен је у затвор 1872. и тако је коришћен током инвазије на Пољску. У оквиру дворца се налази капела у част жртвама НКВД-а. Хиљаде људи који су припадали јеврејској вероисповести су одведени из Золочива и убијени од Немаца приликом избијања операције Барбароса. Од 1985. године је дворац под надзором Лавовске уметничке галерије. Недавно је реконструисан и отворен за посетиоце. Садржи више од двадесет и пет европских грбова, лустере од костију диносауруса и реплику краљевске круне из 13. века, слична круни Данила Галичког.
Галерија[уреди | уреди извор]
.jpg)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „About Zolochiv castle”. Готель-Ресторан "Золота Підкова" Золочів (на језику: енглески). 2016-04-23. Приступљено 2024-03-30.
- ^ „Zolochiv castle | lviv.travel”. lviv.travel (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-30.
- ^ а б „Zolochiv castle – drama and beauty – Blog about tours to Ukraine” (на језику: енглески). 2021-04-26. Приступљено 2024-03-30.
Литература[уреди | уреди извор]
- Памятники градостроительства и архитектуры Украинской ССР. Киев: Будивельник, 1983—1986. Том 3, с. 132.
