Димитрије Николић
| Димитрије Николић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум смрти | 11. јун 1903.[а] |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Војна каријера | |
| Војска | Српска војска |
| Чин | пуковник |
| Учешће у ратовима | Мајски преврат |
Димитрије Николић (убијен 29. маја[б]/11. јуна 1903), српски официр, убијен од завереника током Мајског преврата.[1][2][3]
Војна служба[уреди | уреди извор]
Мајски преврат[уреди | уреди извор]
Почетком 1903. пуковник Димитрије Николић постављен је од краља Александра Обреновића за команданта (дивизијара) Дунавске дивизије, чије је седиште било у Београду. Завереници који су 26.маја 1903.[в] испланирали Мајски преврат и збацивање династије Обреновић, одлучили су се да истовремено предупреде сваки отпор краљевих присталица: тако су у ноћи преврата (29. маја 1903)[г] поједина одељења завереника, истовремено са нападом на двор (око 2 часа ујутро), упућена да заузму пошту, телеграф, управу града и опколе станове министра председника, министра војног, министра унутрашњих послова и команданта Дунавске дивизије. Пошто је пуковник Николић био познат међу српским официрима као лично храбар и одан краљу Александру, и уз то заповедник највеће војне јединице стациониране у Београду, завереници, које су већином чинили официри без трупа, сматрали су га нарочито опасним.[4]
Док је двор зазет по плану, а министри Димитрије Цинцар Марковић и Милован Павловић убијени без отпора, док је Велимир Тодоровић тешко рањен, пуковник Николић успео је да побегне из своје опкољене куће и одјури на Бањицу, где је подигао на оружје осми пук. Ту му се телефоном јавио нови дивизијар, постављен од завереника, и наредио му да положи оружје, пошто су краљ и краљица већ мртви. Николић је одбио да се покори, па су завереници упутили на Бањицу потпуковника Љубомира Милића, једног од бригадира Дунавске дивизије, са још двојицом млађих официра. Стигавши у касарну на Бањици, завереници су затекли пуковника Николића и цео пук постројен под оружјем: Николић је наредио потпуковнику Милићу да приђе сам, али су завереници отворили ватру из револвера, нашта су Николић и четворица његових подофицира одговорили ватром. У размени ватре погођени су двојица завереника и пуковник Николић, али је потпуковник Илић, који је био командант једне од бригада у Дунавској дивизији и од раније познат војницима, успео да их умири и убеди да се покоре новим властима, пошто је краљ већ мртав.[1][5][6][7] Тако је са малим губицима савладан једини оружани отпор Мајском преврату, а пуковник Димитрије Николић пао је као последњи верни официр династије Обреновић.[8]
Смртно рањени пуковник Николић умро је сутрадан у Војној болници у Београду. Од двојице погођених завереника, један је умро на месту, а други сутрадан у војној болници.[1]
Наслеђе[уреди | уреди извор]
У серији Крај династије Обреновић из 1995, улогу Димитрија Николића веома упечатљиво је одиграо Данило Лазовић.
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ По Грегоријанском календару.
- ^ По Јулијанском календару, који се у то време користио у Србији.
- ^ По Јулијанском календару, који се у то време користио у Србији.
- ^ По Јулијанском календару, који се у то време користио у Србији.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Живановић, Живан (1925). ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА СРБИЈЕ у другој половини деветнаестог века, КЊИГА ЧЕТВРТА друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића 1897-1903. Београд: Геца Кон. стр. 340—341.
- ^ „Turisticka Agencija SOKOINFO”. SOKOBANJA | SOKO BANJA | Zvanični Informativni centar | Sokoinfo (на језику: српски). Приступљено 2023-04-17.
- ^ Пејовић, Бранко. „Непланирано уз заверенике у Мајском преврату”. Politika Online. Приступљено 2023-04-17.
- ^ Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, друга књига, Београд (1931), стр. 353.
- ^ Ковачевић, Предраг (2019-08-01). „Ужичанин непланирано уз заверенике у мајском преврату”. Užičanstveno (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-17.
- ^ „Љубомир Вуловић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-10-26. Приступљено 2023-04-17.
- ^ „Plotun u svog kralja”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-04-17.
- ^ Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића, друга књига, Београд (1931), стр. 358.