Душан Савић (писац)
| Душан Савић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. август 1952. |
| Место рођења | Сомбор, ФНР Југославија |
Душан Савић (Бања Лука, 21. август 1952) је српски књижевник који живи и ствара у Бечу и Сомбору. Пише поезију и прозу.
Биографија[уреди | уреди извор]
Душан Савић је писањем почео да се бави 2005. године. Песме су му објављене двојезично у Anthologie der Migration aus Südosteuropa, den Balkanländern, у Аустрији (2005); збирка песама Камење говори, Бугарска (2006); Fenster der Seele (2008) и Auf den Flügeln der Zeit, Бања Лука – Београд (2009); Neu österreichischen Lyrik und kein Wort Deutsch, Аустрија; у зборнику песама Рудничка врела из Горњег Милановца (2008) и у зборнику Двадесетог међународног сусрета песника Гарави Сокак, књижевног клуба Мирослав Мика Антић из Инђије (2009).[1]
Прва прича му се појавила у дневним новинама „Политика“, марта 2007. Након тога и издавач „Независне Новине“, Бања Лука објављује Савићеве приче. Исте године објављује кратке приче Седло – Бања Лука из кофера успомена.[1]
Роман Бечки точак објављује у Београду (2009). Роман је Амбасада Републике Србије у Аустрији предложила за књижевну награду „Милош Црњански“, 2010. године. Роман Бечки точак је објављен на немачком језику у Бечу 2012. године[1]
Приче му објављује неколико књижевних часописа: „Прича“ из Београда (2009); „Књижевник“ и „Путеви“ из Бања Луке (2010); „Луча“ из Суботице (2012) и „Тиса“ из Бечеја (2012). На конкурсу за кратку причу „Симха Кабиљо“, Жидовске Културне Сцене – БЕЈАХАД из Загреба, добио своју прву књижевну награду за причу „Ел Бахар“.[1]
Године 2013. је објавио роман Порајмос у издању Лагуне, 2015. године роман Међу живима у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Новог Сарајева, као и роман Међустаница Лисабон који је објавила издавачка кућа Дерета 2017. године. [2]
Савић се бави и преводом с немачког на српски језик. Године 2015. реализовао је заједнички пројекат са аустријским песником Герхардом Блаболом под насловом: Des is’ Wien– То је Беч који је објавила издавачка кућа из Беча.[3]
Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Републике Српске и аустријског ПЕН Центра.[3]
Душан Савић се бавио и филмом у свим секторима. Радио је као организатор, продуцент, асистент и помоћник режије. Дужи низ година био је стални сарадник Лордана Зафрановића.[4]
По Савићевом роману "Порајмос" (ромски назив за Холокауст) снимљен је краткометражни документарни филм "Порајмос" који је премијерно приказан у Народном позоришту у Сомбору 19. јануара 2020. године.[5]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Поезија[уреди | уреди извор]
- Камење говори (2006)
Романи[уреди | уреди извор]
Приче[уреди | уреди извор]
- Седло – Бања Лука из кофера успомена (2007)
Награде[уреди | уреди извор]
На конкурсу за кратку причу „Симха Кабиљо“, Жидовске Културне Сцене – БЕЈАХАД из Загреба, Савић је добио своју прву књижевну награду за причу „Ел Бахар“[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д „Dušan Savić”. knjige.pravac.com. Приступљено 18. 4. 2022.
- ^ „Savić, Dušan, 1952”. plus.cobiss.net. Приступљено 18. 4. 2022.
- ^ а б „Dušan Savić”. savicdusko.wordpress.com. Приступљено 18. 4. 2022.
- ^ „Dušan Savić: BEČKI TOČAK”. trecitrg.blogspot.com. Приступљено 18. 4. 2022.
- ^ „Beogradska premijera filma Porajmos u Jevrejskoj opštini Beograd”. savezjos.org. Приступљено 18. 4. 2022.
