Жил Пиоле
| Жил Пиоле | |
|---|---|
 Тренутак када Пиоле (на коњу) сабљом обара Владу Черноземског, снимљено 9. октобра 1934. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1879. |
| Датум смрти | 17. август 1966. (86/87 год.) |
| Место смрти | Француска |
| Место укопа | Анерон[1] |
| Образовање | Сен Сир |
| Породица | |
| Супружник | Викторина Пиоле (рођ. Дирастел) |
| Рођаци | 4 сина |
Пјер Анри Жил Пиоле (фр. Pierre-Henri-Jules Piollet 1879 — 17. август 1966),[2] скраћено познат као Жил Пиоле, био је француски поручник који је смртно ранио атентатора Владу Черноземског приликом Марсељског атентата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1879. године у скромној породици. Породица му води порекло из департмана Дром, који је на југоистоку Француске. Отац Жил-Оноре (1859-1949) је био директор, а мајка Адел (рођ. Жермен, (1859-1947)) професор у основној школи у Анерону. Пиолеа је занимао војнички позив, па је касније уписао и завршио војну академију Сен Сир као члан 83. разреда генерације 1898-1900.[2]
У 1934. години је живео у Марсељу са супругом Викторином (рођ. Дирастел), и своја четири сина: Анријем, Жаком, Мишелом, и Жаном. Били су настањени у округу Шит-Лави (Chutes-Lavie) недалеко од железничке станице Сен Шарл. Тада је и био пешадијски официр у 141. Алпском пешадијском пуку (RIA).[2]
Марсељски атентат[уреди | уреди извор]
Иако је по чину био пешадијски официр, за време посете краља Александра Француској 9. октобра 1934. је, помало и неочекивано, био распоређен као коњаник, и био је један од чувара возила у коме су били краљ Александар и министар спољних послова Француске Луј Барту.[2]
Када је ауто почео да иде дуж авеније Канебијер, један од многобројних људи из гомиле посматрача, Владо Черноземски, је повикао "Живео краљ! (Vive le Roi!)", и прешавши испред Пиолеа је скочио на ауто, и почео да пуца на краља. Пиоле је успео да окрене коња, и да парадном сабљом обори Черноземског и смртно га рани, али су Александар Карађорђевић и Барту већ били рањени. Черноземски је гађао и њега, али га је промашио.[2]
Настао је општи хаос и метеж, и француска полиција је почела панично да пуца из пиштоља у разним правцима. Том приликом је рањено и страдало још неколико људи, међу којима је и француски генерал Жозеф Жорж тешко био рањен, и који се једва опоравио од задобијених рана. Пиоле је у том хаосу узвикнуо полицији: "За име Бога, прекините са паљбом!"[2], после чега се и ситуација помало смирила.
О овом догађају је написао причу из свог угла, коју је његова супруга објавила 7 после његове смрти, а скоро 40 година након атентата. Прича је објављена у новинама Paris-Match 17. фебруара 1973. године. под насловом: "Жена пуковника: овако је мој муж сабљом убио усташу" (La colonnelle : voilà comment mon mari sabra l'oustachi).[3]
Каснији живот и смрт[уреди | уреди извор]
Због отворене критике о неспособности политичког и војног вођства да спрече атентат, био је превремено пензионисан. Повукао се на породично имање Фондевил у Анерону. Преминуо је 17. августа 1966. године у 83 године. Његова породица је донирала његову војничку капу, сабљу, и одликовања Војном музеју у Паризу. Петар II Карађорђевић, у то време у егзилу, га је те године на годишњицу Марсељског атентата (9. октобра) постхумно одликовао Ратним крстом.[2]
По њему је назван кружни ток на путу А50 између Марсеља и Обања.[4]
Породица[уреди | уреди извор]
![[икона]](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/1c/Wiki_letter_w_cropped.svg/20px-Wiki_letter_w_cropped.svg.png){kind=small} | Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Био је ожењен Викторином Дирастел, која је преминула 1984. године са 95 година. Она се бавила писањем и сликањем, и написала је пар текстова о историји Анерона, и о пиониру летења у Француској, маркизу Франсои Дарлану. Имао је 4 сина: Анрија (1911), Жака (1914), Мишела (1916), и Жана (1927). Имао је и унуке преко њих, а кћерка његовог трећег сина, Вилфрид Пиоле, је била позната балерина.[2]
Одликовања[уреди | уреди извор]
| Овај одељак би требало проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. |
Национални орден Легије части[2] - додељен 10. јануара 1936.[5]
Ратни крст 1941. - постхумно доделио Петар II Карађорђевић 9. октобра 1966. године[2]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Мари-Кристен Пенан. „BARTHOU Louis - Tombes Sepultures dans les cimetieres et autres lieux”. tombes-sepultures.com (на језику: француски). Приступљено 5. 10. 2022.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Доминик Пиоле (јун 2010). „Lieutenant-Colonel Jules Piollet”. sites.google.com/site/dominiquepiollet2 (на језику: француски). Архивирано из оригинала 07. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022.
- ^ Доминик Пиоле (јул 2007). „Jules Piollet - Récit attentat 1934”. sites.google.com/site/dominiquepiollet2 (на језику: француски). Архивирано из оригинала 04. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022.
- ^ Доминик Пиоле (јул 2007). „Rond-Point du Colonel Piollet”. sites.google.com/site/dominiquepiollet2 (на језику: француски). Архивирано из оригинала 04. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022.
- ^ Keystone-France/Gamma-Rapho (10. 1. 1936). „Lieutenant-Colonel Jules Piollet”. gettyimages.com.au (на језику: француски). Приступљено 5. 10. 2022. „опис слике”
