Пређи на садржај

Иларион Анђелковић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Иларион Анђелковић
Лични подаци
Датум рођења(1820-00-00)1820.
Место рођењаПанчево, Аустријско царство
Датум смрти31. децембар 1886.(1886-12-31) (0 год.) (0 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Србија
ПребивалиштеКраљевина Србија
НационалностСрбин
Научни рад
Пољемедицина

Иларион (Хиларион) Анђелковић (Панчево, 1820 — Београд, 31. децембар 1886) био је један од првих општински и болнички лекар и једна од приватних лекара у Београду. Када је 1872. године основано Српско лекарско друштво изабран је за редовног члана али се писмом извинио образложивши да се налази „у таком положају да се избора не може примити“.[1][2] Током Српко-бугарског рата био је шеф II резервне болнице у Београду, смештене у згради Богословије.[3]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је у Панчеву 1820. године у сиромашној породици, у коме је провео детињство и завршио основно школовање. Први разред гимназије завршио је у Земуну, потом се 1834. године уписао у други разред гимназије у Сремским Карловцима.[4] Као најбољи ђак Гимназије („еминент“) и у завршном, шестом разреду, школске 1838/39. године бесплатно је становао у Гимназији, у стану директора ЈаковаГерчића.[5] Као одличан ученик, изабран је за питомца Текелијанума, и додељена му је стипендија, коју је користио девет година за школовање на пештанском универзитету, на коме је стекао две докторске дипломе – доктора филозофије (1841) и доктора медицине (1848).[6]

Због лечења, студије медицине је извесно време прекинуо, каком би се током 1843/44. године лечио хидротерапијским методама код тада чувеног емпиричара Призница (Vincenz Prißnitz, 1799–1851) у Графенбергу, у Аустрији.[7] Болест (највероватније туберкулоза костију) оставила је код Анђелковића трајни инвалидитет десне ноге.[1]

По завршетку студија шест месеци је радио као лекар практичар у Аустрији, прво у Пешти, затим у Земуну).

Августа 1848. године дошао је у Србију да би поднео молбу Министарству унутрашњих дела за обављањеприватне лекарске праксе у Београду. Након добијене сагласности именован је за другог лекара вароши Београда 29. децембра 1848. године. Мада је у два наврата, прво између разрешења др Вагнера и постављења др Гадеша, од 15. марта до 1. јула 1841, а други пут између разрешења др Гадеша и постављења др Машина, почетком 1853. године, био једини варошки лекар који је обављао поверене и дужности првог физикуса.[1]

Током Српко-бугарског рата радио је као шеф II резервне болнице у Београду, смештене у згради Богословије. У овој болници радио је заједно са др Војиславом Суботићем, тада земунским физикусом и још тројицом земунских лекара, који су свакодневно долазио на рад у Болницу, а увече су се сва четворица лекара враћала у Земун.[1]

Када је стекао законско право да као грађанин Србије поседује непокретности, 1857. године купио је плац од неког Турчина и саградио кућу на некадашњем варошком шанцу, у близини Стамбол-капије.[8]

Како је Анђелковић у Београду уживао углед доброг лекар развио је приватну лекарску праксу која му је доносила солидну зараду. Од те зараде купио је двоспратну кућу у Савамали, близу Зеленог венца, изграђену на плацу величине око 75 ари.[9]

Према сачуваним кондуит-листама за 1851. и 1855. годину Јелена Јовановић Симић je сазнала да је Анђелковић савесно вршио своје лекарске дужности и уредно се одазива на позиве болесника. Поред српског језика знао је грчки, латински, немачки и нешто мађарски.[1][10][11]

Када му је као општинском и болничком лекару 3. априла 1859. године, истекао уговор са Општином, наставио је да живи и ради у Београду као приватни лекара. На ову одлуку добрим делом утицале су дугогодишње несређене болничке прилике у овој болници.[1]

За време дуже од једне деценије, колико је Анђелковић био болнички лекар, број годишње лечених болесника кретао се између 100 и 150. Најчешће болести биле су туберкулоза, трбушни тифус и сифилис, а не ретко су у Болницу смештани оболели од великих богиња и душевни болесници.[1][12]

Преминуо је 31. децембра 1886, у 67. години живорта. Сахрањен је у Београду.[13]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Др Иларион Анђелковић (1820–1886) У: Јелена Јовановић Симић, ЛЕКАРИ БЕОГРАДСКЕ БОЛНИЦЕ (1841–1881), 800 ГОДИНА СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ Српско лекарско друштвоБеоград 2019
  2. ^ „Пети редован састанак држан 13. октобра 1872; бр. 43“. Српски архив за целокупно лекарство, књига прва, 1874, 27.
  3. ^ „Седмодневниизвештај II резервне болнице у Богословији“.Српске новине 1885 Новембар 26;LII(260):1237
  4. ^ Иванић, С. З, Кондуит-листе, 63.
  5. ^ Јовановић, В. „Анђелковић, Иларион, лекар (Панчево, 1820 – ?, после 1865)“.Српскибиографски речник , књ 1. A-Б, (гл. ур. Младен Лесковац, Александар Форишковић,Чедомир Попов). Нови Сад: Матица српска, 2004, 198
  6. ^ Marjanović, V. Ilarion Anđelković Pančevac, drugi fzikus grada Beograda od 1849. do 1863.godine (157-164). Zbornik radova VI naučnog sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, (ur. Dejan Lazić). Novi Sad: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Sekcija SAP Vojvodine, 1975.
  7. ^ Стајић, С. Први војвођани лекари, 49.
  8. ^ Милићевић, М. Ђ. Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба. XXVII књига Чупићеве задужбине. Београд: Српска краљевска штампарија, 1888, 198.
  9. ^ Приватни огласи. Србске новине 1869 Новембар 4; XXXV(136):642.
  10. ^ Иванић, С. З, Кондуит-листе, 62
  11. ^ Marjanović, V, Ilarion Anđelković Pančevac, drugi fzikus grada Beograda od 1849. do 1863.godine, Zbornik radova VI naučnog sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, (ur. Dejan Lazić). Novi Sad: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Sekcija SAP Vojvodine, 1975 str. 160.
  12. ^ Marjanović, V. Ilarion Anđelković Pančevac, drugi fzikus grada Beograda od 1849. do 1863.godine, Zbornik radova VI naučnog sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, (ur. Dejan Lazić). Novi Sad: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Sekcija SAP Vojvodine, 1975 str. 161-163.
  13. ^ ИАБ, Матична књига умрлих Саборне цркве – Храма Св. Архангела Михаила, инв.бр. 27, 1887/1.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јелена Јовановић Симић ЛЕКАРИ БЕОГРАДСКЕ БОЛНИЦЕ (1841–1881) 800 ГОДИНА СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ МИЛЕШЕВСКИ ЗБОРНИК Српско лекарско друштво Београд 2019
  • Jeremić, R.Zdravstvene prilike u jugoslovenskim zemljama do kraja devetnaestog veka. Zagreb: škola narodnog zdravlja, 1935.
  • Јеремић, Р. „Студенти медицине, хрургије и фармације, доктори медицине, хирурзи, апотекари и ветеринари пренумеранти насрпске књиге (1801 – 1886)“. У Miscellanea 3, Библиотека Централ-ног хигијенског завода књ. 41, Прилози за историју здравственекултуре Југославије и Балканског полуострва XI, сакупио Ристо Јеремић, уредио Стеван З. Иванић, 247–252. Београд: Централнихигијенски завод, 1940.
  • Јовановић, В. Анђелковић, Иларион, лекар (Панчево, 1820 – ?, после 1865) Српски биографски речник, књ 1. A–Б, (гл. ур. Младен Лесковац, Александар Форишковић, Чедомир Попов). Нови Сад: Матица српска, 2004, 197–198.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иларион_Анђелковић&oldid=26889847”