Клаустер

С Википедије, слободне енциклопедије
Клаустер цркве S. Matteo из XIII-XIV века, Ђенова.
Троугласти клаустер цркве S. Agostino, Ђенова.
У центру клаустра увек је бунар или фонтана (Микеланђелов клаустер, Рим).
Клаустер је увек припојен уз зид цркве (Катедрала у Чефалуу).
Вегетација клаустерског врта има сиболични карактер: нар представља Песму над песмама (Монреале).

Клаустер (од латинског claustrum = ограђени простор) је отворени простор, врт, омеђен покривеним стазама или отвореним тремом, са луковима ка унутрашњој страни карактеристичан за средњи век (романски и готски стил) [1]. Клаустер је обично омеђен зидовима манастирских грађевина и најчешће је у облику паралелограма припојен уз јужни зид цркве или катедрале[2]. Конципиран као затворени врт, представља континуирану и чврсту архитектонску баријеру света монаха од кметова и радника који живе и раде ван и око клаустера[3].

Историјат[уреди | уреди извор]

Рани средњовековни клаустери воде порекло од перистила грчко-римских вила који се развио у предње двориште ранохришћанских базилика и двориште са полутремом раносиријских цркава[2]. Walter Horn наводи да ране кенобитске заједнице, које је основао Свети Пахомије у Египту нису имале конструкције типа клаустера јер нису имале ни кметове везане за монашку заједницу, па одвајање заједнице зидовима није било потребно. Horn сматра првим прототипским клаустерима оне у јужној Сирији с краја V века, као што је онај у рушевинама манастира Светих мученика Сергија и Вакха у Умм-ас-Сурабу (из 489. године) и предње двориште са колонадом манастира Id-Dêr[2]. У најранијим бенедиктинским манастирима на Западу тога нема. Аурелије Августин (Aurelius Augustinus Hipponensis, 354-430.), утицајни хришћански филозоф и епископ града Хипона, подигао је своју цркву са клаустером који одговара портику или перистилу у вртовима старих филозофа. Јасно је да је навика састајања и заједничког дружења у врту претходила оснивању цркве и манастира. Зграде средњовековних манастира на Западу су груписане око клаустера увек на сличан начин, јер је постојала строга монашка дисциплина заједничког живота[1].

У време Карла Великог захтеви изоловане монашке заједнице у оквиру пространог и раштрканог имања створили су "манастир у манастиру" у облику затвореног клаустера, архитектонског решења које је омогућило монасима да обављају своје свете дужности без ометања световњака и слугу[2]. Horn наводи као рани пример клаустера стару катедралу ("Altenmünster") игумана Гунделанда (Gundeland) опатије Лорш (Lorsch) (765—774), што је откривено у ископавањима Фредерика Бена[2]; Лорш је преуређен без суштинске промене из једне племићке франачке рустичне виле, са непрекинутом традицијом од касног римског доба. Још један рани клаустер, је из опатије Сен-Риквие (790—799), који је троугластог облика, са капелама на угловима, које јасно представљају Тројство[2]. Иако настао много пре Велике шизме (1054), клаустер је карактеристичан само за Римокатоличку цркву и оне које су се из ње издвојиле током реформација. Православни манастири намају клаустер, па чак ни врло стари какав је манастир Свете Катарине на Синају из VI века.

Врт клаустера[уреди | уреди извор]

Врт у центру клаустера обично симболише Еденски врт (claustrum significat paradisum). У средишту врта је фонтана или бунар од кога полазе унакрсне стазе симболишући четири реке раја (Фисон, Геон, Хидекел и Ефрат). У X веку, побожни певач описује клаустер манастира у Рајхенауу: "Пре дома Свете Марије супротно од улаза је врт, добро негован, добро заливан, и леп. Око њега су зидови и гране које се њишу на све стране. Врт сјаји под светлом, као земаљски рај"[4].

У клаустеру су посађене биљке као парадизи ранијих времена, као у базилици Светог Павла ван зидина (Basilica di San Paolo fuori le Mura) у Риму. У VIII веку папа Хадријан I описује ово место као "најлепше обновљено", у ствари, у то време, S. Paolo fuori la mura је био потпуно разрушен, и говеда и коњи трагали су задовољно за поврћем. Клаустери нису били тако често коришћени као потажери. Можда само када није било другог места: чешће су коришћени као црквена дворишта, са пуно дрвећа и цветних леја, са бунаром – места где је братија могла да медитира[1].

Клаустер за монахе на сачуваном плану из 900. године манастира Свети Гал у Санкт Галену има четвора врата, и стазе које воде преко трга. У самом центру нацртан је мали круг са речју "savina" (посуда за свету водицу), окружен цвећем и травом, четири квадранта су празна а требало је да се користе за цвеће. У клаустерима појединих манастира и симболика у дизајну се развија и даље посвећујући квадранте добијене укрштеним стазама поглављима Старог и Новог завета, везујући уз њих биљке које их симболишу. У клаустеру катедрале у Чефалуу на Сицилији из норманског периода (1131) југооисточни квадрант посвећен је Постању и у његовом центру је смоква; североисточни квадрант посвећен је Песми над песмама са наром; северозападни Јеванђењу са маслином и фонтаном у углу; и југозападни са урмином палмом који симболише Апокалипсу. Капители двојних стубова који држе лукове трема око врта представљају исклесане призоре из одговарајућих поглавља[5].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Грбић, М. : Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. . Београд. 2015. ISBN 978-86-7299-227-4. 
  2. ^ а б в г д ђ Horn W. (1973): On the Origins of the Medieval Cloister. Gesta 12.1/2:13-52.
  3. ^ Oxford Dictionary of Architecture and Landscape Architecture
  4. ^ Gothein, M. L. (1928): A History of Garden Art. J M Dent and Sons, London and Toronto
  5. ^ Meli G. & Rotolo M. (2010): Claustrum Significat Paradisum - il chiostro della cattedrale di Cefalù un luogo tra la terra e il cielo. Provincia regionale di Palermo

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • [1] Энциклопедия Кругосвет Универсальная научно-популярная онлайн-энциклопедия
Клаустер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клаустер&oldid=26900329”