Преци Лужичана су се доселили у данашњу Немачку у 6. веку. Лужички Срби се у писаним изворима помињу први пут 631. године. Представљају остатак германизованихПолапско-балтичких Словена. Од 10. века се налазе под немачком влашћу. У средњем веку су били народ са непотпуном друштвеном структуром. Током 19. века дошло је до „националног препорода”. У 20. веку су у два наврата покушали да се отцепе од Немачке.
Лужичани су подељени у две етнографске групе: Горњолужичке Србе, настањене у Горњој Лужици (покрајина Саксонија), и Доњолужичке Србе, настањене у Доњој Лужици (покрајина Бранденбург). Културно средиште Горњолужичких Срба је град Будишин, а доњолужичких град Кочебуз. На територији „Лужичкосрпске области” важе закони покрајина Саксоније и Бранденбурга, који доприносе очувању лужичкосрпског језика и културе Лужичких Срба. Интересе Лужичких Срба штити политички независна организација лужичкосрпског народа и лужичкосрпских удружења „Домовина — Савез Лужичких Срба”, основана 1912. године. Научна дисциплина која се бави изучавањем лужичкосрпских језика и културе Лужичких Срба назива се сорабистика. Процењује се да их има сада око 60.000. Живе само у Немачкој, у крају који је познат као Лужица. Лужичани су једна од четири званично признате националне мањине у земљи. Сви Лужички Срби су двојезични: немачки је главни језик, док је употреба горњолужичкосрпског и доњолужичкосрпског језика ограничена. Према вероисповести су католици и протестанти.
Под њеним окриљем су се од 1938. године до краја Другог светског рата спроводила сва археолошка истраживања. Због значајних финансијских средстава којима је организација располагала и бројних области којима се бавила, у њене редове је временом ступио велики број академика. Неки од резултата ове организације су: ископавање викиншког утврђења из 9. века, експедиције на Тибет, Блиски исток и бројна друга места широм света, заштита праисторијских локација у јужној Русији након немачке окупације ове територије итд. За време рата је прекинуто истраживање наслеђа, али су започети бројни други пројекти: антрополошки (у оквиру којих су мерене лобање логораша из Аушвица или погубљених руских комесара ради упоређивања са лобањама припадника аријевске расе), медицински (попут експеримената Сигмунда Рашера и Јозефа Менгелеа) и др. Аненербе се временом развијала, тако да је крајем рата успоставила контролу и над тотално несродним програмом „V-2“ на чијем челу је био Вернер фон Браун. Постоје тврдње да се организација бавила и истраживањем летећих тањира, мада за то не постоје чврсти научни докази.
Ова листа садржи све шетње свемиром и Месецом спроведене између 1965. и 1999. године током којих су космонаути делом или у целости напустили свемирску летелицу. Уноси за шетње по површини Месеца имају сиву позадину, док су уноси за све остале изласке у отворени свемир необојени.
Током свих излазака у отворени свемир космонаути су били повезани са свемирском летелицом, осим у седам наврата када астронаути из САД нису били повезани — шест пута током 1984. године користећи јединицу за маневрисање (енгл.Manned Maneuvering Unit), и једном 1994. године приликом испитивања уређаја Сејфер (SAFER, енгл.Simplified Aid for EVA Rescue). Током свих шетњи по површини Месеца астронаути нису били везани за свемирску летелицу којом су се спустили, а у појединим приликама астронаути су одлазили довољно далеко да су губили визуелни контакт са летелицом (удаљавали су се и до 7,6 km користећи Лунарни ровер). Један излазак у отворени свемир на површини Месеца не спада у „шетње Месецом“. Током њега, астронаути су само провирили кроз горњи отвор на лендеру, јер је контрола мисије сматрала да ће са веће висине моћи да осмотре већу површину око места слетања и тако одаберу које локације ће посетити током шетњи по површини. За сада су спроведене само три EVA у дубоком свемиру, током којих космонаути нису радили ни на површини Месеца, нити у Ниској Земљиној орбити, већ далеко и од Земље и од Месеца.