Корисник:Катарина Стојковић/песак

До развоја рударске производње и металургије, као и до њихове трговине, дошло је крајем XIII и y првој половини XIV века. Дубровчани и Которани су се бавили посредничком трговином — из Србије и Босне. Они су извозили сребро, злато, олово и бакар, кожу и восак на медитеранско и друга тржишта. Ови трговци допремали су сребро y Дубровник и Котор, a потом га испоручивали Млечанима и Фирентинцима за дугове и за другу робу, обично тканине, a некад су примали исплату y новцу.

Сребро

Руда сребра

Овај племенит метал je био главни и најзначајнији производ српских и босанских рудника. Производња сребра је крајем XIV и y првој половини XV века, достигла врхунац. О количини производње сребра у то време немају прецизни подаци, али се зна да су њиме подмиривани разни државни издаци.

Сребро је од времена краља Уроша 1(1243-1276) било ковано у новац, али су се правили и разни накити, посуђе, украсни предмети итд. Српски владари су даривали манастире производима од сребра, па се тако у Повељи из 1348. године налази да је Цар Душан Хиландару даривао, на годишњем нивоу, сребро из Новог Брда y вредности од 6.000 крстатих перпера, што je износило око 375 литара сребра. Ha основу сачуваних повеља, познато je да je кнез Лазар даровао манастирима сребра из Новог Брда y износу од око 408 литара годишње, чија вредност је била око 3.000 дуката. Ha основу тога, израчунато je да је годишња производња рудника Новог Брда y време кнеза Лазара била од 6 до 7 тона. О владарским приходима од рудника y XIV веку постоје подаци само за рудник Сребреницу. Закуп Сребренице и једног мањег рудника y близини био je 1389. године, y време краља Твртка 1,425 литара сребра, што je било вредности око 3.400 дуката. Закупљени приходи обухватали су све изворе - владарев проценат руде, приход од ковнице и пијачне таксе.

У документима о трговини и извозу помиње ce неколико врста сребра: сребро (argentum, argento), затим фино или бело (argentum fmum, argentum album) и гламско или златоносно (argento de glama, argento cum auro, argentum deauratum). У српским и босанским рудницима пратећи метали уз сребро били су бакар и олово. Пречишћавање сребра и других метала вршено je најпре y Венецији, Дубровнику и Котору, a касније и y Србији. Први подаци о трговини и извозу сребра из Брскова y Дубровник потичу са почетка осамдесетих година XIII века. Сребро je тада, посредством дубровачких и которских трговаца, стизало y Дубровник, где су га затим куповали и преузимали Млечани и, највероватније, отпремали y Венецију. Tоком наредних неколико деценија, тачније све до краја владавине краља Милутина (1282-1321), мало je података о трговини и извозу сребра.

Несташица сребра y Венецији утицала je да су ce од краја двадесетих година XIV века, па током наредне две деценије, поред сребра, извозили такође и српски динари, пре свега крстати грошеви. Набављани су y Дубровнику, плаћани понекад и дукатима, a затим слати на продају y Венецију. До средине XIV века највеће количине српског сребра, допремљене y Дубровник и Котор, износиле су 100, 200 и 400 литара. Пошиљке сребра упућене y Венецију y истом периоду врло ретко су прелазиле тежину од 100 литара.

Знатно већи промет металима, посебно сребром, отпочео је у Дубровнику седамдесетих годинаXIV века. У време рата око Тенедоса (1378-1381), који је вођен између Венеције и Ђенове, дошло је до привредне кризе а тиме и застоја у извозу сребра. Дубровник је у рату био на страни Ђенове, што је довело до отвореног непријатељства између Дубровника и Венеције, повлачења млетачких трговаца из Дубровника и до трогодишњег прекида трговачке размене. Цена сребра порасла је за једну четвртину од пређашње цене, што је стимулативно деловало на трговце сребром, а преко њих и на производњу у српским и босанским рудницима.

Након окончања ђеновљанско-млетачког рата и склапања мира у Торину августа 1381. године, односи Дубровника са Венецијом брзо су се нормализовали — саобраћај је успостављен, а трговачка размена је обновљена. Све до краја XIV века извоз сребра из српских земаља у Дубровник и даље у Венецију био је веома интензиван. Слате су различите количине сребра у Венецију, а највећа пошиљка садржавала је око 620 литара (око 190 кг).

Трговином и извозом сребра у Венецију бавили су се у другој половини XIV века највећим делом Дубровчани, како чланови познатих племићких породица тако и богати пучани. У тестаментима многих Дубровчана помињу се знатне количине сребра. О цени сребра сачувано је мало докумената. С правом се може претпоствити да је постојала разлика у цени — у Србији и Босни је била вероватно мања, него у Дубровнику, Котору и Венецији. Трошкови превоза утицали су, свакако, на њен даљи раст. Највише података забележено је о цени сребра у Дубровнику и Котору. Током XIV века била је различита, зависила је, пре свега, о врсти сребра, а изражавана је у перперима и дукатима. У првој половини XIV века једна дубровачка литра (327,9 г) стајала је 6-6,5 дуката, односно 12-16 перпера. До краткотрајног поскупљења на 7-7,5 дуката дошло је између 1335. и 1343. године. Цена сребра порасла је на 8-8,5 дуката седамдесетих година XIV века, а исти износ одржао се све до средине XV века.У првој половини XIV века највише се извозило гламско сребро, које је садржавало известан проценат злата, а потицало је из Новог Брда, Брскова и Јањева. У уговорима је често наглашено да ће за гламско сребро, купљено у Дубровнику и упућено у Венецију, коначан обрачун бити начињен када се утврди колики је био проценат злата у сребру.

Злато

Жила злата

Одвајање злата од сребра обављано је у прво време у Венецији. Али, у трећој деценији XIV века процес одвајања злата од сребра вршен је у Котору, Дубровнику а, изгледа, и у Србији. У документу, насталом средином октобра 1335. године, забележено је да се проценат злата у сребру може испитати у Дубровнику, Србији или Венецији, а требало је да свака литра сребра садржи једну аксађу злата. У Котору се исте године помиње мајстор Раден који је радио на одвајању злата од сребра.

Злато се добијало самородно или из других метала у многим рудницима. Стога се, вероватно, рано почело извозити из Србије у Дубровник и Котор, а потом даље у прекоморске земље. Наиме, први подаци о трговини и извозу злата потичу из друге деценије XIV века. Као и сребро, најчешће се извозило у Венецију, и то ради намире дугова и продаје. Злато је отпремано у Венецију у разним облицима и на разне начине. Слато је, пре свега, уз гламско сребро, затим као саставни део других непречишћених метала и као чисти метал. Пошиљке злата упућиване су у Венецију заједно са другом робом — сребром, кожама или саме. Највећа количина износила је преко 5 литара, а послата је 1330. године.

О промету босанског злата постоји само један усамљени податак. Према уговору који је настао крајем 1367. године, из Босне је требало послати у Дубровник за намиру неког дуга, поред сребра, и злато, а рачунало се по цени од 6,5 дуката за сваку унчу.

Главни носиоци трговине златом били су Дубровчани, чланови познатих властеоских породица. О цени злата које се из Србије извозило у Венецију сачуван је само један документ. Наиме, 1371. године донето је из Призрена и продато у Дубровнику 18 унчи злата, по цени 4,5 дуката унча, а било је намењено венецијанском тржишту. Иначе, цена злата у Дубровнику била је током XIV века различита, на што је свакако утицала финоћа. Тако је за једну литру требало издвојити од 54 до 85 дуката.

Литература

• Сима Ћирковић , Десанка Ковачевић-Којић, Ружа Ћук (2002). "Старо српско рударство"