Пређи на садржај

Корисник:Daniela.anic/Интернет култура

С Википедије, слободне енциклопедије

Интернет култура или сајбер култура је култура која је настала или настаје употребом рачунарских мрежа за комуникацију, забаву и пословање. Интернет култура је такође проучавање различитих друштвених феномена повезаних са интернетом и другим новим облицима комуникације путем мрежа. Примери ових нових облика комуникације на мрежи укључују мрежне заједнице, игрице за више играча, мобилно рачунарство, друштвене игре, друштвене мреже, мобилне апликације, проширену стварност и слање СМС порука [1] као и питања у вези са идентитетом, приватношћу и формирањем мреже.

Преглед[уреди | уреди извор]

Будући да је тешко дефинисати границе сајбер културе, термин се користи флексибилно, а његова примена на специфичне околности може бити контроверзна. Генерално се односи барем на културе виртуелних заједница, али се проширује на широк спектар културних питања која се односе на „сајбер теме“, нпр. кибернетику и уочену или предвиђену киборгизацију људског тела и самог људског друштва. Такође може обухватити повезане интелектуалне и културне покрете, као што су теорија киборга и сајберпанк. Термин често укључује имплицитно ишчекивање будућности.

Оксфордски речник енглеског језика наводи најранију употребу израза „сајбер култура“ 1963. године, када га је Алис Мери Хилтон користила. Овај пример и сви други, све до 1995. године, користе се у прилог дефинисању сајбер културе као „друштвене услове који настају аутоматизацијом и компјутеризацијом“. [2] Речник америчког наслеђа проширује смисао у коме се користи „сајбер култура“, дефинишући је као „Културу која произлази из употребе рачунарских мрежа, као што је комуникација, забава, рад и посао“. [3] Међутим, и ОЕД и Амерички речник баштине не описују сајбер културу као културу унутар и међу корисницима рачунарских мрежа. Ова сајбер култура може бити искључиво интернетска култура или се може проширити и на виртуелни и физички свет. То значи да је сајбер култура ендемска култура за мрежне заједнице. Није култура само резултат употребе рачунара, већ је то култура која је директно посредована од стране рачунара. Други начин да се појми сајбер култура је електронски омогућено повезивање истомишљеника, али потенцијално географски различитих (или физичких инвалида, а тиме и мање покретних) особа. Сајбер култура је широко друштвено и културно кретање уско повезано са напредном информатиком и информационом технологијом, њиховим настанком, развојем и успоном до друштвене и културне важности између 1960. и 1990. Рани корисници интернета су у свом настанку утицали на сајбер културу, често укључујући и архитекте оригиналног пројекта. Ове особе су се у својим поступцима често водиле хакерском етиком. Иако се рана сајбер култура заснивала на малом културном узорку и њеним идеалима, савремена сајбер култура је много разноврснија група корисника и идеала које они заговарају.

Бројни специфични концепти сајбер културе су формулисали такви аутори као Лев Манович, [4] [5] Артуро Ескобар и Фред Форест. [6] Међутим, већина ових концепата концентрише се само на одређене аспекте и они их не покривају детаљно. Неки аутори имају за циљ да постигну свеобухватније разумевање које прави разлику између ране и савремене сајбер културе (Јакуб Масек), [7] или између сајбер културе као културног контекста информационе технологије и сајбер културе (тачније студије сајбер културе) као „посебни приступ проучавања комплекса „култура+технологија“ (Dејvid Lister и сар. ). [8]

Манифестације[уреди | уреди извор]

Манифестације сајбер културе укључују различите људске интеракције посредоване рачунарским мрежама. То могу бити активности, претрага, игре, места и метафоре и укључују разноврсну базу апликација. Неке подржава специјализовани софтвер, а други раде на уобичајено прихваћеним интернет протоколима. Следе примери који се подразумевају, али нису искључиви:

Друштвени утицај[уреди | уреди извор]

Интернет је данас један од најпопуларнијих облика комуникације са милионима људи који га свакодневно користе. Створио је културу у коју су укључени многи људи што је довело до безброј позитивних и негативних утицаја.

Позитивни утицаји[уреди | уреди извор]

Стварање интернета је у великој мери утицало на наше друштво, пружајући нам способност да комуницирамо са другима путем мрежа, чувамо информације као што су датотеке и слике. Како је интернет напредовао, дигиталне и аудио датотеке су могле да се креирају и деле на интернету, постао је један од главних извора информација и забаве као и средствто за пословање које је довело до стварања различитих платформи друштвених медија као што су Инстаграм, Твитер, Фејсбук и Снепчет. [9] Комуникација с другима никада није била лакша у наше доба, омогућавајући људима да се повежу и комуницирају једни с другима. Интернет нам помаже у одржавању односа с другима делујући као додатак физичкој интеракцији са пријатељима и породицом. [10] Људи такође могу да праве форуме и међусобно разговарају о различитим темама које могу помоћи у стварању и изградњи односа. То људима даје могућност да слободно изразе своје ставове. Друштвене групе створене на интернету такође су повезане са побољшањем и одржавањем нашег здравља уопште. Интеракција са друштвеним групама на мрежи може помоћи у превенцији и лечењу депресије. Све у свему, комуникација на мрежи са другима даје људима осећај да су тражени и добродошли у друштвеним групама.

Негативни утицаји[уреди | уреди извор]

Како је приступ интернету људима постао лакши, то је довело до значајне штете. Зависност постаје велики проблем јер се интернет све више ослања на разне одређене задатке као што су комуникација, трговина и образовање. [11] Постоји низ различитих симптома повезаних са зависношћу као што су повлачење, анксиозност и промене расположења. Овисност о друштвеним мрежама врло је раширена код адолесцената, али интеракција коју имају међусобно може бити штетна за њихово здравље. Непристојни коментари на објаве могу смањити самопоштовање појединаца, због чега се осећају недостојно и могу довести до депресије. Друштвена интеракција на мрежи може неким људима заменити интеракцију лицем у лице, уместо да делује као додатак. То може негативно утицати на социјалне вештине људи и изазвати осећај усамљености. Људи се такође могу наћи у ситуацији да буду малтретирани путем интернета када користе мрежне апликације. Сајбер малтретирање може укључивати узнемиравање, извргавање руглу путем видео садржаја, лажно представљање и још много тога. Такво сајбер малтретирање посебно је интензивно према члановима група које интернет култура уопште сматра „кринџом“. Концепт назван теорија сајбер малтретирања који се сада користи, говори да деца која чешће користе друштвене мреже, имају и већу вероватноћу да постану жртве сајбер малтретирања. [12] Интеракција са другима на мрежи долази са безброј мана које негативно могу утицати на ментално здравље појединца.

Особине[уреди | уреди извор]

Прво и најважније, сајбер култура потиче од традиционалног појма култура, који подразумева корен те речи. Изван сајбер културе било би чудно говорити о једној, монолитној култури. У сајбер култури, потрага за једним јединим појмом који би представљао сајбер културу, вероватно би била проблематична. Идеја да постоји јединствена, дефинисана сајбер култура вероватно је потпуна доминација ране сајбер територије богатих Северноамериканаца. Писање раних поборника сајбер простора потврђује ову претпоставку (види Хауард Реинголд ). [13]

Етнографија сајбер простора важан је аспект сајбер културе који не одражава једну јединствену културу. То „није монолитни или непостојећи простор „сајбер простор“, већ је реч о бројним новим технологијама и могућностима које користе различити људи на различитим локацијама из стварног света“. Прилагодљив и варљив је, и може бити обликован самовољом спољних сила на своје кориснике. На пример, закони физичких светских влада, друштвене норме, грађа сајбер простора и тржишне снаге обликују начин на који се сајбер културе образују и развијају. Као и код физичких светских култура, и сајбер културе се могу идентификовати и проучавати.

Постоји неколико особина које су заједничке сајбер културама и које оправдавају реч „сајбер“. Неке од тих особина припадају сајбер култури:

  • То је заједница у којој посредују ИКТ .
  • To je култура која "делује путем рачунарских екрана“. [13] ‍:63
  • У великој мери се ослања на појам размене информација и знања.
  • Зависи од способности манипулисања алатима до степена који није присутан у другим облицима културе (чак ни у занатским културама, нпр. у култури дувања стакла).
  • Омогућава знатно проширене слабе везе и критикован је због прекомерног истицања истих (види Куглати сам и друга дела).
  • Увећава број људи који раде на датом проблему, поред онога што би било могуће коришћењем традиционалних средстава, с обзиром на физичка, географска и временска ограничења.
  • Oнa је „когнитивна и социјална култура, nije географска“. ‍:61
  • Oнa је „производ истомишљеника који проналазе заједничко `место` "за интеракцију“. [14] ‍:58
  • По својој природи је „крхкија“ од традиционалних облика заједнице и културе (Џон Ц. Дворак).

Дакле, сајбер култура се генерално може дефинисати као скуп технологија (материјалних и интелектуалних), пракси, ставова, начина размишљања и вредности које су се развиле са сајбер простором. [15]

Тврди се да је дељење важна особина за интернет културу. [16] ‍:7

Идентитет - "Структурe кредибилитета"[уреди | уреди извор]

Сајбер култура, као и култура уопште, ослања се на успостављање идентитета и кредибилитета. Међутим, у одсуству директне физичке интеракције, могло би се тврдити да је поступак за такво успостављање теже.

Како се сајбер култура успоставља и утврђује свој идентитет и кредибилитет? Овај однос је двосмеран, с тим што се идентитет и кредибилитет користе и за дефинисање заједнице у сајбер простору и за стварање унутар и путем мрежних заједница.

На неки начин се кредибилитет на мрежи успоставља на приближно исти начин као и у офлајн свету; међутим, пошто су ово два одвојена света, није изненађујуће да постоје разлике у њиховим механизмима и интеракцијама обележја који се налазе у сваком.

Следећи модел који је изнео Lоренс Лесиг у Code: Version 2.0, [17], грађа дате мрежне заједнице може бити најважнији фактор који регулише успостављање кредибилитета унутар мрежних заједница. Неки фактори могу бити:

  • Анонимно наспрам познатог
  • Повезан физичким идентитетом насупрот идентитету заснованом на интернету
  • Неоцењиви систем за коменатре наспрам оцењивог система за коментаре
  • Оријентисан према позитивним повратним информацијама насупрот мешовитим повратним информацијама (позитивним и негативним)
  • Модерисан наспрам немодерисаног

Анонимно наспрам познатог[уреди | уреди извор]

Многе веб локације омогућавају анонимне коментаре, где шифра корисника стоји уз коментар, као „гост“ или „анонимни корисник“. У системима која омогућавају анонимно коментарисање туђих дела, кредибилитет утиче само на производ који се продаје, изражен сопственим мишљењем, рукописом, видео записом или другим ентитетом којим се деле коментари (нпр. Слешдот пост). Сајтови који захтевају „позната“ објављивања могу се веома разликовати, од једноставног захтева да се нека врста имена повеже са коментаром, па све до регистрације, при чему је идентитет регистранта видљив осталим читаоцима коментара. Ови „познати“ идентитети омогућавају, па чак и захтевају од коментатора да буду свесни сопственим кредибилитетом, заснованим на чињеници да ће други корисници повезати одређени садржај и стилове са његовим идентитетом. Према дефиницији, тада су све објаве на блогу „познате“ по томе што блог постоји на доследно дефинисаној виртуелној локацији, што помаже у успостављању идентитета, код којег може да стоји и кредибилитет. Супротно томе, анонимни коментари су у основи непоуздани. Имајте на уму да „познати“ идентитет не мора имати никакве везе са датим идентитетом у физичком свету.

Повезан са физичким идентитетом насупрот идентитету заснованом на интернету[уреди | уреди извор]

Системи могу захтевати да физички идентитет буде повезан са коментарима, као у Лесиговом примеру Кансел конект. [17] ‍:94–97 Међутим, да би се захтевала веза са физичким идентитетом, мора се предузети много више корака (прикупљање и чување осетљивих података о кориснику) и успоставити мере заштите за те прикупљене информације - корисници морају имати више поверења у сајтове који прикупљају информације (још један облик кредибилитета). Без обзира на заштитне мере, као код Кансел конекта, ‍:94–97 коришћењем физичког идентитета успоставља се веродостојност у оквирима интернета и стварног простора, утичући на понашање оних који дају допринос у тим просторима. Међутим, чак и идентитети засновани на интернету имају кредибилитет. Баш као што Лесиг описује везу са ликом или одређеним окружењем за играње на мрежи, ништа суштински не повезује особу или групу са њиховом личношћу заснованом на интернету, већ се кредибилитет (слично као „ликови“) више заслужује него што се купује и за њега треба времена и (кредибилитет) није замењив, постаје све теже „створити нову личност. ‍:113

Неоцењиви систем за коментаре наспрам оцењивог система за коментаре[уреди | уреди извор]

У неким системима они који прегледају или деле коментаре могу заузврат бити оцењени од стране других корисника. Ова техника нуди могућност регулисања кредибилитета датих аутора, тако што су њихови коментари директно подвргнути „мерљивим“ оценама одобрења.

Оријентисан према позитивним повратним информацијама насупрот мешовитим повратним информацијама (позитивним и негативним)[уреди | уреди извор]

Системи могу бити оријентисани на позитивне повратне информације или или на комбинацију позитивних и негативних повратних информација. Иако би одређени корисник могао "негативну" оцену да изједначи са мање звездица, семантичка разлика је потенцијално важна. Способност активног оцењивања ентитета негативно, може прекршити законе или норме које су важне у правосуђу у којој је интернет својина важно. Што је нека веб локација јавнија, то ће ова забринутост бити важнија, како су приметили Goldsmith & Wu у вези са еBay-ом. [18]

Модерисан наспрам немодерисаног[уреди | уреди извор]

Системи такође могу бити оријентисани према томе да дају уређивачку контролу групи или појединцу. Многе листе е-поште раде на овај начин (нпр. Freecycle). У тим ситуацијама систем обично дозвољава, али не захтева модерирање доприноса. Даље, умереност може имати два различита облика: реактивни или проактивни. У реактивном режиму, уредник уклања постове, критике или садржај који се сматра увредљивим након што је постављен на локацију или листу. У проактивном режиму, уредник мора да прегледа све прилоге пре него што буду објављени.

У модерисаном окружењу модератору се често даје кредибилитет. Међутим, тај кредибилитет може бити оштећен ако се појави да га уређујете на тешки начин, било да је реактиван или проактиван (као што је искусио digg.com). У немодерираном окружењу кредибилитет је само на сарадницима. Само постојање система који омогућава модерирање може дати кредибилитет форуму који се користи (као у примерима Хауарда Реинголда из WELL-а), [13] или може одузети кредибилитет (као на корпоративним веб локацијама које објављују повратне информације, али их у великој мери уређују).

Студије сајбер културе[уреди | уреди извор]

Подручје студија сајбер културе истражује горе објашњене теме, укључујући заједнице настале у умреженим просторима одрживим употребом савремене технологије. Студенти сајбер културе се баве политичким, филозофским, социолошким и психолошким питањима која произилазе из умрежених интеракција људи од стране оних који делују у различитим односима са информационом науком и технологијом.

Дона Харавej, Сади Плант, Мануел Де Ланда, Брус Стерлинг, Кевин Кели, Волфганг Ширмахер, Пјер Леви, Дејвид Ганкел, Виктор Ј.Витанца, Грегори Алмер, Чарлс Д. Лафлин и Жан Бодријар су међу кључним теоретичарима и критичарима који су произвели релевантно дело које говори о сајбер-култури или је на њу утицало. Следећи вођство Роба Кицхина, у његовом делу Сајберспејс: The World in Vires, сајберкултура се може посматрати из различитих критичких перспектива. Те перспективе укључују футуризам или техно-утопизам, технолошки детерминизам, социјални конструкционизам, постмодернизам, постструктурализам и феминистичку теорију . [14] ‍:56–72

Такође видети[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Manovich, Lev. "New Media From Borges to HTML." The New Media Reader. Ed. Noah Wardrip-Fruin & Nick Montfort. Cambridge, Massachusetts, 2003. 13-25.
  2. ^ „cyberculture, n”. OED online. Oxford University Press. децембар 2001. 
  3. ^ „cyberculture, n”. American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition. Boston: Houghton Mifflin. 2000. 
  4. ^ Manovich, Lev (2003). „New Media from Borges to HTML” (PDF). Ур.: Noah Wardrip-Fruin, Nick Montfort. The New Media Reader. MIT Press. стр. 13—25. Приступљено 6. 5. 2007. 
  5. ^ Manovich, Lev (2001). The Language of a New Media. MIT Press. ISBN 0-262-63255-1. 
  6. ^ Forest, Fred. „Pour un art actuel, l'art à l'heure d'Internet”. Приступљено 2008-02-15. 
  7. ^ Macek, Jakub (2005). „Defining Cyberculture (v. 2)”. Приступљено 2007-02-15. 
  8. ^ Lister, David; Jon Dovey; Seth Giddings; Iain Grant; Kieran Kelly (2003). New Media: A Critical IntroductionНеопходна слободна регистрација. Routledge. ISBN 0-415-22378-4. 
  9. ^ Kompare, Derek (2019-10-31). „Media Studies and the Internet”. JCMS: Journal of Cinema and Media Studies (на језику: енглески). 59 (1): 134—141. ISSN 2578-4919. doi:10.1353/cj.2019.0072. 
  10. ^ Pendry, Louise F.; Salvatore, Jessica (2015-09-01). „Individual and social benefits of online discussion forums”. Computers in Human Behavior (на језику: енглески). 50: 211—220. ISSN 0747-5632. doi:10.1016/j.chb.2015.03.067 Слободан приступ. 
  11. ^ Chen, Leida; Nath, Ravi (2016-05-01). „Understanding the underlying factors of Internet addiction across cultures: A comparison study”. Electronic Commerce Research and Applications (на језику: енглески). 17: 38—48. ISSN 1567-4223. doi:10.1016/j.elerap.2016.02.003. 
  12. ^ McDool, Emily; Powell, Philip; Roberts, Jennifer; Taylor, Karl (2020-01-01). „The internet and children's psychological wellbeing”. Journal of Health Economics (на језику: енглески). 69: 102274. ISSN 0167-6296. PMID 31887480. doi:10.1016/j.jhealeco.2019.102274 Слободан приступ. 
  13. ^ а б в Rheingold, Howard (1993). „Daily Life in Cyberspace”. The Virtual Community: Homesteading on the Electronic FrontierНеопходна слободна регистрација. HarperCollins. ISBN 0-06-097641-1. 
  14. ^ а б Kitchin, Rob (1998). „Theoretical Perspective: Approaching Cyberspace”. Cyberspace: The World in the Wires. New York: Wiley. 
  15. ^ Lévy, Pierre (2001). Cyberculture (Electronic Mediations). University of Minnesota Press. 
  16. ^ Dariusz Jemielniak; Aleksandra Przegalinska (18. 2. 2020). Collaborative Society. MIT Press. ISBN 978-0-262-35645-9. 
  17. ^ а б Lessig, Lawrence (2006). Code 2.0: Code and Other Laws of CyberspaceНеопходна слободна регистрација. Basic Books. 
  18. ^ Goldsmith, Jack; Wu, Tim (2006). Who Controls the Internet? Illusions of a Borderless World. Oxford University Press (US). стр. 143. ISBN 0-19-515266-2. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • David Gunkel (2001) Hacking Cyberspace, Westview Press, ISBN 0-8133-3669-4
  • Clemens Apprich (2017) Technotopia: A Media Genealogy of Net Cultures, Rowman & Littlefield International, London ISBN 978-1786603142
  • Sandrine Baranski (2010) La musique en réseau, une musique de la complexité ?, Éditions universitaires européennes La musique en réseau
  • David J. Bell, Brian D Loader, Nicholas Pleace, Douglas Schuler (2004) Cyberculture: The Key Concepts, Routledge: London.
  • Donna Haraway (1991) Simians, Cyborgs and Women: The Reinvention of Nature, Routledge, New York, NY
  • Donna Haraway (1997) Modest Witness Second Millennium FemaleMan Meets OncoMouse, Routledge, New York, NY
  • N. Katherine Hayles (1999) How We Became Posthuman: Virtual Bodies in Cybernetics, Literature and Informatics, Chicago University Press, Chicago, IL
  • Paasonen, Susanna (2005). Figures of fantasy: Internet, women, and cyberdiscourse. New York: Peter Lang. ISBN 9780820476070. 
  • Sherry Turkle (1997) Life on the Screen: Identity in the Age of the Internet, Simon & Schuster Inc, New York, NY
  • Marwick, Alice E. (2008). „Becoming Elite: Social Status in Web 2.0 Cultures” (PDF). Dissertation. Department of Media, Culture, and Communication New York University. Приступљено 14. 6. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[[Категорија:Поткултура]] [[Категорија:Интернет култура]] [[Категорија:Странице са непрегледаним преводима]]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Daniela.anic/Интернет_култура&oldid=23454143”