Корисник:Danijelar53-17/песак

ПРВА ПОЛОВИНА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА

Рударство на тлу централног Балкана у првој половини XX века

Јамско откопавање каменог угља у Бољевцу почело је почетком XX века. Концесију за експлоатацију угља 1903. године добио је Михајло Чебинац, краљевачки каменорезац.

Историја рудишта Мајданпек је дуга. То је рудник који је радио у свим периодима нашег рударства. Своју историју у XIX веку започео је као рудник гвожђа, затим за кратко време - гвожђа и бакра, да би потом 40 година био рудник бакра. У Мајданпеку је 1908. године почела производња пирита и трајала је до првих година после Другог светског рата.

Руда бакра

Борска рудишта, широм света позната по издашности и богатству руда, имају дугу историју. Овде су се одвијали рударски радови и у периодима пре нове ере. На познатим рудиштима Бора, Нока Дулкан и Тилва Рош, док су ова брда постојала у свом првобитном облику, било је трагова старих рударских радова из римског доба. У средњем веку овде највероватније није рађено, а и прве године XX века није се ништа знало о Бору као рудишту бакра. Настојећи да пронађе богатија рудишта злата у Глоговици од оних која су давала златоносне кварцне жице Дели Јована, Ђорђе Вајферт је предузео истраживања у Бору. Истражне радове је водила управа глоговачког рудника Света Ана. Крајем 1902. године истражни радови су били у рудишту бакра Чока Дулкан, да би већ средином 1903. године биле утврђене и прве резерве борског рудника од 255 390 тона руде са високим садржајем бакра. Исте године Вајферту је издата концесија на 50 година, названа "Свети Ђорђе", величине 240 рудних поља. Наредне године образовано је акционарско друштво Compagnie Francoise des Mines de Bor, са седиштем у Паризу. Друштво су образовали: Вајферт, Банка Мирабо из Париза, Пиерари и Комп. и француско друштво за испитивање и предузимање послова из Париза.

Године 1905. подигнута је прва топионица у Бору. До 1933. године у том руднику су откопаване само руде које није требало обогаћивати. Пошто се производња стално повећавала, морали су се откопавати и они делови рудишта у којима је руда сиромашнија,па је 1929. године подигнута пробна флотација. Пошто су истражни радови успешно окончани, изграђена је права флотација и пуштена у рад 1933. године. Борске резерве руде знатно су се повећавале проналажењем новог рудишта Тилва Мика 1912. године. Тилва Рош, као рудиште златоносног пирита са релативно малим садржајем бакра, откривено је у току Другог светског рата. У периоду од 1933. до 1940. године Бор је остваривао обимну производњу, четрдесет хиљада тона блистер бакра годишње, односно милион тона руде високог квалитета.

Руда олова, цинка и сребра

Руда цинка

Олово и сребро

Рудишта олова, цинка и сребра Трепча, позната у свету по великим концентрацијама руде на малом простору, имају дугу историју која није најбоље разјашњена. Почетком 1926. године изведени су први истражни радови, да би се већ исте године ушло у рудно тело на хоризонту 830 метара и основало акционарско друштво "Тгерса Мтез, Ш." као огранак лондонског друштва Рудник и флотација прорадили су 1930. године, а топионица 1940. године. Трепча се, захваљујући веома повољним концентрацијама руде и метала, развила у највећи рудник олова и цинка у Европи. Власници су из Трепче извлачили велику добит (1937. године она је износила пола милијарде динара).

Руда злата

Златоносне наносе Пека и његових притока експлоатисало је локално становништво у свим временима. 0 испирању злата у Пеку говори барон Хердер, пошто је туда прошао 1835. године на путу за Мајданпек. Златоносне наносе у источној Србији открио је 1888. године рударски инжењер Феликс Хофман, банатски Немац, кога многи сматрају једним од пионира младог српског рударства. Истраживања, која је финансирао страни капитал 1902 - 1903. године, показала су да су наноси Пека око Нереснице повољно златоносни (око 330 тд/т³ наноса). Багеровање златоносних наноса у Пеку започето је 1903.године и првог дано рада добијено је 82 грама злата. Већ 1906. године у долини Пека код Нереснице радила су три багера ведричара. Ширена је експлоатација злата из наноса Пека, Млаве, Тимока, Поречке реке и њихових притока. Цео златоносни рејон Пека контролисали су југословенска краљевска кућа и представници крупног иностраног капитала.

У рудишту злата Благојев камен отворен је рудник "Света Варвара" 1933. године, са просечном месечном производњом 12 килограма злата.Рудник Благојев камен није славно дочекао крај Другог светског рата. У току окупације Немци су рудничка постројења, фабрику за прераду руде и знатан део рударске колоније разорили, а опрему однели.

Злато

Антимон

Краљевина Југославија, са својом скромном и расцепканом привредом, није показивала намере и није имала потребу за валоризацијом минерално-сировинског богатства. С друге стране, крупна предузећа била су у рукама крупног капитала, чија су основна пословна начела садржана у правилу да са што мање улагања извуку што већу добит. У таквим околностима функционисало је тадашње рударство. Било је, активних осам рудника каменог угља, од којих је Вршку чуку, Добру и Ртањ финансирао страни капитал. У групи мрких угљева страни капитал је држао пет концесија, држава две, а домаћи закупци пет. Међу рудницима лигнита један је био у закупу страног власника.

Руда антимона

Пред Други светски рат Југославија је производила 40% европског антимона. Највећи део те производње потицао је из подрињских рудника Крупња, Зајаче, Столица и Доброг потока. Управа подрињских рудника, формирана због експлоатације олова, предложила је држави као власнику 1889. године да се покуша претапање антимонских руда, пошто је цена антимона - метала била знатно повољнија од ценеолова. Припреме на рудницима и у топионици брзо су завршене, и већ у јануару 1890. године почела је производња антимона. Резултати су били одлични: богата оксидна руда стављана је непосредно у пламену пећ. Крупањски рудник и топионица антимона радили су, с повременим прекидима, до 1944. године. Рудник Столице отворен је 1916. године, за време аустријске окупације, и давао је више од 90% руде крупањској топионици. Све до 1901. године у зајачким рудиштима руда је вађена и извожена. Топионица, која се састојала из три пећи за оксидацију и две пламене пећи за редукцију руде, пуштена је у погон 1901. године у Зајачи. Топионице у Зајачи и Крупњу радиле су с прекидима. После Првог светског рата топионица у Зајачи није радила до 1936. године, када је концесије купио немачки капитал због насталих стратешких потреба немачке ратне индустрије.

Према замисли Немаца, Костолац је требало да постане један од снажних енергетских центара у Подунављу. Електричном енергијом, насталом од овог угља, напајали би се индустријски погони у Београду и Бору. Зато су донели одлуку о интензивирању производње угља и у Костолац почетком 1942. године довукли пет парних багера, којима је почело откривање угља, односно отварање површинског копа. Површинско откопавање угља започето је крајем 1943. године. Упоредо са изградњом површинског копа Нови Костолац, почели су, средином1942. године, градњу термоелектране и далековода Костолац - Бор и Костолац - Београд.

У току Другог светског рата Немци су експлоатисали и раубовали лежишта угља, бакра, олова, цинка, антимона, сребра и злата. Рудиште Благојев камен типичан је пример безобзирне пљачке.

Референце

Проф.др Слободан Вујић, проф.др Борислав Јовановић, Часлав Јордовић, (2003). „Рударство на тлу централног Балкана”

Литература

• Проф.др Слободан Вујић, проф.др Борислав Јовановић, Часлав Јордовић, (2003). „Рударство на тлу централног Балкана”

Спољашње везе

Други светски рат

Рудник Бор