Пређи на садржај

Корисник:Domatrios/Беси по Орбинију

С Википедије, слободне енциклопедије

Мавро Орбини пише o балканским староседиоцима: "Трачани, исто као Илири и Готи, говоре истим, словенским језиком. Иначе Thraci cy потомци Тира, седмог Јафетова сина..."

Кад набраја те балканске староседиоце, М. Орбини се позива на митолошке одреднице, тако су: од Илирија сина Кадмова (неки мисле - сина Полифемовог) настали Ахилеј (затим његов син Паноније), Дардан (његов син Скордиск), Таулантије (његов син Трибал).

Полазећи од овакве генеалогије, произилази да су ови разнородни народи, као потомци Кадма, један исти народ (очито је видљив утицај набрајања народа према I Moj. гл. 9)

Без разлике на помињање Кадма и његова сина Илирија, што логично одговара времену пресељавања Колхиђана на Балкан, прескачући те векове, М. Орбини каже: "За Агрона и Теуте Илири упадају у Албанију и озбиљно угрожавају Грчку". За Дарданце каже да су живели у Босни: "док други мисле да је њихова земља у крајевима где су данас Serviani и Rassiani". За Горњу Мезију пише: "то је данашња Servia, a према другима, то је Босна"; али додаје: "На подручју Горње и Доње Мезије живе још Трибали и Bessi, од којих воде порекло Bosnesi".

Орбини говорећи о пореклу Босанаца каже да они потичу (како извештава Карло из Wаgriena у 3. књизи ’’О Словенима Хенетима’’) од трачког народа Беса, који (као што пишу Солин и Херодот) наставаше обале реке Нест, од Турака (према тврдњама Pierrea Bellona) зване Карасов, а од Грка Местро. Ливије и Страбон смештају Бесе у крај код планине Хемос. Град њихов (пише Еутропије) беше Ускудама, који Хадријан прозва Хадрианополисом. Према Овидију, пребивалишта тог пука беху у близини Дунава и Гета. Не престајаху они у ратним походима тлачити не само суседе него и најудаљеније народе. Између осталих и Римљани се често ухватише с њима у коштац. Пише Еутропије у 2. књизи ’’Римске повести’’, а такођер и Јорданес Алан, да се Лукул први сукоби у Тракији с Бесима, који предњачише снагом, срчаношћу и славом, но он их у страшном рату надјача на планини Хемос и заузе њихов град Ускудаму.

Приповеда Светоније Транквил у ’’Октавијанову животопису’’, како се тај цар сукоби с Бесима и поведе бројне ратове против њих. (Тај податак у Тарквинију, у српском преводу нисам нашао, оп. ) Дион пак у 45. књизи пише како Брут, поставши намјесником у Македонији и Грчкој, продре у земљу Беса с наканом да их казни за многа почињена злодела, но исто тако и да би ласније стекао царско име и тако се спремнији упустио у борбу с Цезаром и Антонијем.

То му и успе, захваљујући напорима обају господара Расциполиса. Исти аутор у 51. и 54. књизи каже: Беси беху у Тракији, а у оружаном сукобу с њима бијаше М. Крас, а затим и К. Луције године 739. од оснутка Рима. Нападну их такођер и Марко Лукул, који у Македонији наследи Куриона, а потом и М. Лолије. Босанци, дакле, потекоше од тако срчана народа, као што тврде Лудовик Цријевић у ’’Пореклу Турака’’ и Sebastijan Münster у 4. књизи своје ’’Козмографије’’, где каже: Беси живљаху у Тракији у неслози с Бугарима, који их протераше из земље, те се они упутише у горњу Мезију и заузеше крајеве што се простиру између река Саве, Вардара и Дрине, те Јадранског мора. С временом се догоди да слово Е у имену тога народа беше замењено словом О, те од Беса настадоше Боси, а по њима земља доби име Босна. У заблуди су стога они који тврде да име Босанаца вуче порекло од имена реке Босне, јер пре ће бити да река доби име по том народу.

Пук тај силно се намучи пре но што покори Мезију, будући да Межани беху окрутни и надасве охоли ратници, као што се може видети код Јорданеса Алана, који приповеда следећи догађај. За владавине цара Аугуста, римски заповедник Марције сукоби се с тим народом, па уочи саме битке један од заповедника Межана, утишавши своје војнике, викну из свег гласа дозивајући оне из римске војске и питајући их тко су. Кад им они одговорише да су Римљани, владари и господари народа, он дода говорећи: Бит ће тако тек ако нас победите. Успркос томе, Беси ипак загосподарише тим крајевима, данас знаним под именом Босна. Често нападаху суседе, а поглавито Угре, како пише Јânos Тhуróczy у ’’Угарском летопису’’, где их назива Бесима, а не Босанцима. Бројни беху (како пише Wagrien у 3. књизи) часни подухвати Босанаца, иако се спомен на то у наше време готово посве угасио, будући да не познаваху писма, као што се то догоди и с другим Словенима, нити беше међу њима учених људи који би могли записати њихову повест

Из истога народа, тачније од Беса који беху пук словенски и дадоше име Босанцима, потече Леон, први цар тог имена, као што пише Sabellico у 2. књизи 8. ’’Енеаде’’, где каже како неки тврди да цар тај беше Бес, а не Грк. Зонара у животопису цара Марцијана каже пак да беше Илир и зове га великим Леоном.

Два беху огранка Межана у Илирику, односно горњи и доњи. Горња Мезија, према Johannu Leunclaviusu и Latzu, јест Србија, док Cuspinianus каже да је Босна. Халкокондил, Latz и Cuspinianus сведоче да је доња Мезија заправо Бугарска, успркос томе што Петанчић тврди да одговара подручју данас званом Загорје. Јорданес Алан назива обе Мезије Малом Скитијом која, према неким тврдњама, обухвата такођер и земљу Беса и Трибала.