Корисник:Domatrios/Сингидунум
Сингидунум је стари назив града Београда до 878. год. нове ере.
Кад би се мит о Фениксу, о његовом вечитом рађању из сопственог пепела, могао да пренесе на живот једног града који се непрекидно рађа из пепела својих рушевина, сваки пут све већи и животворнији и гради на мукама, трпљењу и боловима својих грађана, онда би то право требало да припадне Београду.
То је, како каже Константин Философ у "Житију Стефана Лазаревића" град "који беше од великих древних градова и на красним местима, као што много пута рекосмо, као мало где у васељени... Да ли ко гдегод рече за такав град? И ко је кадар да писањем каже каква су му положења и изгледи и лепоте? ... Овај ваистину од царских градова најлепши је изглед имао".
Мало је насеља и градова у свету уопште и чији се живот и век мере не само столећима, него хиљадама, па и десетинама хиљада година. Београд је, без обзира на то кад је добио име, један од њих, ако не и једно од првих насеља у којима се живот може пратити од времена прачовека до савременог доба. Још пре четрдесет година француски археолог и један од најбољих познавалаца култура старијег каменог доба — палеолитика — Анри Бреј, писао је, више слутећи него тачно знајући, да се на територији данашњег Београда налазе трагови једне од палеолитских култура. Иако Бреј није поближе означио место њеног налаза, наша рекогносцирања извесних места на овоме подручју указују на могућност да Брејово тврђење има своју материјалну основу и научно оправдање.
Археолошка истраживања су сасвим поуздано показала да се и на ужем подручју овога града, на Калемегдану на пример, и на његовој периферији — на Бањици, у Жаркову, на Карабурми, у Винчи и даље, живот наставља још већом снагом и обимом и у млађем каменом, бронзаном и гвозденом добу. Изгледа као да су Сава и Дунав, та "рајска река која се пролива на исток", вечито напајале свежином и духом слободе живот овога града који је своје темеље ударио на ветрометној капији једног континента, на мосту и раскршћу светова за које се тада знало: старе "свете Азије", како ју је некада назвао Есхил, фараонске Африке и још непробуђене "варварске" Европе.
За настанак, постојање и живот насеља на месту на коме је никао и Београд пресудан значај имале су ове две реке, нарочито Дунав. Од европских река Дунав — Истрос —први је ушао у грчку митологију. Легенда о Аргонаутима и њиховим лутањима у потрази за златним руном води лађу "Арго", њенога капетана Јасона и Медеју несрећну кћерку колхидског краља Еја Истросом од Црног до Јадранског мора.
Грчки песник из III века пне, Аполоније са Родоса, описује у свом великом спеву "О Аргонаутима" и једно насеље које су ови митски, а можда и стварни морепловци видели на ушћу једне велике реке која се уливала у Истрос. Ослањајући се на још старији извор, на географа Тимагета из IV века пне, који је био обавештен да се Истрос на једном месту дели на два крака, тако да му један тече на исток у Црно море а други, уствари Сава на запад у Јадранско море, Аполоније са Родоса каже како се Истрос раздваја на два крака код стене која се називала Каулијак. У близини те стене с једне стране била је планина Ангурион, са друге непрегледна равница, Лаурион. Да ли је Ангурион Авала, Лаурион Панонска равница а Кауликос калемегданска стена, тешко је дати коначно мишљење. Оно што је као антички податак од посебног интереса јесте име народа који ту живи. То су Синди, како их назива Аполоније, чије је име веома сродно са именом Сингидунум, најстаријим познатим нам називом насеља на подручју данашњег Београда. Али и поред тога податка који има више литерарну него, егзактну историјску вредност, јер је и цео Аполонијев спев пре свега књижевно дело, ми још увек не знамо ништа ближе о тим Синдима. Могло би се претпоставити да су ови Синди истоветни са Скитским племеном Синда, који су живели недалеко од Колхиде, између Азовског мора и Кавказа. Исто тако не би се могла усвојити претпоставка да је преписивач Аполонијевог текста направио грешку, па је уместо "Синги" написао "Синди" о којима је више знао него о Сингима. Немамо такође, сем голих хипотеза, никаквих података да је у области Сингидунума постојала нека етничка група која је носила име Синги.
Херодот и неки други антички извори помиње, истина, Сигине, за које каже да живе преко Истроса, т.ј. на левој обали Дунава, и допиру све до Јадранског мора. Говорећи о њиховом пореклу Херодот каже: "да су досељеници из Медије (у Азији), али како су се оданде доселили нисам у стању да објасним". Истина, постоји на Балкану, на његовом југу, на Халкидичком полуострву, једно племе које у своме имену носи корен истоветан са првим делом имена Сингидунум. То су Синги, за које ни у ком случају не бисмо могли претпоставити да су оснивачи Сингидунума. И тако, према свему ономе што знамо из античке литературе и историографије јасно произилази да нам историјско и језичко објашњавање имена Сингидунум није осветлило етничко и историјско обележје његових оснивача. Због наставка — дунум, што на келтском значи утврђење, дуго се сматрало да су Келти оснивачи најстаријег насеља на месту данашњег Београда. Чак је пронађено и утврђено и Келтско племе за које се сматра да је основало своју тврђаву на ушћу Саве у Дунав. Требало би да су Скордисци, који су по повратку са свог освајачког и пљачкашког похода на Грчку, који се завршио потпуним поразом келтске војске код Делфа, 279. године старе ере, дошли на ушће Саве у Дунав, ту се населили и назвали Скордисцима. То је податак који је унео у своју историју Јустин, римски историчар са краја II века не. Модерни историчари су се повели за овим податком и на њему су изградили читаву легенду о Келтима Скордисцима као оснивачима Сингидунума. Међутим, истина је знатно друкчија, и као свака истина јасна, стварна и егзактна.
Заблуда о Скордисцима као оснивачима најстаријег насеља на подручју Сингидунума расветљена је не само правилним тумачењем историјских извора него и новим, материјалним документима које су о себи оставили они који су ту живели. Археолошка ископавања вршена на Калемегданској тераси, на оном месту где се очекивало откриће келтског Сингидунума нису потврдила таква очекивања. Тек на Карабурми на подручју новог насеља, теренски археолошки рад пружио је у новије време резултате који су се једино и могли очекивати. Откривени су поуздани трагови Илира као најстаријих, етнички одређених становника на територији данашњег Београда и некадашњег протоисторијског и античког Сингидунума. Ту је такође нађена и једна келтска некропола, тако да би се управо у овоме крају могли тражити трагови праисторијског и протоисторијског, илирског и келтског Сингидунума. Илири су и овде, као и у осталим крајевима наше земље, први Индоевропљани и као такви они се појављују на Балкану и Подунављу већ на почетку другог миленијума пре наше ере. Њима припада код нас култура бронзаног и гвозденог доба. У својим родовским и племенским заједницама Илири организују живот на широкој економској и културној основи. Илири се нису уздржавали да веома рано успоставе трговачки додир са Грчком и Апенинским полуострвом, да приме од њих оно што је одговарало њиховим потребама, материјалним и интелектуалним, а да из своје земље у туђину изнесу оно што је страни свет тражио.
Са таквим својим особинама и врлинама Илири су знали вредност места на ушћу Саве у Дунав. Зато су они и били, после нејасног нам престанка неолитске цивилизације у овим крајевима, први становници једног великог насеља које је, као што нам то саопштава грчки географ Птолемеј, из II века пне, добило име Сингидунум. Иако нам мит о Аргонаутима помиње неке називе који би се могли можда односити и на овај крај, иако је у вези са Келтима испредена још у античко доба читава једна легенда, ми морамо признати да још увек не знамо да ли је Сингидунум и име које је то насеље добило тек у доба Келта, Тауриска и Скордиска, или су га они преузели од ранијих илирских становника и оснивача тога града.