Корисник:Golija/Песме за култ Ахилију Лариском
Ахилије, епископ Ларисе (у Тесалији) из IV века, везан је за српску историју по томе што је његове мошти Самуило, владар Македонских Словена, крајем 985. или почетком 986. год. пренео из освојене Ларисе у Преспу, у цркву коју је подигао и посветио Ахилију. По тој цркви и данас у Малом преспанском језеру носе име острво Ахил и село Аил на њему. Култ Ахилијев се одатле ширио по српским крајевима, o чему сведоче село и црква Архиљевица у земљи Жеглиговској (данас Кумановски крај) и Ариље у старим Моравицама (испод садашње Ужичке Пожеге). По традицији забележеној код М. Ђ. Милићевића, К. Јиречек је претпостављао могућност да су у Ариље, незнано кад, пренете мошти Ахилијеве. То не изгледа вероватно. Пре ће бити да је ту збрка култова, Ахилија Лариског (коме је посвећена ариљска црква) и Урошица, сина краља Драгутина, за кога је 1378. год. забележено да је сахрањен у Ариљу, „в митрополији ахилској, и благодатију светаго духа миро изливајет, јакоже (као што) јест ведомо (знано) всем (свима)".
Све до краја 1952. год. није се ништа знало, или бар није било познато, да је култ Ахилијев код Срба изазвао стварање посебних песничких и прозних састава. Ђорђе Сп. Радојичић вршећи те године систематско проучавање хиландарских рукописних књига на српскословенском језику, нашао је под бр. 665 крајње листове Минеја за мај. На предњој страни последњег листа, испред белешке да је то „конац (крај) месецу мају", налазио се запис писан тајном азбуком: „Сију (ову) књигу написа Рајак дијак."„ За тајну азбуку употребљена је замена слова према њиховим бројним вредностима, па су место правих стављана слова са допунским вредностима до 10, 100 или 1000. Задња страна листа испуњена је песмама за култ Ахилију Лариском и разним записима. Листу одсечен горњи спољни угао, a повређен је био и при дну па је због тога оштећен текст прве песме и последњег записа. Сем почетка, текст песме могао се да да допуни и према Ђорђу Радојчићу он гласи:
- ...наставниче
- и неч'стију раздру(шитељу),
- муже мудр'ни,
- теталиски (настав)ниче,
- србскаја богомдана (похва)ло,
- Ахилије мудре,
- ученијем сво(јим) мир (=свет) просветил јеси,
- јако (=као) слнце (о)зарив в'сељенују,
- отче преподобне,
- (мо)ли Христа бога o душах наших.
Изнад друге песме стоји црвеним словима: „Кондак светому Ахилије, гласа 4." Њен текст се доноси после ових уводних напомена. Испред те песме пише још и ово, такође црвеним словима: „јави се д'н'с". To je „подобан", указивање на песму која служи као узор за овај кондак. Наведеним речима почиње кондак 4 гласа из катавасије Богојављења. Слово на почетку друге песме св. Ахилију је веће и црвено.
Трећу песму сачињавају „стихи светому Ахилију на прологу". Та песма „глагољет" (казује):
- Лариса чјудодеиствија твоја,
- чуднаја бо (=јер) твориши
- и по успенији твојем, отче.
Црвено су написане све речи у наводницима од стихи до прологу, затим глагољет. Такође почињу црвеним словима први и трећи стих.
Да су песме Ахилију Лариском српског постанка, види се по изразу „србскаја богомдана (похва)ло". Прва је песма свакако тропар, друга је кондак, a стихови „на прологу" су очевидно били испред „пролога", кратког житија, које се обично налази у Служби, збирци песама намењених култу једне личности. Житије је у оном делу Службе који се назива канон, и то иза шесте песме његове, после кондака. Кад је, сем тропара и кондака, постојало и кратко житије, можемо c правом сматрати да је Ахилије Лариски имао и целу своју српску Службу.
Српске песме Ахилију нису превод грчких, судећи бар по издању Службe Ахилијевe, штампанe у Атини 1952 год.
Литература: Ђорђе сп. Радојичић, Старо српско песништво: Песме за култ Ахилију Лариском код Срба