Пређи на садржај

Корисник:Kosta kojic/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили , погледајте чланак Игре глади (филм).
Игре глади
Корице све четири књиге у серијалу
Корице све четири књиге у серијалу
Игре глади
Лов на ватру
Сјај слободе
Балада о птици певачици и змији
АуторСузан Колинс
ЗемљаСједињене Америчке Државе
Језикенглески
ЖанрНаучна фантастика
Утопијска и дистопијска фикција
Драма
Књижевност за младе
ИздавачScholastic
Датум издавања
  • 2008–2010
  • 2020
Бр. књига3 оригинала, 1 преднаставак
Веб-сајтsuzannecollinsbooks.com

Игре глади је серијал научнофантастичних романа за младе који је написала америчка ауторка Сузан Колинс.[1] Прве три књиге су део трилогије које прате главну јунакињу, тинејџерку Кетнис Евердин, а четврта књига је преднаставак романа смештен 64 година пре Кетнисине приче.

Књиге у трилогији носе називе Игре глади, Лов На Ватру и Сјај Слободе. Сваки роман је адаптиран за филмско платно, чинећи серијал филмова Игре глади, с тим да је последња књига у трилогији приказана у два филма. Прве две књиге у серијалу биле су бестселери Њујорк Тајмса, заједно са Сјајем Слободе која је била на врху свих америчких листа најпродаванијих књига за 2010. годину.[2][3] До тренутка када је прва филмска адаптација трилогије изашла 2012. године, издавач је навео да је одштампано 26 милиона књига.[4]

Дистопијски свет серијала Игре глади је смештен у Панему, земљи Северне Америке коју чине богат главни град, Капитол и тринаест дистрикта који су знатно сиромашнији од њега. Сваке године, деца из првих дванаест дистрикта се помоћу лутрије бирају за учествовање у Играма глади, обавезној борби до смрти која се емитује уживо.[5]

Сви романи су били критички и комерцијални успех. У августу 2012. године, серијал се нашао на другом месту, на листи радио станице Ен-Пи-Ар (транс. NPR), 100 најбољих тинејџ романа која је састављена по гласовима публике, одмах иза серијала Хари Потер.[6] Седамнаестог августа 2017. године, Амазон је прогласио Игре глади за њиховог бестселера, чиме је она прешла рекорд који је држао серијал Хари Потер.[7] Од 2014. године, трилогија је продала преко 65 милиона примерака само у Сједињеним Америчим Државама. До данас, трилогија Игре глади се продала у 56 држава и преведена је на 51 језик, међу којима је и српски.[8]

Поставка приче[уреди | уреди извор]

Трилогија Игре глади дешава се у неодређеној будућности, у дистопијској, пост-апокалиптичној земљи Панем (енг. Pan-em)[а], лоцираној у Северној Америци.[9] Дражава се састоји од богатог града Капитола, смештеног у Стеновитим планинама,[10] који је окружен са дванаест (првобитно тринаест) сиромашнијих округа (у свету романа „Дистрикти”) којима влада. Капитол је раскошно богат и технолошки развијен, док се дистрикти налазе у различитим облицима и нивоима сиромаштва.

Игре глади су годишње такмичење које организује Капитол у којем се такмичари боре до смрти, и у којима може бити само један победник. У Играма, које се преносе путем телевизије, учесници, звани трибути, принуђени су да се боре до смрти у опасној арени. Победник Игара и његов дистрикт ће бити награђивани храном, залихама и новцем. Сврха Игара глади је да пруже забаву за Капитол као и да подсете дистрикте на моћ Капитола и на неуспелу побуну предака садшњих такмичара.

Наратор и главни лик трилогије, Кетнис Евердин, живи у Дистрикту 12, најсиромашнијој регији у Панему, која се налази у Апалачији[10], где људи свакодневно умиру од глади. Као казна за побуну против Капитола (догађај познат као 'Црни Дани') у којима је Дистрикт 13 уништен, по једна девојка и дечак из сваког дистрикта, старости од 12 до 18 година, се бирају путем лутрије за борбу у такмичењу Игре глади. Кетнис добровољно постаје такмичар у Играма глади да би спасила своју сестру и теком серијала подиже оружану побуну против Капитола.

Преднаставак Балада о птици певачици и змији смештена је шездесет и четири године пре дешавања првог романа у серијалу и прати живот Кориолана Сноуа, креатора Игара глади, председника Капитола и главног антагонисте прве три књиге у серијалу.

Структура[уреди | уреди извор]

Свака од књига у трилогији Игре глади има три дела са по девет поглавља. Колинс је рекла да јој овај формат долази из дана када је писала за драме, што ју је научило да пише структуре својих романана око трочинског формата. Њен претходни серијал, Хронике Подземља, такође је написан у овом формату. Она је нагласила да види сваку групу од девет поглавља као засебну причу.[11]

Порекло[уреди | уреди извор]

Колинс наводи како је инспирацију добила из класичних као и из савремених извора. Њен главни класични извор инспирације био је мит о Тезеју и Минотауру, у коме, као казну за прошле злочине, Миној приморава Атињане да жртвују седам младића и седам дева Минотауру, који их убија у огромном лавиринту док њега самог не убије Тезеј. Колинс каже како је и као мала била згранута овим митом јер је „тако сурово” натерати Атињане да жртвују децу.[12]

Она такође наводи гладијаторске борбе у старом Риму као једну од класичних инспирација. Колинс тврди да су три кључна елемента за добре игре: моћна и немилосрдна влада, људи приморани на борбу и добра забава као главни циљ игре.

Савремени извор инспирације, Колинс је пронашла у ријалити програмима. Упоређује их са Играма глади јер не служе само забави већ и као подсетник на побуну. Током касних вечери, Колинс каже да док је прелиставала телевизијске програме, у једном трену видела људе како се такмиче, а онда у другом снимке рата у Ираку. Истиче како су се та два програма комбиновала на „узнемирујући начин” те су тако створене једне од првих идеја за серијал.[13]

Романи[уреди | уреди извор]

Трилогија[уреди | уреди извор]

Игре глади[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Игре глади (роман)

Игре глади је прва књига у серијалу и објављена је 14. септембра 2008. године. Филмска адаптација са Џенифер Лоренс у главној улози, објављена је у марту 2012. године.

Игре глади прате шеснаестогодишњу Кетнис Евердин, девојку из Дистрикта 12 која се добровољно пријавила за седамдест и четврте годишње Игре глади уместо своје млађе сестре Приморус Евердин. Такође изабран из Дистрикта 12 је Пита Меларк, који је једном давно спасио Кетнис од гладовања. Њихов ментор, Хејмич Абернати, је једини победник Игара глади из Дистрикта 12, који је победио пре 24 године и од тада води живот алкохоличара.

На телевизијском програму пре самих игара, Пита признаје своју дугогодишњу љубав према Кетнис. Ово сазњање је изненадило Кетнис, која иначе не дозвољава себи да мисли о романтици због њеног трауматичног детињства и страха од губљења деце од Игара глади. Она верује да Пита лажира своју заљубљеност због тактике за Игре.

У арени, Пита је спасао Кетнис више пута без њеног знања. Кетнис склопи савез са Ру, девојчицом из Дистрикта 11 која је подсећала Кетнис на њену млађу сестру. Када Ру бива убијена, Кетнис ставља цвеће око њеног тела као чин пркоса према Капитолу.  Остатак трибута бива обавештен да ново правило дозвољава да два трибута из истог дистрика могу победити као тим. Кетнис проналази тешко рањеног Питу и уместо да настави Игре сама, она ризикује свој живот помагајући му. Хејмич је саветује да лажира своја осећања према Пити како би добила помоћ од богатих спонзора који би обезбедили кључне залихе за  „несуђене љубавнике” током игара. Дозволивши себи да се приближи Пити, у Кетнис се пробуде права осећања према њему.

Када сви остали трибути погину, правила су нагло опозвана и сада није више могуће за њих двоје да победе као тим. Како нико од њих није желео да убије другог, Кетнис је смислила решење: дупло самоубиство помоћу отровних бобица. Током и после Игара, њена осећања према Пити расту и она се бори да их обузда због чињенице да се њихова веза развила под принудом.

Хејмич је упозорава да опасност и даље није готова, власти су бесне јер их је Кетнис насамарила и једини начин да ублаже своју бес је да наставе да се праве да је она тако поступила само ради љубави према Пити и ни због чега више. На путу кући, Пита је запрепашћен сазнањем о обмани.

Лов на ватру[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Лов на ватру

Лов на ватру је наставак серијала и друга књига у трилогији, издат 1. септембра 2009. године. Филмска адаптација је објављена у новембру 2013. године.

У књизи Лов на ватру, чија је радња смештена шест месеци након завршетка радње првог дела, Кетнис сазнаје да њен пркос у последњем делу покренуо ланац рекација које су инспирисале побуне у дистрктима. Председник Сноу прети да науди Кетнисиној породици и пријатељу ако удајом за Питу не помогне да се ублаже немири. У међувремену, Пита сазнаје за Кетнисину неискрену љубав, али иако му је због тога криво, не врши на њу притисак ни на који начин. Пита такође сазнаје за председникове претње, па обећева да ће се претварати како би поштедео грађане Дистрикта 12. Кетнисин најбољи пријатељ, Гејл Хоторн, признаје осећања која је гајио према њој, која је шокирају и збуне.

Кетнис и Пита, као победници одлазе на турнеју по дистриктима док упоредо планирају своје венчање. Док прате наредбе председника и настављају са лажирањем, Кетнис и Пита ненамерно подстичу буну и брош птице ругалице који је Кетнис носила постаје симбол побуне. Дистрикт по дистрикт, грађани Панема почињу да подижу устанке против Капитола. Сноу најављује специјално издање седамдесет и петих Игара у којима су Кетнис и Пита приомрани да се такмиче са осталим победницима из претходних Игара, чиме се венчање отказује.

Кетнис верује да би уместо ње Пита требало да преживи ове Игре и она чини све како би га сачувала. Пита, са друге стане, такође чини све како би сачувао њу и после неког времена, обоје схватају супротне намере оног другог. По Хејмичовој наредби, тим се удружује са неколико других трибута и успевају да унушти арену и побегне из Играра. Кетнис је спашена од стране побуњеничке снаге Дистрикта 13 и сазнаје је да је Капитол ухватио и затворио Питу и њиховог савезника из Дистрикта 7 Џоану Мејсон. Кетнис на крају сазнаје, на њено изнанеђење, како је све време без њеног знања била кључан играч у побуни, Њен спас из Арене је био оргаизован од стране, између осталог, Хејмича, Плутара Хевенсбија и Финика Одера (представника Капитола и других Дистрикта). Због сазнања да је Пита ухваћен и да ће сада бити мучен и могуће убијен, Кетнис губи вољу за животом.

Гејл је обавештава како је Капирал уништио Дистрикт 12 у виду освете. После кратког двоумљења, Кетнис се прикључује побуњеницима.

Сјај слободе[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Сјај слободе

Сјај слободе, трећа и последња књига у трилогији Игре глади, издата 24. августа 2010. године. Књига је адаптирана у два филма. Први део је изашао у новебру 2014. године, а други део у новембру 2015. године.

Након дешавања претходне две књиге већина дистрикта се придружила побуни против Капитола, вођени Дистриктом 13, који је лажно представљен као уништен, и председницом Алмом Којн. После сукоба са Капитолом, становници Дистрикта 13 су прешли на живот под земљом и од тада сакупљали снагу. Преживели становници Дистрикта 12 су под земљом су такође пронашли уточиште. Кетнис сазнаје како је Пита заробљен и натеран да на националној телевизији говори у корист Капитола и против побуне. Она пристаје да постане Птица ругалица, симбол буне, а заузврат захтева имунитет за Питу, Џоану Мејсон, Ени Кресту и за Енобарију, победнике Игара које је заточио Капитол. Кетнис такође захтева привилегију да она сама убије председника Сноуа.

Када Кетнис сазна да Капитол неће престати да мучи Питу све док она наставља са подржавањем побуне, добија напад панике и губи снагу Птице ругалице. Кетнис организује спасилачка мисија које успева да спаси Питу, Џоану и Ени. Међутим, Пити је испран мозак и сада је научен да убије Кетнис чим је угледа, те покушава да је угуши када је види по први пут. Пита се подвргава експерименталном лечењу како би покушао да се излечи, али Кетнис не верује да је његово излечење могуће. Она одлучује да се скроз посвети побуни и да током тога погине.

Кроз роман, Кетнис увиђа колико је Гејл немилосрдан. Примећује да он не цени људски живот као што она цени. Не осећа емпатију према противницима побуне и подстиче мучење и убиство обичних цивила ради напредовања буне. Она се труди да се помири са овим и чињеницом да и даље гаји осећања према Пити. Усред борбе са усамљеношћу и посттрауматски стресни поремећај (ПТСП), она пољуби Гејла који каже да тај пољубац није онај прави већ говори да је то као кад „пољубиш некога пијан”.

Када се опоравила од Питиног напада, Кентис и тиму којег чине Гејл, Пита, група камермана и војници, је додељен задатак да прикажу пропаганду у мирнијим ратним областима. Кетнис, међутим, одлучује да оде у Капитол и убије Сноуа, правећи се да јој је Којн то наредила. Пита, још увек заљубљен у Кетнис, и даље покушава да се опорави. Већина тима гине током мисије, укључујући и тек ожењеног Финика. Како се Кетнис приближава вили председника Сноуа, угледала је групу деце из Капитола како окружују вилу формирајући људски штит. Одједном су летелице бациле србрне падобране на децу, која су их узела надајући се да ће у њима бити храна. Неки од падобрана експлодирају, правећи покољ. Побуњеници, међу којима је и Примроуз Евердин, шаљу медицинску помоћ. Тада и остали падобрани експлодирају, убијајући Примроуз у тренутку када је угледала своју старију сестру.

Касније, Кетнис, која је такође повређена приликом експлозије, се буди из коме и сазнаје да су побуњеници победили и да Сноу чека погубљење за које је она задужена. Када се састане са Сноуом, он тврди да је Којн била та која је тајно наредила бомбардовање како би уништила сву преосталу подршку његових следбеника. Бомба која је бачена се такође слаже са описом оне коју је контсруисао њен најбољи пријатељ, Гејл, тада Кетнис прекида све односе са њим. Којн тада пита преживеле победнике Игара да гласају за нове Игре глади, у којима би се такмичила деца званичника Капитола (укључујући и унука председника Сноуа). Како би задобили њено поверење, Кетнис и Хејмич су дали одлучујуће гласове у корист Игара. Међутим, на погубљењу које је требало да буде за Сноуа, Катнис са совојом стрелом уместо њега, убија Којн. Сноу се смеје, а онда умире. Кетнис покуша да почини самоубиство, али је Пита спречава и она тада бива ухапшена.

Кетнис пролази кроз суђење, али порота мисли да је ментално нестабилна те је шаљу назад у Дистрикт 12. Кетнисина мајка и Гејл се запошљавају у другим дистриктима. Пита напокон оздрави и Кетнис и он наставе заједно свој живот у Дистрикту 12. После много година, она се напокон сложи да имају децу. Они имају девојчицу и дечака, који су одрастали у свету без Игара глади. Како би савладала свој ПТСП, Кетнис често проводи време набрајајући сваку добру ствар коју је видела да је неко учинио.

Преднаставак[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Балада о птици певачици и змији

Балада о птици певачици и змији[уреди | уреди извор]

Смештена шесдесет и четири година пре радње Игара Глади, дешава се током мрачних дана који су довели до неуспеле буне против Панема. Прати осамнаестогодишњег Кориолана Сноуа, пре његовог ступања на позицију председника Капитола. Колинс је рекла да књига приказује стање у Панему 10 година након рата, када људи покушавају да стану поново на ноге и схвате како да наставе живети у новој стварности.

Роман је објављен 19. Маја 2020. године.[14] Филм ће имати своју премијеру у новембру 2023. године.

Теме[уреди | уреди извор]

Главни мотиви ове трилогије су сумња у ауторитет (одраслих и власти), класна дискриминација, каста, покрет отпора и посебно, почеци и последице рата.[15] Друштвена неједнакост, неодговорно управљање и насиље над децом су такође неки од мотива. „У свету Игара глади, Капитол живи живот естравагантног богатства и потрошње. Док, у окрузима, живе милиони људи који раде опасне послове за ниске плате. Док Капитол ужива у вишку, окрузи тек што могу да приуште да нахране своју децу”.[16] Ауторка Сузан Колинс спомиње и мотив теорије праведног рата, гладијаторских борби и глади.[17] Рат као резултат климатских катастрофа, моћ и илузија телевизије су такође наведени као неки од мотива.[18] Други спомињу револуцију и побуну као мотиве: „Иако је намењено тинејџерима, [Игре глади] представља потенцијалне идеје масовне револуције, економске саботаже и битку популизма против олигархије”.[19]

Пријем[уреди | уреди извор]

Реакције критичара[уреди | уреди извор]

Све три књиге биле су критички и комерцијални успех. Џон Грин, новинар и литерарни критичар Њујорк Тајмса, је упоредио Игре Глади са серијалом Ругобе амеркичког аутора Скота Верстерфелда.[20] Лов на ватру био је хваљен због побољшања у односу на прву књигу,[21] Сјај слободе посебно је похваљен због реалистичног приступа приказу насиља,[22] проширења већ успостављене митологије света и романтичних сплетки које не одлазе у мелодраму.[23]

Серијал је критикован због неоригиналности идеје турнира смртоносних игара[24][25] која је била преузета из других радова, као што су Дуга шетња, Тркач,[26] Десета жртва и поготово јапански роман и филм који је базиран на њему, Борба до последњег. Серијал је такође био критикован због романтичних заплета који се ослањају на недостатак одлучности међу главним ликовима.[27] Џенифер Рис, новинарка за часопис, Ентертејнмент викли, наводи како је било мало разлике између Пите и Гејла и како серијалу недостаје еротске енергије која је приказана у Сумрак саги.[28]

У рецензији за Гардијан (транс. The Guardian), друга књига у серијалу описана је као сјајан наставак приче и добила је оцену 10 од могућих 10 и цео серијал је добио топлу препоруку аутора.[29] У својој рецензији, Мајк Руиз истиче како први филм није имао приповедање у првом лицу као и књига. Као резултат, Руиз закључује да је књига боља од филма.[30]

Последњу књигу је критиковао Ден Шејд, новинар за онлајн магазин SF site који је сматрао да је Кетнисино понашање на крају књиге ишло противно њеном карактеру какав је он био успостављен раније.[31]

Петог новембра 2019. године, Би-Би-Си новости су поставиле Игре глади на листу 100 најутицајнијих романа.[32]

Aдаптација[уреди | уреди извор]

Филмска адаптација[уреди | уреди извор]

Игре глади први филм, лого
Званични лого филмске адаптације првог романа у серијалу

Лајонсгејт ентертејнмент стекао је права за дистрибуцију филмске адаптације Игре глади, који је продуцирала продуцентска кућа Нине Џејкобсон, Колор Форс. Колинс је заједно са редитељем Геријем Росом адаптирала роман за велико платно.[33] [34] Главне улоге су добили Џенифер Лоренс која је играла Кетнис, Џош Хачерсон који је тумачио Питу и Лијам Хемсворт који је тумачио Гејла.[35] [36][37] Продукција на првом филму је започета на пролеће 2011. године и он је имао своју премијеру у марту 2012. године.[38][39][40] За филм Лов на Ватру, Герија Роса је заменио редитељ Францис Лоренс и филм је изашао у новембру 2013. године. Лоренс је потом режирао и последња два филма у серијалу,[41] која су изашла у новембру 2014. и у новембру 2015. године.

Последња књига у серијалу Балада о птици певачици и змији биће адаптирана за велико платно у нобембру 2023. године.[42]

У култури[уреди | уреди извор]

Игре глади, заједно са Дизнијевим филмом Меридом, носи заслуге за повећање интереса за стрељаштво међу женама. Одмах након изласка првог филма Игре глади, многи продавци опреме за стрељаштво доживели су пораст у пословању.[43] У извештају из 2016. године, скоро пола девојака међу стреличарима је било инспирисано Играма глади да започну бављење овим спортом.[44]

„Гест три прста” који је коришћен у књигама да прикаже јединство са побуном је коришћен у стварним протестима у Тајланду 2014. и 2020. године и у Мјанмару 2021. године.[45][46][47]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Suzanne Collins - Biography”. www.suzannecollinsbooks.com. Приступљено 2023-05-05. 
  2. ^ „Mockingjay Tops All National Bestseller Lists with Sales of More Than 450,000 Copies in its First Week of Publication | Scholastic Media Room”. mediaroom.scholastic.com. Приступљено 2023-05-05. 
  3. ^ Коулс, Грегори (27. 12. 2009). „Children's Books”. The New York Times. 
  4. ^ Спринген, Карен (22. 3. 2012). „The Hunger Games Franchise: The Odds Seem Ever in Its Favor”. Publishers Weekly. 
  5. ^ Колинс, Сузан (2009). Catching Fire. Scholastic. стр. 146. ISBN 9780545586177. 
  6. ^ „Your Favorites: 100 Best-Ever Teen Novels”. npr. 7. 8. 2012. 
  7. ^ „The Hunger Games Trilogy is now the Best-Selling Book Series of All Time on Amazon.com”. www.businesswire.com (на језику: енглески). 2012-08-17. Приступљено 2023-05-05. 
  8. ^ Гина, Хал (16. 10. 2014). „‘Hunger Games: Mockingjay – Part 1’ Set for World Premiere in London”. TheWrap. 
  9. ^ Колинс, Сузан (2008). Hunger Games. Scholastic. стр. 41. ISBN 978-0-439-02348-1. 
  10. ^ а б Колинс, Сузан (2008). Hunger Games. Scholastic. стр. 41. ISBN 978-0-439-02348-1. 
  11. ^ „The Hunger Games - Structure”. THE HUNGER GAMES BY SUZANNE COLLINS (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-08. 
  12. ^ Алдрич, Хејли (2021-07-29). „The Myth That Inspired ‘The Hunger Games’ Series”. bookstr.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-08. 
  13. ^ Armitstead, Claire (2012-04-27). „Suzanne Collins: Hunger Games author who found rich pickings in dystopia”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-08. 
  14. ^ „'Hunger Games' prequel novel coming in 2020”. NBC News (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  15. ^ Абад-Сантос, Алекс (2014-11-20). „The Hunger Games, explained”. Vox (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  16. ^ Џоунс, Вен (2014-11-21). „'Hunger Games,' a mirror of America's inequality”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  17. ^ „Suzanne Collins Talks About ‘The Hunger Games,’ the Books and the Movies”. The New York Times (на језику: енглески). 2018-10-18. ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-05-05. 
  18. ^ Стаф, Грист (2012-03-19). „The Hunger Games: The world after a climate apocalypse, teen fiction style”. Grist (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  19. ^ „Subversive message behind “Hunger Games”: rebellion works”. The Denver Post (на језику: енглески). 2014-12-19. Приступљено 2023-05-05. 
  20. ^ Грин, Џон (2008-11-07). „Scary New World”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-05-05. 
  21. ^ Зевин, Габријел (2009-10-09). „Constant Craving”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-05-05. 
  22. ^ Сперлинг, Никол (24. 8. 2010). „'Mockingjay' review: Spoiler alert!”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  23. ^ „Book Reviews, Bestselling Books & Publishing Business News | Publishers Weekly”. web.archive.org. 2010-08-26. Приступљено 2023-05-05. 
  24. ^ Доминус, Сузан (2011-04-08). „Suzanne Collins’s War Stories for Kids”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-05-05. 
  25. ^ Рис, Џенифер (28. 8. 2009). „Catching Fire”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-05. 
  26. ^ Кинг, Стивен (8. 10. 2008). „The Hunger Games”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  27. ^ „'Catching Fire' brings back Suzanne Collins' kindhearted killer: Young Readers - Cleveland.com”. web.archive.org. 2012-10-12. Приступљено 2023-05-07. 
  28. ^ Рис, Џенифер (28. 9. 2009). „Catching Fire”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  29. ^ Acornsized (2014-08-09). „The Hunger Games: Catching Fire by Suzanne Collins - review”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-05-07. 
  30. ^ „Which is better? “The Hunger Games” novel or film? – The Retriever”. retrieverweekly-dev.umbc.edu. Приступљено 2023-05-07. 
  31. ^ „The SF Site Featured Review: Mockingjay”. www.sfsite.com. Приступљено 2023-05-07. 
  32. ^ „100 'most inspiring' novels revealed by BBC Arts”. BBC News (на језику: енглески). 2019-11-05. Приступљено 2023-05-07. 
  33. ^ „Lionsgate picks up "Hunger Games"”. Reuters (на језику: енглески). 2009-03-18. Приступљено 2023-05-07. 
  34. ^ Спринген, Карен. „Marketing 'Mockingjay'”. PublishersWeekly.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  35. ^ „The Changing Objective of the American Film Market - Baseline Intelligence”. web.archive.org. 2010-12-04. Приступљено 2023-05-07. 
  36. ^ „Exclusive: Jennifer Lawrence Gets Lead Role in 'The Hunger Games'”. TheWrap (на језику: енглески). 2011-03-16. Приступљено 2023-05-07. 
  37. ^ April 04, Jeff Labrecque Updated; EDT, 2011 at 05:18 PM. „'Hunger Games' casts Peeta and Gale: Josh Hutcherson and Liam Hemsworth nab the roles”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  38. ^ Валби, Карен (6. 1. 2011). „'Hunger Games' exclusive: Why Gary Ross got the coveted job, and who suggested Megan Fox for the lead role”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  39. ^ „The Hunger Games”. EW.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  40. ^ „Catching Fire | BookPage”. web.archive.org. 2012-07-17. Приступљено 2023-05-07. 
  41. ^ „THE HUNGER GAMES: MOCKINGJAY to Be Directed by Francis Lawrence | Collider | Page 207898”. web.archive.org. 2013-11-25. Приступљено 2023-05-07. 
  42. ^ „The Ballad of Songbirds and Snakes: release date and plot for Hunger Games prequel”. Radio Times (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-08. 
  43. ^ Худ, Грејс (27. 11. 2013). „More Girls Target Archery, Inspired By 'The Hunger Games'”. npr.org. Приступљено 7. 5. 2023. 
  44. ^ Питерс, Џени (2016-08-04). „New Study from Geena Davis Institute finds Archery Catches Fire Thanks to Inspiring Hollywood Images”. Geena Davis Institute. Приступљено 2023-05-07. 
  45. ^ „Five Thai students held for 'Hunger Games' salute at PM”. BBC News (на језику: енглески). 2014-11-19. Приступљено 2023-05-07. 
  46. ^ Limited, Bangkok Post Public Company. „'Hunger Games' salute back”. Bangkok Post (на језику: енглески). Приступљено 2023-05-07. 
  47. ^ „First Thailand, now Myanmar: Asia protesters borrow three-finger salute from Hunger Games | The Straits Times”. www.straitstimes.com (на језику: енглески). 2021-02-04. Приступљено 2023-05-07. 

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пан-ем је комбинована реч која спаја енглеске речи Пан-(у примеру Панславизам) и Америка

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Kosta_kojic/песак&oldid=25725402”