Корисник:Pinki/Песак/Песак 3

Слободан Милошевић
Слободан Милошевић, 1988.
Лични подаци
Надимак	Слоба
Датум рођења	(1941-08-20)20. август 1941.
Место рођења	Пожаревац, Окупирана Србија
Датум смрти	11. март 2006.(2006-03-11) (64 год.)
Место смрти	Хаг, Холандија
Узрок смрти	срчани удар
Универзитет	Универзитет у Београду
Занимање	правник политичар
Породица
Супружник	Мира Марковић (в. 1964)
Деца	Марија Милошевић Марко С. Милошевић
Породица	Марко М. Милошевић (унук)
Политичка каријера
Политичка странка	СКЈ/СКС (1959—1990) СПС (1990—2006)
Мандати 3. председник Савезне Републике Југославије 23. јул 1997 — 7. октобар 2000. Претходник Срђа Божовић (в. д) Зоран Лилић Наследник Војислав Коштуница 1. председник Републике Србије 11. јануар 1991 — 23. јул 1997. Претходник функција успостављена Наследник Драган Томић (в. д) Милан Милутиновић 7. председник Председништва СР Србије 8. мај 1989 — 11. јануар 1991. Претходник Љубиша Игић (в.д) Петар Грачанин Наследник функција укинута 11. председник Председништва ЦК СК Србије 28. мај 1986 — 8. мај 1989. Претходник Иван Стамболић Наследник Богдан Трифуновић Председник Социјалистичке партије Србије 17. јул 1990 — 24. мај 1991. Претходник позиција успостављена Наследник Борисав Јовић 24. октобар 1992 — 11. март 2006. Претходник Борисав Јовић Наследник Ивица Дачић
Потпис

Слободан Милошевић (Пожаревац, 20. август 1941 — Хаг, 11. март 2006) био је српски и југословенски политичар и правник и друштвено-политички радник СФР Југославије; од 1986. до 1989. налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1989. до 1997. био је председник Председништва СР Србије, односно председник Републике Србије, а од 1997. до 2000. председник Савезне Републике Југославије. Оснивач је и први председник Социјалистичке партије Србије

Политиком је почео да се бави током студија на Правном факултету у Београду, где је од 1963. до 1966. радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста. Потом је од 1966. до 1970. радио у Скупштини града Београда, од 1970. до 1978. у предузећу „Техногас”, где је био генерални директор и од 1978. до 1983. у Удруженој београдској банци, где је био председник Пословног одбора. Посредством колеге са факултета, Ивана Стамболића, ушао је 1982. у политику. Након кратког рада у Председништву ЦК СК Србије, априла 1984. изабран је за председника Градског комитета Савеза комуниста Београда, а маја 1986. за председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије и члана Председништва ЦК СК Југославије. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете Косову Пољу, када се укључио у проблематику кризе у САП Косову. На таласу популистичке реторике, коју је покренуо, септембра исте године на Осмој седници ЦК СКС поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, активно се укључио у решавање уставних проблема које је СР Србија имала са покрајинама Војводином и Косовом. Масовним демонстрацијама, познатим као „антибирократска револуција”, током лета и јесени 1988. приморао је покрајинска руководства на оставке, чиме је Србија поново преузела пуну контролу над покрајинама, а марта 1989. то формализовала усвајањем амандмана на Устав. Маја 1989. постао је председник Председништва СР Србије, а на ову функцију поново је изабран на непосредним изборима новембра исте године.

Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смењивања руководства СР Црне Горе, јануара 1989, које се одиграло по сличном сценарију као у САП Војводини. Економска криза, изазвана презадуженошћу, узроковала је инфлацију и пад животног стандарда, што је уз кризу на Косову, која је будила национализам, значајно ослабило унутрашњи положај југословенске федерације. Догађаји у свету, као и слом комунизма у источној Европи, охрабрили су захтеве опозиције, нарочито у Словенији и Хрватској, за увођење вишепартијског система и укидање социјализма. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар Савеза комуниста Југославије, доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као српски националиста. Након распада Савеза комуниста, јула 1990. је СК Србије трансформисао у Социјалистичку партију Србије (СПС) и постао њен први председник. У време увођења вишестраначја у југословенским републикама, прво је донео нови Устав, па тек онда у децембру 1990. оджрао изборе на којима је однео убедљиву победу и поново био изабран за председника Србије, а СПС добио већину у парламенту и формирао владу. Упркос великој популарности коју је имао, против њега су марта 1991. у Београду одржане масовне демонстрације, које су потом прерасле у вишедневни студенстки протест, на коме је тражена већа слобода медија.

Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током ратова на поростору бивше Југославије. Након распада СФРЈ, био је заговорник стварања Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Због помоћи коју је пружао Србима у Хрватској и Србима у Босни и Херцеговини, током ратних дејстава, Уједињене нације су маја 1992. увеле санкције СР Југославији, што је знатно погоршало животни стандард и 1993. довело до хиперинфлације. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани нови избори на којима је поново изабран за председника Републике, али уз знатно мањи број гласова, због чега је СПС морао да формира мањинску владу. Парламентарни избори, одржани су и наредне године, након чега је формирана коалициона влада. Новембра 1995. учествовао је у име Републике Српске на мировним преговорима у Дејтону, где је са Фрањом Туђманом и Алијом Изетбеговићем закључио мир, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Тада је од стране Запада проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.

У земљи осиромашених грађана и препуној избеглица, популарност њега и његове партије стално је падала. Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је СПС изгубила власт у Београду, Новом Саду, Нишу и другим већим градовима, покренут је нови талас протеста, којима су се поново придружили студенти. Након тромесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за председника СР Југославије, а на изборима септембра исте године СПС је успео да сачува власт у Србији, након чега формирао коалициону владу са СРС и ЈУЛ. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између Мила Ђукановића и Момира Булатовића, подржао је Булатовића и са његовом странком формирао коалицију на савезном нивоу, након чега је дошло до почетка лоших односа између две републике.

Косовска криза се интензивирала 1998. албанском побуном, што је довело до рата на Косову и Метохији. Под притиском међународне заједнице пристао је на мировне прговоре у Рамбујеу, али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је САД и ЕУ послужило као оправдање за покретање НАТО интервенције, током које је од марта до јуна 1999, без сагласности Савета безбедности УН, бомбардована СР Југославија. У току НАТО агресије, маја 1999, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је против њега оптужницу за злочине против човечности, док су оптужбе за кршење обичаја рата и Женевске конвенције у Хрватској и Босни и Херцеговини и за геноцид у Босни и Херцеговини додате годину и по дана касније. После дводневних преговора са изаслницима ЕУ, САД и Русије, прихватио је план за окончање рата, након чега је потписан Кумановски споразум, којим су се јединице војске и полиције повукле са подручја АП Косова и Метохије, које је потом потпало под контролу Уједињених нација.

Након НАТО агресије, покренуо је реформу и обнову ратом разрушене земље, чиме је делимично повратио пољуљану популарност. Уверен у успех, јула 2000. променио је Устав СРЈ и уз редовне савезне и локалне изборе у Србији, расписао превремене изборе за председника Југославије, чиме је сопствени мандат скратио за две године. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је Војислав Коштуница, кандидат удружене опозиције. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом и инсистирањем на другом кругу председничких избора, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог свргавања са власти. Сутрадан се обратио јавности, признао пораз и честитао победу Коштуници.

После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у председничкој вили, све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у Централном затвору, на основу уредбе Владе Србије, коју је Савезни уставни суд прогласио неуставном, 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у Хагу. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лечење у Москви, а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, где су два дана били изложени у Музеју историје Југославије, након чега су 18. марта пренети у Пожаревац, где су у поподневним часовима, у присуству великог броја грађана, сахрањени у дворишту његове породичне куће.

Биографија

Породица Милошевић потиче из Црне Горе, из села Тузи Љеворечке (засеок Увач), у близини Лијеве Ријеке, на путу Колашин–Подгорица. Братство Милошевића, чији је родоначелник четобаша и велики јунак са почетка 18. века Милош Марков, син Марка Батрићева, огранак је племена Васојевићи. Слободанов деда Симеун Милошевић, капетан Црногорске војске, који је погинуо у Балканским ратовима, имао је троје деце — синове Светозара и Димитрија и ћерку Даринку. Најстарији Светозар (1907—1962), Слободанов отац, завршио је Богословију на Цетињу, али није постао свештеник, већ је предавао веронауку у основној школу у Никшићу. Мајка Станислава (1912–1974) потицала је из породице Кољеншић, из села Сретња, код Даниловграда. Њени рођаци били су партизански првоборци, а после рата генерал-мајори Југословенске народне армије (ЈНА) — Владо и Милисав Кољеншић.

Светозар Милошевић, Слободанов отац

Светозар и Станислава венчали су се 1935. у Никшићу, где им се јула 1936. родио старији син Борислав Бора. Године 1938. Светозар је добио премештај у Пожаревац, где се преселила цела породица. Овде их је затекао почетак Другог светског рата у Југославији и ту име се 20. августа 1941. родио млађи син Слободан. Током окупације, Светозар је радио у школи, а Станислава је била домаћица. Након завршетка рата, дошло је до развода Слободанових родитеља. Светозар се вратио у Црну Гору, а како се веронаука више није предавала, радио је у школама у Бијелом Пољу и Титограду као наставник руског језика, који је научио у боголовији. После очевог одласка, Борислав и Слободан остали су да живе са мајком. Станислава чији се дотадашњи живот, као и већине тадашњих жена, углавном одвијао у кући, морала је да почне да ради. Запослила се као васпитачица у интернату за ученике средњих школа у Пожаревцу. Упоредо је похађала потребни курс, којих је у то време било много како би се оспособили кадрови за разне области и почела да ради као учитељица. По политичком уверењу била је комуниста и активни члан Комунистике партије. Настојала је да то уверење пренесе, како на своје синове, тако и на своје ученике, желећи да учествује у изградњи „новог социјалистичког човека“.

Станислава Милошевић са синовима Бориславом и Слободаном

Основну школу и гиманзију браћа Милошевић завршила су у Пожаревцу, након чега је старији Бора отишао на студије економије у Београд. Као ученик трећег разреда Пожаревачке гимназије Слободан је јануара 1959. примљен у чланство Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Током гимназијских дана активно је радио у омладинској организацији, учествовао на локалним омладинским радним акцијама, а након пријема у Савез комуниста био је председник омладинске организације ученика трећих, а потом четвртих разреда гиманзије. Као средњошколац учествовао је на две савезне омладинске радне акције на изградњи ауто-пута „Братство и јединство“ – први пут на траси код Шкофје Локе, у Словенији, а други пут на југу Србије. Са обе радне акције вратио се са ударничком значком. Након завршене матуре, октобра 1960. кренуо је на студије на Правном факултету Универзитета у Београду. Током студија био је политички активан. Крајем другог семестра изабран је за потпредседника Факултетског комитета организације Савеза комуниста на Правном факултету, а на почетку друге године студија октобра 1961. за председника ове организације. Тиме је почела његова професионална студентска политичка каријера. У Факултетском комитету упознао се и блиско сарађивао са — Иваном Стамболићем, Небојшом Поповом, Костом Чавошким, Јагошем Ђуретићем и Душаном Митевићем, који је тада био председник Савеза студената Београда. На трећој години студија 1962. почео је да ради у Универзитетском комитету Савеза комуниста као секретар за идеологију. Тада је почео да прима плату, чиме се знатно поправио његов материјални статус, с обзиром да га је до тада финансијски помагала мајка. Након завршене треће године, током лета 1963. учествовао је на омладинској радној акцији на изградњи ауто-пута, као командант омладинског насеља код Белог Потока. Дипломирао је октобра 1964. са просечном оценом 8,9. Са радом у Универзитетском комитету, где је од 1963. био председник Идеолошке комисије наставио је да ради и након дипломирања.

Професионална каријера

Слободан Милошевић и Мира Марковић, као студенти почетком 1960-их година

Године 1966. прешао је у Скупштину града Београда, где је у кабинету тадашњег председника Бранка Пешића, радио на пословима везаним за економске односе, а пре свега за привреду. Тада је напустио политичку каријеру и посветио се у то време динамичном развоју београдске привреде, с обзиром да је Београд као главни град Југославије био центар њеног привредног и индустријског развоја. У међувремену, 14. марта 1964. венчао се са својом другарицом из гимназије и дугогодишњом девојком Миром Марковић, студенкињом социологије, коју је упознао децембра 1958. приликом организације дочека нове 1959. године. Мира је била ванбрачна ћерка Моме Марковића предратног револуционара и тада истакнутог партијског радника, члана Централног комитета СКЈ и главног уредника листа Борба. Марковићева је била његова највећа подршка, због чега је имала велики утицај на његове одлуке, како у приватном, тако и у јавном и политичком животу. Снажно је утицала на њега да постане политички лидер, попут тадашњег председника Јосипа Броза Тита. Становали су у насељу Карабурма, на тадашњој периферији града, где им се 22. септембра 1965. родила ћерка Марија. Октобра 1967. преселили су се у Нови Београд, а септембра 1968. Милошевић је отишао на одслужење војног рока у Југословенској народној армији (ЈНА). Као дипломирани правник послат је у школу резервних официра при Школи противавионске артиљерије у Задру, где је провео шест месеци. Други део војног рока, од марта 1969. служио је у Београду, у касарни „Четврти јули” на Вождовцу.

После одслужења војног рока, септембра 1969. вратио се у Скупштину града, где је постављен за руководиоца Службе за организацију информационог система, која се бавила компијутерском обрадом важних података. Скупштина Београда придавала је велики значај овој служби и набавила је тада модерну електронску опрему, а овај информациони систем био је велика новина у Југославији. Тадашњи градоначленик Бранко Пешић настојао је да Београд у свему буде први и авангардан, очекивајући да ће својим примером подстаћи и друге велике градове на сличан подухват. Сви запослени у новој служби, укључујући и Милошевића, похађали су компијутерски курс. Године 1970. Иван Стамболић, Милошевићев колега са факултета, који је од 1965. био директор предузећа „Техногас” у Раковици, у жељи да унапреди и развије предузеће, почео је да окупља млађе кадрове, углавном своје раније познанике са факултета и омладинског руководства. Међу њима, позвао је и Милошевића, који је прихватио понуђену понуду и постао заменик генералног директора. Предузеће које је брзо напредовало, вршило је интеграцију са сличним предузећима из других југословенских република, након чега је постало озбиљна и респектабилна компанија. Када је 1973. Стамболић изабран за председника Привредне коморе Београда, Милошевић је постао генерални директор „Техногаса”. Октобра 1972. породица Милошевић се из центра Новог Београда преселила у тек изграђено „Насеље сунца” у новобеоградском блоку 45. Њихова ћерка је овде пошла у основну школу „Бранко Радичевић”, а ту се 3. јула 1974. родио њихов млађи син Марко.

Слева надесно: Милан Радоњић, Коста Чавошки, Шпиро Галовић, Раде Кузмановић и Слободан Милошевић, на студентском семинару на Бохињском језеру августа 1962.

Радоје Стефановић, Милошевићев бивши колега из „Техногаса”, био је од 1976. до 1978. в.д. председник Београдске банке, али како га ова функција није превише занимала, пошто је упоредо био директор предузећа „Минел”, препоручио је Слободана за ову функцију. Иван Стамболић, који је у то време био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије подржао је његов избор у банци и позвао га да се укључи у политички живот. Милошевић је одбијао да уђе у политику, али је нешто касније, новембра 1980, прихватио готово симболичну функцију председника Општинске конферецније Савеза комуниста Старог града. Удружена београдска банка, формирана је марта 1978. и била је наследник система Београдске банке и водећа привредна банка у СР Србији, чији је задатак био да обезбеди кредите за највеће привредне пројекте. За председника Пословног одбора банке, чије се седиште налазило у Палати Албанија, на Теразијама, постављен је Слободан Милошевић. Готово истовремено, Стамболић је маја 1978. изабран за председника Извршног већа Скупштине СР Србије (председник Владе Србије). Добро упознат са дешавањима у привреди, Милошевић је био веома задовољан преласком у банку, која се бавила финансирањем привреде. Како је Београдска банка имала сарадњу са свим великим банкама у свету, одмах је почео да путује широм света, најчешће у Сједињене Америчке Државе — Њујорк, Сан Франциско, Бостон, Сијетл, Далас, али и друге дестинације у земљама западне Европе — Лондон, Париз, Милано, Цирих и веома често у Кувајт. У Удруженој банци упознао је многе своје будуће сараднике, са којима је временом постао и близак пријатељ, а пре свега са Миодрагом Зечевићем и Борком Вучић, која му је била најближи сарадник и потпредседник Извршног одбора. Између осталог банка је обезбеђивала кредите за набавку опреме за железару у Смедереву и Петрохемију у Панчеву, као и за крупне инвестиције у инфраструктури, модернизацију железничке мреже у Србији и изградњу ауто-пута. Избор предузећа који су добијали кредите вршен је уз консултацију Стамболића, као председника Извршног већа. Како би успели да под повољним условима обезбеде кредит вредан 700 милона долара Стамболић и Милошевић су у пролеће 1979. отишли у Њујорк, где су водили успешне преговоре са Дејвидом Рокфелером. У јесен исте године Милошевић се у Београду поново сусрео са Рокфелером, који је присуствовао годишњој скупштини Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, одржаној у Сава центру. Такође, Милошевић је у овом периоду имао добре односе са Лоренсом Иглбергером, тадашњим амбасадором САД у СФРЈ. Маја 1980. породица Милошевић се из стана у блоку 45 преселила у Улицу 14. децембра на Врачару.

Улазак у високу политику

Своју студентску политичку каријеру, Милошевић је окончао након што се запослио. На инсистирање Ивана Стамболића, новембра 1980. прихватио је функцију председника Општинске конференције Савеза комуниста Старог града, али како она није била професионала и како је био заузет пословима у банци, није јој се превише посвећивао. На поновно инсистирање Стамболића, 1982. се након 16 година вратио у политичке воде. За разлику од студентских дана, када је политички деловао на Универзитету, сада се нашао у политичком врху Београда и Србије. На изборној конферецнији Савеза комуниста Београда 14. априла 1982. Стамболић је изабран за председника Градског комитета, а Милошевић за једног од чланова Председништва Градског комитета. На Деветом конгресу СК Србије, 29. маја 1982. изабран је за члана Централног комитета Савеза комуниста Србије и члана његовог Председништва. На овом Конгресу за председника Председништва ЦК СКС изабран је Душан Чкребић, а за секретара Председништва Радиша Гачић. Иако је био члан највиших партијских форума, наставио је са послом у банци, све до краја 1983. када је избором за руководиоца сектора за економске односе Председништва ЦК СКС отпочео професионалну политичку каријеру. Убрзо је постао чест дискутант на седницама Централног комитета и његовог Председништва. Након истекао двогодишњег мандата, Стамболић је са места председника Градског комитета СК Београда, прешао на функцију председника Председништва ЦК СКС, а на његово место је 16. априла 1984. изабран Милошевић.

Брошура са рефератом Слободана Милошевића

Слободан Милошевић је припадао новој генерацији комунистиких политичара, тзв „техно-менаџера”, који су били прва генерација која је одрасла и школовала се у социјалистичком друштву. Иако није био класичан политички апаратчик, својим говором, понашањем и облачењем, управо се тако понашао. Тврдим говором и оштрим ставом, био је оличење комунистичког идеала. У време када се интензивирао у политичком животу Србије, Социјалистичка Федеративна Република Југославија налазила се у почетним годинама кризе. Економско-привредна криза, узрокована великим спољним дугом, изазвала је пад животног стандарда и довела до инфлације и разних несташица, углавном робе широке потрошње из увоза (кафа, бензин, детерџент), као и низа непопуларних мера — рестрикције електричне енергије, смањивања плата, увођења бонова и др. Економска нестабилност знатно је утицала на погоршање друштвено-политичких прилика и односа међу руководствима југословенских република, посебно након смрти Јосипа Броза Тита (1980) и немира на Косову (1981). Као секретар Градског комитета СК Београда Милошевић се у знатној мери и даље бавио економским питањима, пратећи спровођење мера економске стабилизације, које је донело Савезно извршно веће (СИВ), а у циљу ублажавања економске кризе. Био је свестан економске ситуације и истицао да је она највећи непријатељ, а томе је говорио и на седницама Централног комитета СК Србије. Као партијски бирократа одлучно је иступао против национализма, а фебруара 1985. покренуо је капању за забрану штампања сабраних дела Слободана Јовановића, које су припремали Просвета и Књижевне новине, Јула исте године оштро се супротставио најављеној реформи образовања, којом је предвиђано избацивање марскизма из школског програма. Овим акцијама скренуо је пажњу на себе и стекао симпатије старијих партијских кадрова, међу којима Николе Љубичића и Петра Стамболића. У сусрет Десетом конгресу СКС, фебруара 1986. почело је предлагање кандидата за највише функције у Савезу комуниста Србије. Дотадашњи председник Председништва ЦК СКС Иван Стамболић, који је одлазио на дужност председника Председништва СР Србије, за новог преседника је предложио Милошевића. Овом предлогу оштро се супротсатвио Дража Марковић, један од водећих српских комуниста старије генерације и стриц Мире Марковић, који га је оценио као нетолерантну и догматичну личност, неподобну да буде на челу ЦК СКС. Предлагао је да се уместо једног бирају два кандидата, а као противкандидата предлагао је Шпиру Галовића. Упркос Марковићевом противљењу, Председништво ЦК СКС је подржало кандидатуру Милошевића, а то је потом потврдила и Републичка конференција Социјалистичког савеза Србије.

Успон на власт

На Десетом конгресу Савеза комуниста Србије, одржаном од 26. до 28. маја 1986. Слободан Милошевић је изабран за председника Председништва Централног комитета СКС. За секретара Председништва изабран је Зоран Соколовић, а за чланове Председништва, између осталог, неки од касније блиских Милошевићевих сарадника — Зоран Анђелковић, Радмила Анђелковић, Петар Грачанин и Борисав Јовић. Избором на функцију председника Председништва ЦК СКС Милошевић је по функцији постао члан Председништва Централног комитета СК Југославије. На место председника Градског комитета СК Београда, на Стамболићев предлог, изабран је Драгиша Павловић, али је у Председништво Градског комитета ушао и део Милошевићу блиских људи — Радош Смиљковић, Зоран Тодоровић, Слободанка Груден, Душан Митевић и др. Подршку им је пружала и група професора из Универзитетског комитета окупљена око његове супруге Мире Марковић. Свега пар месеци након Конгреса, политичка сцена у Србији уздрмана је појавом Меморнадума САНУ, односно његовог преднацрта, који је без знања Српске академија наука и уметности, 24. септембра 1986. објављен у листу Вечерње новости. Овај недовршени документ, који је саставило 16 академика, садржао је њихово виђење узрока кризе — економска и политичка фрагментација Југославије и инфериорни статус СР Србије у оквиру СФРЈ, што је узроковао Устав СФРЈ из 1974, као и положај Срба у СР Хрватској и на САП Косову. Појава Меморандума, који је одмах осуђен као националистички, изазвала је бурне реакције у читавој Југославији, а посебно у Србији. Иако је руководство Савеза комуниста Србије осудило овај документ, та осуда није била монолитна и енергична и представљала је прву јавности невидљиву тачку раздора у руководству. Део руководства, предвођен Стамболићем, сматрао је да Меморандум штети односу Србије са другим републикама, као и њеном положају у федерацији, док је део око Милошевића, прећутно подржао ставове Меморнадума. Режимска кампања против Меморандума и саме САНУ вођена је месецима, а 18. јануара 1987. у листу Политика је објављена хумореска „Војко и Савле”, у којој су на погрдан начин приказани председник САНУ Павле Савић и академик Гојко Николиш. Хумореска, праћена карикатуром, била је још један потрес на политичкој сцени Србије, који се одвијао наредних месеци. Аутор хумореске и налагодавац њеног објављивана, нису откривени, а касније завађене политичке стране — Стамболићева и Милошевића међусобно су се оптуживале око овог случаја.

Милошевић и Стамболић на 10 конгресу СК Србије, маја 1986.

Криза у САП Косову, најнеразвијенијем делу СФРЈ, кулминирала је марта 1981. албанским демонстрацијама, након чега је дошло до интерцвенције јединица милиције и ЈНА. Потом су уследиле одређене политичке смене у руководству покрајине, али се ситуација није поправљала. Покрајинско руководство било је благо према албанском иридентистичком покрету, који је захтевао да Косово добије статус седме југословенске републике. Како су Албанци представљали већину, а Срби и Црногорици мањину, били су мање заступљени у покрајинским органима — милицији, судству, школству, здравству, као и у самим партијским и покрајинским органима. Разни притисци, који су вршени на Србе и Црногорце, да се исељавају са протора Косова и Метохије, били су праћени насиљем великоалбанских националиста, које је најчешће пролазило без казне. Након избора за председника Председништва ЦК СКС, Милошевић се заинтересовао за кризу на Косову и она је била једна од скоро сталних тема на седницама Централног комитета и његовог Председништва. У току припрема за извештај о једногодишњој активности на стабилизовању политичко-безбедоносне ситуације у САП Косову, у пратњи покрајинских функционера Азема Власија и Кољ Широке, 20. априла 1987. посетио је Косово Поље, код Приштине. Приликом посете, разговарао је са окупљеним грађанима српске националности, који су желели да му изнесу своје проблеме и у договору са њима заказао наредни састанак за три дана. Када је 24. априла поново дошао у Косово Поље, испред зграде Дома културе, у којој је требао да се одржи заказани састанак, окупило се око 15.000 Срба и Црногораца. Пошто је захтев да се састанак одржи напољу одбијен, маса је покушала да уђе у Дом културе, након чега је дошло до интервенције припадника милиције, коју су чинили углавном Албанци. Грађани су на ово узвратили каменицама, након чега је Милошевић, како би спречио даљи сукоб, изашао пред окупљену масу давајући јој пуну подршку и најављујући државне мере које ће их заштити од великоалбанског терора. Том приликом изговорио је чувену реченицу — „Нико не сме да вас бије!“ После смиривања тензија, у Дому културе је до јутарњих часова слушао излагања представника окупљених Срба. Митинг у Косову Пољу добио је велики публицитет у српској и југословенској штампи, а популарност Слободана Милошевића нагло је порасла.

Иван Стамболић, Милошевићев колега са факултета и политички ментор до 1987.

Отворени раздор у руководству Градског комитета СК Београда, почео је маја 1986, а повод је био лист Студент, на чијој се насловној страни нашао нагрижен глогов лист и наслов „Ноћ Вампира”. Како је редкација листа била блиска Буци Павловићу и Ивану Стамболићу, Душан Митевић је на седници Председништва Градског комитета изнео оштре критике на њен рад сматрајући да насловна страна има „алузије на плакат поводом Дана Младости” и представља „увреду друга Тита”. Ове оптужбе биле су праћене сличним текстовима у листу Политика, а недуго потом, у листу НИН се огласио Бранислав Милошевић, републички секретар за културу и отворено напао Митевића, бранећи редакцију листа, чиме је почело одмеравање снага Милошевићеве и Стамболићеве фракције. Крајем маја, Милошевић је заказао затворену седницу Председништва ЦК СКС на којој се расправљало о листу Студент и на којој су осуђени учестали напади на Јосипа Броза Тита и основне друштвене вредности, након чега је дошло до смене редакције листа. Током овог сукоба, Милошевићева струја је успела да своје противнике оптужи за вођење „антититовске линије” и на тај начин их значајно дискредитује у делу јавности, а посебно партијског чланства. Истовремено, Милошевић је користећи популарност стечену након догађаја у Косову Пољу, отпочео са политичком камапањом за отварање питања заштите Срба и Црногораца на Косову. О стању у покрајини говорио је на тематским седницама Централног комитета СК Југославије (26. јун) и Централног комитета СК Србије (9. јул) о стању на Косову, а ЦК СКС је потом формирао Радну групу за спровођење закључака донетих на овим седницама, на чијем је челу био Зоран Сколовић. На овим седницама није оклевао да за стање у покрајини тражи одговорност покрајинског руководства, као и Фадиља Хоџе, чиме је додатно стекао симаптије код Срба и Црногораца на Косову.

Напета атмосфера око стања на Косову доживела је свој врхунац након убиства у касарни ЈНА у Параћину, 3. септембра 1987. када је војник Азиз Кељменди убио четворицу и ранио шесторицу војника. Иако трагедија није имала политичку позадину, а међу рањенима и убијенима су се налазили припадници свих југословенских народа, медији су је искористили за распиривање антиалбанског расположења. Сахрана једног од војника у Београду, којој је присуствовалоко око десет хиљада људи, претворена је у својеврсне демонстрације, а по разним местима у Србији су разбијани излози радњи чији су власници били Албанци. Покушавајући да смири ситуацију, Драгиша Павловић је 11. септембра сазвао конференцију за штампу на којој је критиковао медије због појаве национализма, а опаском о „олако обећаној брзини” изнео је алузију на Слободана Милошевића и његову кампању за сређивање стања на Косову. На ову изјаву, одговорено је коментаром у Политици експрес, након чега је 17. септембра одржана седница Председништва Градског комитета на којој је упркос противљењу људи блиских Милошевићу, дата подшка Павловићу. Незадовољан исходом, Милошевић је 20. септембра одржао седницу Председништва ЦК СКС на којој је затражена оставка Павловића и предложено Централном комитету СКС да га због „пружања отпора спровођењу политике Савеза комуниста” искуљчи из Председништва ЦК. Осма седница ЦК СК Србије одржана је 23. и 24. септембра 1987. у два дела — први свечани део био је посећен јубилеју 50 година од доласка Јосипа Броза Тита на чело КПЈ, а на другом радном делу расправљало се о смени Драгише Павловића. Током два дана заседања, које се завршило иза поноћи 25. септембра, вођена је расправа у којој је учествовало 90 чланова Централног комитета. Уводно излагање имали су Зоран Соколовић, секретар Председништва ЦК СКС и генерал Никола Љубичић, који су оштро напали Павловића и осудили га због „супротсављања политици Савеза комуниста”. Од оптужби га је бранила малобројна група чланова, окупљена око Ивана Стамболића, који је на претходној седници Председништва ЦК СКС компромитован објављивањем писма које је упутио члановима Председништва Градског комитета СК Београда и оптужен да се као председник Председништва СР Србије меша у унутарпартијске ствари. Посебно активни у нападу на Павловића били су — Душан Чкребић, Радмила Анђелковић, Ратомир Вицо, Петар Грачанин и Богдан Трифуновић, касније најближи Милошевићеви сарадници. Како би се истакла демократичност нове политике, Милошевић је донео одлуку да се седница преноси на телевизији, што је овом догађају дало велики публицитет и изазвало огромно интересовање јавности, која је први пут јавно на телевизији гледала сукоб две партијске групе. На гласању, одржаном након дуге расправе, подршку разрешењу Павловића пружила је већина чланова Централног комитета, против је било само њих осам, док су чланови из покрајина, њих 18, били уздржани.

Искључење Драгише Павловића из Председништва ЦК СКС била је само формалност, а суштина Осме седнице ЦК СКС била је победа Милошевићеве групе над Стамболићевом и њено потпуно потискивање у политичком животу, као и самог Ивана Стамболића, на кога више нико није рачунао. Тријумф на седници био је до тада највећи политички успех Слободана Милошевића, који је постао неприкосновени вођа Србије, а велики допринос његовом успону дали су медији, пре свега листови Политика и Политика експрес и Телевизија Београд, који су били активни још од његове посете Косову Пољу. Након Осме седнице дошло је до постепеног уклањања, оставкама и смењивањима, људи који су подржали Павловића или су се супротистављали Милошевићу. На Стамболића, који се налазио на функцији председника Председништва СР Србије, вршен је притисак да поднесе оставку, што је и учинио 14. децембра 1987, након чега је на његово место изабран генерал Петар Грачанин. Одласком Стамболића, Милошевић је у потпуности заокружио власт у Србији и почео да самостално влада, пошто су политичари старије генерације — Никола Љубичић, Добривоје Видић и Душан Чкребић остали без икаквог утицаја.

На челу Србије 1988—1990.

Мапа СР Србије

Социјалистичка Република Србија, која је у свом саставу имала две аутономне покрајине — Војводину и Косово, након доношења Устава СФРЈ и Устава СР Србије из 1974, нашла се у тешкој ситуацији јер су њене покрајине имале велика овлашћења, скоро иста, као и друге југословенске републике, а биле су и једнако заступљене у федералним органима. Како су покрајине имале своје засебне правне системе и комплетну организацију власти — законодавну, извршну и судску, то је директну власт републичких органа СР Србије свело само на територију уже Србије. Против оваквог положаја Србије, још 1977. побунило се, али без успеха, руководство СР Србије предвођено Дражом Марковићем и објавило Плаву књигу. Друга републичка руководства разумела су неприродни положај Србије, али су се противила новим уставним променама, због страха од могуће рецентрализације федерације. Након немира у САП Косову, 1981. дошао је до изражаја неприродни уставни положај СР Србије, па је Марковић успео да поврати републичку ингеренцију над покрајинском Службом државне безбедности, чиме је значајно ојачао републичке ингеренције у покрајинама и припремио терен за даљу централизацију. Косовска криза, која је заједно са инфлацијом и економском кризом, током 1980-их нарушавала стабилност југословенске федерације, отворила је простор за политичко деловање у циљу решавања статуса СР Србије. Посебно активан на остваривању овог циља био је Иван Стамболић, који је током 1984—1987. успео да у Председништву ЦК СКЈ наметне ову тему. Упркос разним отпорима, успео је да под републичку власт врати стратешки важне привредне субјекте попут железнице, поште и електропривреде, а пре његове формалне смене од руководстава других република добио је сагласност за промену Устава Србије, уз услов да се са предложеним изменама сложе руководства аутономних покрајина. Скупштина СФРЈ је 11. фебруара 1987. прихватила иницијативу СР Србије да се приступи промени Устава СФРЈ у делу који се односи на уставни положај Србије, а неколико месеци касније Председништво СР Србије је 28. јула 1987. усвојило предлог о промени Устава СР Србије.

Након дефакто преузимања власти у Србији Милошевић је своју политику дефинисао у три тачке — друштвена трансформација социјалистичког друштва на принципима новог економског, социјалног и културног обрасца; измена политичког и административног статуса СР Србије унутар СФР Југославије и решавање демографске и историјске драме на Косову. Иако се због унутрашњих сукоба унутар СК Србије, чинило да је ново руководство СР Србије одустало од измене Устава, рад на овоме је настављен јуна 1988, а Скупштина СР Србије је 25. јула 1988. усвојила Нацрт амандмана на Устав СР Србије. У току борбе за уставне промене, сва руководства Србије су током 1980-их долазила у сукоб са руководствима аутономних покрајина. Посебно је био оштар сукоб са руководством САП Војводине, с обзиром да се директан сукоб са руководством САП Косова, избегавао због могућих међунационалних проблема. Користећи се незадовољством народа због ситуације на Косову, Милошевић је одлучио да митинзима Срба и Црногораца са Косова и Метохије изврши притисак на војвођанско руководство. Први митинг одржан је 9. јула 1988. у Новом Саду, а након њега су у наредна четири месеца у више места Војводине, уже Србије и Црне Горе одржавани митинизи на којима се изражавала солидарност са народом на Косову, као и незадовољство због односа војвођанског и косовског руководства према најављеним уставним променама. На ширење незадовољства грађана значајно су утицали социјално-економски проблеми, изазвани растућом инфлацијом. Медији који су били под контролом Милошевићевих сарадника, а пре свага Телевизија Београд, давали су медијску и логистичку подршку протестима, што је значајно утицало на раст Милошевићеве популарности.

Насловна страна листа Илустрована Политика од 11. октобра 1988. са насловом: Слободан Милошевић — човек коме радници верују

Кулминација протеста догодила се почетком октобра 1988. године. У Београду се 4. октобра испред зграде Скупштине СФРЈ догодио протест око 5.000 незадовољних радника из Раковице, на коме је тражено да их прими Милошевић, који им се потом обратио. На крају гвора изговорио је чувену реченицу — „А сада свако на свој задатак“. Након низа протеста по Војводини, скуп одржан 2. октобра у Бачкој Паланци изазвао је прекретницу. Пошто је војвођанско руководство покушало да испита партијску одговорност вођа протеста Радована Панкова и Михаља Кертеса, каснијих Милошевићех блиских сарадника, револтирани радници из Бачке Паланке кренули су 5. октобра у Нови Сад, где су им се придружили радници неколико новосадских предузећа. Незадовољним радницима, у протесту испред зграде Извршног већа Војводине убрзо су се прикључили грађани. Масовним демонстрацијама, током којих је зграда Извршног већа засута јогуртом, због чега су ове демонстрације касније назване „јогурт револуција”, извршен је притисак на покрајинско руководство. Док је део руковдства био против оставки и захтевао од врха СФРЈ интервенцију јединица ЈНА, предсеник ПК СК Војводине Милован Шогоров понудио је оставку и затражио помоћ од Милошевића. Сутрадан 6. октобра у Нови Сад су стигле организоване колоне из свих делова Војводине, па је број демонстраната нарастао на око 100.000 људи. У „помоћ” војвођанском руководству Милошевић је послао Зорана Соколовића, секретара Председништва ЦК СКС, који је истог дана присуствовао ванредној седници Покрајинског комитета на којој су чланови Председништва ПК СКВ поднели оставке.

Породично стабло

8. Мирко Милошевић

4. Симеун Милошевић

2. Светозар Милошевић (1907—1962)

5. Јонка Милошевић

1. Слободан Милошевић (1941—2006)

6. Ђуро Кољеншић

3. Станислава Милошевић (1911—1974), рођена Кољеншић

7. Кића Кољеншић

Кратка хронологија

Кратка хронологија живота и рада Слободана Милошевића

време	догађаји
20. август 1941.	Родио се у Пожаревцу
1948—1960.	Похађао основну школу и гимназију у Пожаревцу
1959.	Постао члан Савеза комуниста Југославије
1960—1964.	Студирао на Правном факултету у Београду
1961—1962.	Био потпредседник, а од 1962. председник Факултетског комитета СК Правног факултета
1962—1966.	Радио у Универзитетском комитету Савеза комуниста, где је од 1963. био секретар за идеологију
14. март 1964.	Венчао се са Миром Марковић, својом дугогодишњом девојком, коју је упознао децембра 1958.
1966—1970.	Радио у Скупштини града Београда
1968—1969.	На одслужењу војног рока у ЈНА, најпре у Школи резервних официра у Задру, потом у Београду
1970—1978.	Радио у предузећу Техногас, где је најпре био заменик директора, а од 1973. генерални директор
1978—1983.	Радио у Удруженој београдској банци као председник Пословног одбора
1980—1982.	Налазио се на функцији председника Општинске конференције Савеза комуниста Старог града
април/мај 1982.	Изабран за члана Председништва Градског комитета СК Београда и Председништва ЦК СК Србије
1984—1986.	Налазио се на функцији председника Председништва Градског комитета Савеза комуниста Београда
1986—1989.	Налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије
24. април 1987.	Посетио Косово Поље и разговарао са локалним Србима о проблемима које имају у САП Косово. Изговорио чувену реченицу: Нико не сме да вас бије!
24. септембар 1987.	На Осмој седници ЦК СК Србије поразио политичку струју Ивана Стамболића и постао главни политички лидер Србије
19. новембар 1988.	Говорио на митингу Братства и јединства на Ушћу, коме је присуствовало више стотина хиљада људи
8. мај 1989.	Скупштина СР Србије га изабрала за председника Председништва СР Србије
28. јун 1989.	Говорио на скупу посвећеном шестогодишњици Косовске битке на Газиместану, коме је присуствовало више стотина хиљада људи
12. новембар 1989.	На непосредним изборима поново изабран за председника Председништва СР Србије
17. јул 1990.	Уједињењем СК Србије и ССРН Србије формирао Социјалистичку партију Србије и постао њен председник
9. децембар 1990.	На првим вишепартијски председничким изборима однео убедљиву победу и освојио 3,2 милиона гласова, након чега је постао председник Србије
9. март 1991.	У Београду одржане масовне демонстрације против његове власти, са захтевом демократизације медија, због насилно угушених демонстрација, отпочели су вишедневни студентски протести
11. март 1991.	Говорио на Ушћу, где је одржао контра скуп својих присталица, коме је присуствовало више десетина хиљада људи
23. јул 1997.	Савезна скупштина СРЈ изабрала га за председника СР Југославије
28. јун 2001.	Испоручен Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу
12. фебруар 2003.	Отпочело му суђење пред Међународним судом
11. март 2006.	Умро у Хагу
18. март 2006.	Сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу

Литература

• Ko je ko u Srbiji '95 — biografski leksikon. Beograd: Bibliofon. 1995.  COBISS.SR 92130567
• Николић, Коста (2013). „Политички профил Слободана Милошевића 1988—1991.” (PDF). Токови историје. 1/2013: 259—284. 
• Nikolić, Kosta (2013). „Smenjivanje Ivana Stambolića sa funkcije predsednika Predsedništva SR SRbije 1987.” (PDF). Istorija 20. veka. 1/2016: 159—178. 
• Марковић, Мира (2015). Било је то овако I део. Београд: Новости.  COBISS.SR 217278732
• Марковић, Мира (2015). Било је то овако II део. Београд: Новости.  COBISS.SR 217279500
• Кнежевић, Јована (2018). Дипломски рад: Политичке промене на простору бивше републике Југославије за време мандата Слободана Милошевића. Београд: Универзитет у Београду. 
• Драшковић, Бојан (2021). „Пад Слободана Милошевића” (PDF). Национали интерес. 40: 103—151. 
• Ковачевић, Марко (2021). Мастер рад: Београдска штампа о успону Слободана Милошевића (1984—1989) (PDF). Београд: Универзитет у Београду.