Корисник:Shomy998/песак

Рударство на тлу централног Балкана у 19. веку

Увод

Први српски устанак (1804. године) довео је до нагле потребе за барутом и оловом. На основу Мемоара Проте Матеје Ненадовића сазнајемо да је потреба за барутом била далеко већа него за олово, што нам говори да је олово снабдевано из сопствених рудишта. Карађорђе са водећим људима устанка настоји да обнови рударство у Србији, па 1806. године Сенат одлучује довести 35 рудара Саса и једног инжењера, где већина њих је послато на рудишта око Авале, где су почели са радом 1806. године. Пуно рада и труда који је уложен на развијање рударства је пропао када је угашен устанак 1813. године од стране Турака.

Нови почетак

Први кораци који су учињени за поновно подизање рударства у Србији догодили су се 1835. године. Србију су посетили Ами Буе, геолог из Беча и Фрајхер фон Хердер, саксонски рудар и геогноста. Буе је испитивао геолошке прилике Балканског полуострва, а барон Хердер је дошао са намером "да се рудна блага учине полезним за српско отачанство". Од њих Србија је добила прву оцену вредности старих рудишта.

1837. године је донешена одлука о слању четири младића на Рударску академију у Фрајбергу (Немачка) и оснивање прве рударске државне институције 1838. године. Кнез Милош 1837. године прихвата предлог барона Хердера о потреби рударских инжењера. Међутим њихово слање је ометено смрћу барона и одлазак са власти кнеза Милоша. Ипак 1839. године четири младића: Иван Матић (1817 - ?), Ђорђе Бранковић (1819—1869), Стеван Павловић (1820—1862) и Василије Божић (1820-?), као стипендисти Министарства просвете, успевају да оду на Рударску академију у Шеминц (Аустрија) а не у Фрајберг, због нижих трошкова школовања. У земљу су се вратили 1845. године и одмах су упућени на рад у Одељење трговина Министарства финансија, којим је руководио Јован Гавриловић.

Љубомир Клерић

Друга половина 19. века

Министарство просвете 1865. године одлучује да двадесет младића пошаље на школовање на европске универзитете; међу њима је Љубомир Клерић (1844—1910). Добија стипендију и упућује се на рударску академију у Фрајбергу, смер "Рударско инжењерство, наука о машинама и наука о рудницима" . Враћа се као рударски инжењер 1870. године и добја место писара IV класе у Рударском одељењу Министарства финансија. Клерић је истраживао рудишта на Руднику. Бавио се истраживањем геолошких прилика космајских рудника у Бабама, Стојнику и Губеревцу, у Северној Африци у близини Орана испитивао је рудиште гвожђа (1874), геолошки је испитивао трасу пруге између Алексинца и Ћуприје. 1882. проналази рудниште живе Шупља Стена на Авали (данас школски рудник Рударско-геолошког факултета), и све док рудник није припао енглезима, Клерић је водио истражне и откопне радове као су-власник рудника. Клерић је објавио је више научних радова из области рударства, геологије, механике и математике од којих су неки од њих ушли у светску литературу, поред тога је имао и више заштићених патената.

Битну улогу је имао и Јосиф Панчић, за кога се везује почетак геолошке школе у Србији. Први научни рад српских геолога је објављен 1854. године у Бечу. Отвара се нова катедра за минералогију и геологију на Великој школи 1880. коју је преузео млади Јован Жујовић. Геолошки завод Велике школе је формиран три године касније и смештен у Капетан-Мишином здању, где се налазио све до 1952. године, када је пресељен у Каменичку улицу (Рударско-геолошки факултет).

Рудници

Мајданпек је био први од рудника у ослобођеној Србији који је отворен 1847. године. У овај рудник је уложено много средстава и наде. Отварањем овог рудника сматрало се да треба да почне индустријализација Србије. Требао је бити рудник гвожђа и бакра, међутим, за деценију рада није образован ни рудник гвожђа ни рудник бакра што је био велики ударац за рударство у Србији и оставило сенку неуспеха за остале руднике.Кучајна је отворена 1849. године, али су и ту убрзо обустављени радови. Слично се догодило са рудницима на Авали и Космају 1854. године. После ових неуспеха, држава издаје приватницима рударска права. Прве особе које су била повлашћене су Феликс Хофман, рударски инжењер, Илија Коларац, трговац и велики добротвор, Пироћанац, државник и политичар. Феликс Хофман узима у закуп Кучајну 1862. а обојица улажу у истраживању руда у Подрињу те исте године. Ово доводи до постављања рударског закона, којим је требало да се регулишу односи у рударству. У Србији се угаљ почео екплоатисати у околини Смедерева, пре него што је отворен први државни угљенокоп у селу Миливи (деспотовачки угљени басен). У селу Добри, на Дунаву, угаљ се експлоатисао 1846. године, а у Рипњу је 1850. године држава истраживала угаљ који се даље користио за огрев. Сењском руднику, у поткопу "Александар", угаљ почиње да се експлоатише 1853. године, а за њим следи рудник у Мисачи код Аранђеловца неколико година касније. Костолачки угљени басен откривен је 1870. године, а можда и раније. Прва истражна бушотина је избушена 1870 године и била је дубока свега 93,9 m. Производња угља у Костолцу званично је започела 1873. године, када је произведено 15 050 ћумручких центи угља, односно 752,5 тона. Производњу је организовао Фрања Врштечка у јами Стари Костолац.

Опанци, обућа ношена у 19. веку у Србији

Технологија

Технологија у тадашњој Србији је била јако примитивна. Рудари су долазили у својој одећи, шубарама, опанцима и шајкачама на посао. Угаљ се транспортовао Рабаџијским колима или кириџијским караванима железницама и топионицама, као и осталим потрошачима у које су спадали: ковачи, трговци, занатлије, кафеџије итд. Угаљ није био превише развијен а Србија је била богата шумама, тако да и потражња за угљем је била јако мала. Тек нешто касније почетком индустријализације и отварања нових постројења попут пивара, парних млинова, фабрика шпиритуса и са појавом бродова на парни погон на Дунаву, повећава се интересовање за угаљ.

Референце

ISBN 8682977214 Вујић Слободан, Рударство на тлу централног Балкана, Народна библиотека Србије, Београд 2003. година.

Литература

Вујић Слободан, Рударство на тлу централног Балкана, Народна библиотека Србије, Београд 2003. година.

Види још

Рударство у србији