Пређи на садржај

Корисник:SofijaJan/Црвена жива

С Википедије, слободне енциклопедије
Кристали жива(II)сулфид и још неколико других живиних једињења дубоко су црвене боје, али нема јавно доступних доказа о њиховој употрби у изради нуклеарног оружја.


Црвена жива је дискредитована супстанца, највероватније превара коју су починили фолиранти који су покушали да искористе лаковерне купце на црном тржишту оружја.[1] Ови преваранти су је описали као супстанцу која се користи у стварању нуклеарног оружја. Због тајности око развоја нуклеарног оружја, тешко је потпуно оповргнути њихове тврдње. Међутим, сви узорци наводне „црвене живе“ анализирани у јавној литератури су се показали као добро познате, уобичајене супстанце које не интересују произвођаче оружја.[2]

Историја[уреди | уреди извор]

Референце на црвену живу први пут се јављају у главним совјетским и западним медијским изворима касних 1980-их година. У чланцима никада није конкретно писало шта је црвена жива, али се ипак тврдило да је од велике важности у нуклеарним бомбама, или да је коришћена у изградњи оружја са појачаном фисијом. Готово чим су се појавиле приче о црвеној живи, људи су покушавали да је пронађу и да је купе. У том тренутку, наводно природа супстанце почиње да се мења и на крају се претвара у било шта за шта се купац случајно заинтересовао. Као што је New Scientist објавио 1992. године, извештај Националне лабораторије Лоренс Ливермор истиче следеће:

Када се црвена жива први пут појавила на међународном црном тржишту пре 15 година, наводно тајни нуклеарни материјал био је „црвен“ јер је дошао из Русије. Када се прошле године поново појавио у бившим комунистичким државама источне Европе, необјашњиво је добио црвену боју. Али онда, према открићу америчког Министарства енергетике, мистериозне трансформације су залихе црвене живе у трговини. Извештај који су саставили истраживачи из Националне лабораторије у Лос Аламосу показује да у рукама превараната црвена жива може да учини скоро све што амбициозни демагог из Трећег света жели. Желите пречицу до израде атомске бомбе? Желите кључ за совјетске системе за навођење балистичких пројектила? Или можда желите руску алтернативу антирадарској боји на стелт бомбардеру? Црвена жива је оно вам је потребно.[3]

Чланак у дневним руским новинама Правда, у којем се тврди да поседује процурели тајни меморандум, описао је 1993. године црвену живу на следећи начин:

Црвена жива је суперпроводљиви материјал који се користи за производњу високо прецизних конвенционалних и нуклеарних бомби и експлозива, „стелт“ површина и самонавођених бојевих глава. Примарни крајњи корисници су велике компаније из ваздухопловства и нуклеарне индустрије у Сједињеним Америчким Државама и Француској, заједно са нацијама које теже да се придруже нуклеарном клубу, као што су Јужна Африка, Израел, Иран, Ирак и Либија.[4]

Два документарна филма о Црвеној живи снимљена су од стране British Channel 4 телевизије, а емитована 1993. и 1994. године. Стаза црвеног Меркура и Џепни неутрон тврдили су да имају „запањујуће доказе да су руски научници дизајнирали минијатурну неутронску бомбу користећи мистериозно једињење звано црвена жива“.[5]

Семјуел Т. Коен, амерички физичар који је радио на изградњи атомске бомбе, рекао је у својој аутобиографији да се црвена жива производи „мешањем специјалних нуклеарних материјала у веома малим количинама у обично једињење, а затим убацивањем смеше у нуклеарни реактор или бомбардовањем тога са снопом акцелератора честица“. Када детонира, ова мешавина наводно постаје „екстремно врућа, што омогућава стварање притисака и температура које су у стању да запале тешки водоник и произведу мини неутронску бомбу чисте фузије.“bomb." [5]

Црвену живу на продају широм Европе и Блиског истока нудили су руски бизнисмени, који су нашли много купаца који би платили готово све за ту супстанцу, иако нису знали шта је то. Студија за "Bulletin of the Atomic Scientists" објављена 1997. године има можда најчињеничнији сажетак црвене живе:

(Тражена цена за црвену живу кретала се од 100.000 до 300.000 долара по килограму. Понекад би материјал био озрачен или допремљен у контејнерима са радиоактивним симболима, можда да би се потенцијални купци уверили у његову стратешку вредност. Али узорци које је полиција запленила садржали су само живин(II)-оксид, живе(II)-јодид или живу помешану са црвеном бојом – тешко да су материјали од интереса за произвођаче оружја.) [2]

Након хапшења неколико мушкараца у Британији у септембру 2004. године, због сумње да су покушавали да купе килограм црвене живе за 900.000 фунти, Међународна агенција за нуклеарну енергију дала је саопштење у којем одбацује тврдње да је супстанца стварна. „Црвена жива не постоји, цела ствар је гомила глупости.“, рекао је портпарол.[6] Када је случај дошао на суђење у Олд Бејлију у априлу 2006. године, постало је очигледно да је "News of the World"-ов „лажни шеик“ Мазхер Махмуд радио са полицијом да ухвати тројицу мушкараца (Доминик Мартинс, Роке Фернандес и Абдурахман Кањаре). Суђено им је да су „покушали да успоставе финансирање или имовину за тероризам” и „имали артикал (веома опасна супстанца на бази живе) за тероризам”. Према тужиоцу, веровало се да је црвена жива материјал који може да изазове велику експлозију, можда чак и нуклеарну реакцију, а за тужилаштво је ирелевантно да ли је црвена жива заиста постојала или не.[7] Сва тројица су ослобођена у јулу 2006. године. [8][9]

Анализа[уреди | уреди извор]

Неколико уобичајених једињења живе су заиста црвена, као што је сулфид живе (од којег је првобитно изведен светлоцрвени пигмент), живин (Ⅱ) оксид и жива (Ⅱ) јодид, док су друга експлозивна, као што је жива (Ⅱ) фулминате. Никаква употреба ниједног од ових једињења у нуклеарном оружју није јавно документована. „Црвена жива“ такође може бити кодно име за супстанцу која уопште не садржи живу.

Различити предмети су хемијски анализирани као наводни узорци "црвене живе" откако је та супстанца први пут дошла у пажњу медија, али ниједна супстанца није пронађена у овим предметима. Узорак радиоактивног материјала запленила је немачка полиција у мају 1994. Он се састојао од сложене мешавине елемената, укључујући око 10% по тежини плутонијума, док се остатак састојао од 61% живе, 11% антимона, 6% кисеоника, 2% јода и 1,6% галијума. [10]

Непознат је разлог зашто је неко саставио ову сложену мешавину хемикалија. Једнако збуњујуће је било присуство фрагмената стакла и чекиња, што сугерише да је неко испустио боцу ове супстанце и потом је ставио у нови контејнер. [11]

Насупрот томе, анализа објављена 1998. о другом узорку „црвене живе“ закључила је да је овај узорак нерадиоактивна мешавина елементарне живе, воде и живиног (Ⅱ) јодида, који је хемикалија црвене боје.[1] Слично томе, друга анализа узорка пронађеног у Загребу у новембру 2003. показала је да овај предмет садржи само живу.[12]

Једна формула за коју се раније тврдило да представља црвену живу била је Hg₂Sb₂O₇ (жива (Ⅱ) пироантимонат), али у узорку из 2003. није откривен антимон. [12][13]

Објашњења[уреди | уреди извор]

Разни коментатори су описивали Црвену Живу са разним, међусобно различитим, објашњењима функционисања. Генерално, ова објашњења нису подржена научно или историјиски.

"Контекст"[уреди | уреди извор]

Традиционално термонуклеарно оружје са степеницама састоји се од два дела, фисионог „примарног“ и фузионог/фисијског „секундарног“. Енергија коју ослобађа примарни када експлодира, се користи за (индиректну) компресију „секундарног“ и покретање реакције фузије унутар њега. Конвенционални експлозиви нису довољно јаки како би се постигао еквивалентан, или сличан ниво компресије.

Примарна је углавном изграђена што је могуће мања, јер је енергија коју ослобађа секундар много већа, па је изградња веће примарне генерално неефикасна. Постоји доња граница величине примарне, позната као критична маса. За плутонијум који се користи за оружје, то је око 10 kg (22 lb). Ово се може смањити коришћењем неутронских рефлектора или паметним распоредом експлозива како би се компресовало језгро, али ове методе генерално повећавају величину и сложеност крајњег инструмента, уређаја.

Због потребе за примарном фисионом и тешкоће пречишћавања фисионих материјала за оружје, већина покушаја контроле наоружања да се ограничи нуклеарно ширење, се ослања на откривање и контролу фисионог материјала и опреме потребне за његово добијање.

Пречица до фисионог материјала[уреди | уреди извор]

Теорија популарна средином 1990-их била је да је црвена жива омогућила обогаћивање уранијума до нивоа концентрације неопходног за оружје. Конвенционално, такво обогаћивање се обично врши Zippe центрифугама и траје неколико година. Нагађало се да би црвена жива елиминисала овај скуп и дуготрајан корак. Иако ово не би елиминисало могућност откривања материјала, могла би се избећи детекција током обогаћивања, јер су објекти у којима се налазе центрифуге, које се иначе користе у овом процесу, веома велики и захтевају опрему која се може прилично лако пратити на међународном нивоу. Елиминисање такве опреме би у теорији знатно олакшало изградњу тајног нуклеарног оружја.

Пречица до фузионог материјала[уреди | уреди извор]

Кључни део секундара у фузионој бомби је литијум-6-деутерид. Када је озрачен неутронима високе енергије, Li-6 ствара трицијум, који се меша са деутеријумом у истој смеши и стапа се на релативно ниској температури. Руски дизајнери оружја су известили (1993. године) да је црвена жива била совјетско кодно име за литијум-6, којег привлачи жива и има тенденцију да добије црвену боју због нечистоћа живе током процеса раздвајања. [14][15]

Црвена жива као балотехника[уреди | уреди извор]

Семјуел Т. Коен, "отац неутронске бомбе", дуго је тврдио да је црвена жива моћна хемикалија налик експлозиву позната као балотехника. Енергија ослобођена током њене реакције наводно је довољна да директно компримује секундарну без потребе за примарном фисионом компонентом у термонуклеарном оружју. Тврдио је да је сазнао да су совјетски научници усавршили употребу црвене живе и користили је за масовну производњу чистих фузионих бомби [16] величине лопте за софтбол тешке само 4,5 кг.

Тврдио је и да је разлог што то није шире познато то што елементи унутар америчке структуре моћи намерно потискују или скривају информације због застрашујућих импликација које би такво оружје имало на нуклеарно ширење. Узимајући у обзир да бомба базирана на црвеној живи не би захтевала фисиoни материјал, као и тренутне методологије контроле оружја, било би наизглед немогуће заштитити се од њеног ширења. Уместо да покушају да смисле начин, америчке власти тврде да она не постоји, истовремено признајући њено постојање у тајности. Коен је такође тврдио да је председник Борис Јељцин, када је преузео власт, тајно одобрио продају црвене живе на међународном тржишту, као и да су лажне верзије повремено нуђене лаковерним купцима.[16]

Критичари тврде да је Коенове тврдње тешко научно подржати. Количина енергије коју ослобађa примарна фисиона компонента је хиљадама пута већа од оне коју ослобађа конвенционални експлозив, и чини се да би приступ "црвене живе" био неколико редова величина мањи него што је потребно.

Поред тога, изгледа да не постоји независна потврда било какве врсте што се тиче Коенових тврдњи о стварном постојању црвене живе. Научници задужени за лабораторије у којима би материјал био направљен јавно су одбацили тврдње, као и његове бројне америчке колеге, укључујући Едварда Телера.

Према Коеновим речима[16], искусни дизајнер нуклеарног оружја Френк Барнаби обавио је тајне интервјуе са руским научницима који су му рекли да је црвена жива произведена растварањем антимон-триоксида у живој, загревањем и озрачавањем резултујућег амалгама, а затим уклањањем елементарне живе испаравањем. [17] Озрачавање је наводно спроведено стављањем супстанце унутар нуклеарног реактора. [6]

"Невидљива боја"[уреди | уреди извор]

Као што је раније споменуто, једно од првих појављивања појма „ Црвена жива” било је у руском листу „ Правда”, који је тврдио да се Црвена жива користи као „суперпроводљив материјал за производњу високопрецизних конвенционалних и нуклеархих бомби, за изградњу „невидљивих” површина пројектила и самовођених носача бојних глава[4], који се налазе на врховима пројектила, ракета и бомби”. Било која супстанца са оваквим својствима, која се значајно разликују, била би сумњива већини људи, али прича о „ невидљивости” наставила је да интригира и након што је већина одбацила ту причу у потпуности.

Нуклеарне операције „ Замке”[уреди | уреди извор]

Црвена жива се сматра изумом безбедносно-информативне агенције или криминалне групе, с циљем преваре терориста и непријатељских држава које покушавају да набаве нуклеарну технологију на црном тржишту.[18] Једно телевизијско извештавање је указало на то да је Совјетски Савез подстицао КГБ и ГРУ да организују операције замке за откривање оних који траже да тргују нуклеарним материјалима. Совјетске обавештајне службе су наводно створиле мит о неопходности Црвене живе за врсте нуклеарних направа које би терориисти и непријатељске владе могле тражити. Политичка тела која су већ поседовала нуклеарно оружје нису ништа предузела да оповргну тај мит.

1999. године „Jane's Intelligence Review” је сугерисао да су жртве преваре са Црвеном живом укључивале Осаму бин Ладена.[5]

Црвена жива у јужној Африци[уреди | уреди извор]

Организације које се баве уклањањем нагазних мина и одлагањем неексплодиране муниције су приметиле да постоји веровање у неким јужноафричким заједницама да се црвена жива може пронаћи у одређеним врстама оружја. Покушај вађења црвене живе, за коју се тврдило да је веома вредна, наведен је као мотивација људима који растављају неексплодирано оружје, од којих многи претрпе смрт или повреде. Пријављено је да у неким случајевима бесрамни трговци можда активно промовишу ово веровање, са намером да изграде тржиште за пронађена оружја. [19]

Експлозија у Читунгвизи у Зимбабвеу која је убила пет људи се приписује покушају вађења црвене живе из наоружане нагазне мине. [20]

Саудијска Арабија[уреди | уреди извор]

У априлу 2009 у Саудијској Арабији је забележено да су гласине да Сингер шиваће машине садрже црвену живу масовно повећале цену таквих машина у Краљевству, при чему су неки плаћали до 200.000 СР за једну машину која се раније могла набавити за 200 СР. [21] Они који верују у ову гласину су тврдили да се присуство црвене живе у иглама шиваћих машинама може открити помоћу мобилног телефона; ако се прекине веза када се телефон приближи игли, то је наводно доказ за присуство црвене живе.

У Медини је трговина шиваћим машинама била веома прометна, при чему су купци виђени како мобилним телефонима проверавају машине, а пријављено је да су други пробегли крађи – две кројачке радње у Дхулуму су претрпеле провале, и њихове шиваће машине су биле украдене. На другим местима кружиле су гласине да је мултинационална компанија из Кувајта накупила Сингер машине, док у Ал-Јуфу мештани су поверовали да локални музеј купује све такве машине које је могао да пронађе, и бројне жене су одлазиле у музеј нудећи да продају своје Сингер машине. [22]

Међу верницима било је мало слагања о тачној природи или чак боји црвене живе, док се наводна употреба црвене живе кретала од суштинске компоненте нуклеарне енергије, до могућности да призове џина, извуче злато, или лоцира закопано благо и изведе сличне форме магије. Званични заступник полиције Ријада је рекао да су банде започеле ове гласине, у покушају да преваре људе, и порекао је присуство црвене живе у шиваћим машинама. [22]

Помен црвене живе у индустрији забаве[уреди | уреди извор]

У PlayStation игрици Warhawk која је објављена 1995. године луди војсковођа Крил користи црвену живу у својој борби за светску доминацију.[23]

Црвена жива тема је истоименог филмa снимљеног 2005. године.[24]

У видео игрици Tom Clancy's Splinter Cell: Double Agent објављеној 2006. године терористичка група ЈБА користи црвену живу да направи више нуклеарних справа намењених за бомбардовање три велика града у Америци.[25]

У филму Red 2 из 2013. године, где је главни глумац Брус Вилис, појављује се нуклеарно оружје чија је главна експлозивна компонента црвена жива.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Grant, P. M.; Moody, K. J.; Hutcheon, I. D.; Phinney, D. L.; Whipple, R. E.; Haas, J. S.; Alcaraz, A.; Andrews, J. E.; Klunder, G. L.; Russo, R. E.; Fickies, T. E.; Pelkey, G. E.; Andresen, B. D.; Kruchten, D. A.; Cantlin, S. (1998). „Nuclear forensics in law enforcement applications”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 235 (1–2): 129—132. ISSN 0236-5731. S2CID 97122353. doi:10.1007/BF02385950. Архивирано из оригинала 17. 1. 2013. г. Приступљено 12. 5. 2010. 
  2. ^ а б Lee, Rensselaer (мај 1997). „Smuggling update”. The Bulletin of the Atomic Scientists. 53 (3): 53. Bibcode:1997BuAtS..53c..52L. ISSN 0096-3402. doi:10.1080/00963402.1997.11456737. 
  3. ^ Bown, William (6. 6. 1992). „Only fools still hunt for elusive red mercury”Неопходна новчана претплата. New Scientist. Reed Business Information. Приступљено 15. 5. 2014. 
  4. ^ а б „Yeltsingate”. nti.org. Nuclear Threat Initiative. 17. 4. 1993. 
  5. ^ а б в Chivers, C. J. (22. 11. 2015). „The Doomsday Scam”. The New York Times Magazine. стр. MM35. Приступљено 14. 2. 2018. 
  6. ^ а б Adam, David (30. 9. 2004). „What is red mercury?”. The Guardian. London. 
  7. ^ „Terror accused in 'mercury sting'”. BBC News. 25. 4. 2006. 
  8. ^ Summers, Chris (25. 7. 2006). „What is red mercury?”. BBC News. 
  9. ^ „Trio cleared of red mercury plot”. BBC News. 25. 7. 2006. 
  10. ^ Wallenius, Maria; Lützenkirchen, Klaus; Mayer, Klaus; Ray, Ian; Aldave de las Heras, Laura; Betti, Maria; Cromboom, Omer; Hild, Marc; Lynch, Brian; Nicholl, Adrian; Ottmar, Herbert; Rasmussen, Gert; Schubert, Arndt; Tamborini, Gabriele; Thiele, Hartmut; Wagner, Werner; Walker, Clive; Zuleger, Evelyn (11. 10. 2007). „Nuclear forensic investigations with a focus on plutonium”. Journal of Alloys and Compounds. 444–445: 57—62. ISSN 0925-8388. doi:10.1016/j.jallcom.2006.10.161. 
  11. ^ Edwards, Rob (19. 8. 1995). „Fissile Fingerprints”. New Scientist. Reed Business Information. 
  12. ^ а б Obhoðas, Jasmina; Sudac, Davorin; Blagus, Sasa; Valkovic, Vladivoj (2007). „Analysis of an object assumed to contain "Red Mercury"”. Nuclear Instruments and Methods in Physics Research Section B. 261 (1–2): 922—924. Bibcode:2007NIMPB.261..922O. doi:10.1016/j.nimb.2007.04.015. 
  13. ^ Valkovi, Vlado (2006). „Applications of nuclear techniques relevant for civil security”. Journal of Physics: Conference Series. 41 (1): 81—100. Bibcode:2006JPhCS..41...81V. ISSN 1742-6588. doi:10.1088/1742-6596/41/1/007 Слободан приступ. 
  14. ^ Hibbs, Mark (22. 7. 1993). „'Red mercury' is lithium-6, Russian weaponsmiths say”. Nucleonics Week (10). 
  15. ^ Ragheb, M. (2010). „Isotopic Separation and Enrichment” (PDF). Nuclear Power Engineering. Архивирано из оригинала (PDF) 2012-12-18. г. 
  16. ^ а б в Cohen, Sam; Douglass, Joe (11. 3. 2003). „The nuclear threat that doesn't exist – or does it?”. Financial Sense Editorials. Архивирано из оригинала 16. 10. 2008. г. 
  17. ^ Barnaby, Frank (1994). „Red mercury: Is there a pure-fusion bomb for sale?”. International Defense Review (6): 79—81. 
  18. ^ Croddy, Eric; Wirtz, James J. (2005). Weapons of Mass Destruction: An Encyclopedia of Worldwide Policy, Technology, and History. 2. ABC-CLIO. стр. 313. ISBN 978-1-85109-490-5. 
  19. ^ „Explosive remnants of War: unexploded ordnance and post-conflict communities”. landmineaction.org. Landmine Action. 31. 3. 2002. Архивирано из оригинала 11. 12. 2008. г. 
  20. ^ „Soldier, ex-cop 'among dead' in Zengeza blast”. New Zimbabwe. 24. 1. 2013. Приступљено 26. 1. 2013. 
  21. ^ „Red mercury hoax sparks sewing machine frenzy”. ABC News. 15. 4. 2009. 
  22. ^ а б Al-Maqati, Abdullah (14. 4. 2009). „'Red mercury' rumors gain ground”. Saudi Gazette. Архивирано из оригинала 16. 7. 2011. г. 
  23. ^ Kuchera, Ben (22. 12. 2011). „Masterpiece: Warhawk: the Red Mercury Missions for the PlayStation One”. Ars Technica. Condé Nast. 
  24. ^ Cockrell, Eddie (9. 9. 2005). „Red Mercury”. Variety. Penske Media Corporation. 
  25. ^ Perry, Douglass C. (22. 11. 2006). „Splinter Cell Double Agent Review”. IGN. IGN Entertainment. Архивирано из оригинала 25. 11. 2006. г. 

Даље информисање[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:SofijaJan/Црвена_жива&oldid=25707138”