Крајпуташи Илији Мијатовићу и Димитрију Бојовићу у Доњој Врбави
| Крајпуташи у Доњој Врбави | |
|---|---|
 Крајпуташи Илији Мијатовићу и Димитрију Бојовићу у Доњој Врбави | |
| Опште информације | |
| Место | Доња Врбава |
| Општина | Општина Горњи Милановац |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | Крајпуташи |
| Време настанка | 19. век |
Крајпуташи Илији Мијатовићу и Димитрију Бојовићу у Доњој Врбави (општина Горњи Милановац) налазе се у центру села крај потока Ивковача, у непосредној близини регионалног пута Горњи Милановац-Крагујевац. Подигнути су војницима страдалим у Јаворском рату крајем 19. века.[1]
Споменици припадају такозваном типу „капаша”. Добро су очувани, а простор на коме се налазе уредили су чланови доњоврбавске фамилије Бојовић.[1]
Споменик Илији Мијатовићу[уреди | уреди извор]
Крајпуташ је подигнут у спомен војнику Илији Мијатовићу из Доње Врбаве. Епитаф наводи да је изгубио живот у 27. години у „у рату 1875”. Чест је случај да су подаци уклесани на споменике нетачни или приказани оквирно (Српско-турски ратови вођени су између 1876. и 1878. године). У Државном попису становништва из 1862/63. наводи се да Илија тада имао 15 година,[2] што се слаже податком са споменика.
Материјал, димензије и стање[уреди | уреди извор]
Споменик је исклесан је од тврдог камена из оближњег мајдана у Мокром пољу. Димезије стуба износе 150х26х22 cm. Надвишен је профилисаном „капом“ димензија 14х42х37 cm. Споменик је добро очуван, захваљујући отпорном камену од кога је начињен.[1]
Ликовни садржај[уреди | уреди извор]
У горњем делу предње стране споменика исклесан је складан геометријски мотив умноженог крста уоквирен декоративном лучном бордуром. На левој бочној страни урезан је цртеж пушке без бајонета, а на супротној представа умноженог крста димензија 18х18 cm испод кога је стилизована биљка која вијугаво израста из саксије.[3] На полеђини споменика је геометријски орнамент заснован на форми крста.[1]
Натпис[уреди | уреди извор]
Испод крста на предњој страни споменика је текст у 16 редова правилних, читких слова. Уместо слова И урезан је крстић.[2]
Епитаф гласи:
- ДРАГА БРАЋО † СЕСТРЕ СТАНТЕ † ПОМЕНТЕ А СЛУШАЈТЕ † ПОМЕНТЕ ТАДЕ О ЖАЛОСТИ † ИЛИЈЕ МИЈАТОВИЋА МЛАДОСТ ОН ЖИВЕ 27 ГОД. А ПОГИБЕ У РАТУ 1875. СПОМЕН ПОД
Текст се наставља мањим словима на дну полеђине споменика:
- МИЉОЈКА СУПРУГА ЊЕГОВА СА СИНОВИМА МИЉОСАВОМ СТАНОЈЕ ВУКАШИНОМ ВРБАВ.
Споменик Димитрију Бојовићу[уреди | уреди извор]
Крајпуташ је подигнут у спомен Димитрију Бојовићу, војнику из Доње Врбаве који је погинуо на Шиљеговцу 1876. године.[1] Подаци са споменика подударају се са подацима из Државног пописа становништва из 1862/63. године.[2]
Материјал, димензије и стање[уреди | уреди извор]
Споменик нешто мањих димензија, исклесан од истог камена. Димезије стуба износе 138х28х25 cm. Надвишен је профилисаном „капом“ димензија 14х48х42 cm. Споменик је добро очуван.
Ликовни урези[уреди | уреди извор]
На лицу споменика целом висином уклесан је читак натпис. На левој бочној страни урезана је рука која држи пушку, а на десној правоугаони мотив умноженог крста димензија 24х50 cm испод кога је наставак текста. Епитаф се завршава на леђима споменика, а изнад је урез умноженог крста са постољем.
Натпис[уреди | уреди извор]
На лицу споменика уклесан је читак текст у 22 редова правилних слова. Епитаф гласи:
- ПРИЂИ БЛИЖЕ ПУТНИЧЕ НЕ ЖАЛИ ТРУД СВОЈ ПРОЧИТАЈ СПОМЕН ОВАЈ КОЈИ ПОКАЗУЈЕ ДИМИТРИЈА БОЈОВИЋА ИЗ Д ВРБАВЕ ВОЈНИКА I КЛ А ЖИВИ 28 Г ПОГИБЕ НА ШИЉЕГОВАЦ У РАТУ СА ТУРСКОМ 1876 Г.
Наставак текста је на десном боку:
- СПОМЕН ОВАЈ ПОДИЖУ МУ СИНО
а завршава се на леђима споменика:
- ВИ ЉУБОМИР И ВЕЛИМИР СА МАТЕРОМ ДРАГИЊОМ.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
- ^ а б в Столић, Ана (2007). Државни попис 1862/63. године: Општина Горњи Милановац. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 193. ISBN 978-86-82877-03-5.
- ^ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
Литература[уреди | уреди извор]
- Столић, Ана (2007). Државни попис 1862/63. године: Општина Горњи Милановац. Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја. стр. 193. ISBN 978-86-82877-03-5.
- Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
