Кузман Мунчић
| Кузман Мунчић | |
|---|---|
 Кузман Мунчић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1828. |
| Место рођења | Велика Кикинда,  Аустријско царство |
| Датум смрти | 18. децембар 1896. (67/68 год.) |
| Место смрти | Велики Бечкерек,  Аустроугарска |
Кузман Мунчић (Велика Кикинда,1828 — Велики Бечкерек, 18. децембар 1896) био је српски правник, велепоседник и добротвор.
Биографија[уреди | уреди извор]
Образовање[уреди | уреди извор]
Основну школу завршио је у родној Великој Кикинди,[1] а гимназију у Темишвару. Студије права почео је у Пешти, али је био приморан да их прекине пошто је 1848. године избила револуција. Прелази у Србију, да би после Буне студије наставио у Бечу, где је и дипломирао.[2]
Каријера[уреди | уреди извор]
Прво намештење добио је у Темишвару, где је радио у Врховном суду. Одатле је премештен у Окружни суд у Великом Бечкереку. Када се 1855. године оженио Емилијом - Милком[3], ћерком велепоседника Јакова - Јаше Векецког из Јарковца, напустио је службу, преселио се у Јарковац, и водио економију на породичном имању. Са супругом се 1869. године вратио у Велики Бечкерек и ту живео до смрти такође у Јашиној кући.[2] Великокикиндски календар "Орао", објавио је портрете племенитих супружника Мунчића 1898. године. Бечкеречки парох Жарко Стакић објавио је 1897. године у црквеном листу[4] "Реч над самртним одром", коју је изговорио на сахрани Кузмановој.
Добротворна делатност брачног пара Мунчић[уреди | уреди извор]
Кузман је био више година црквени одборник и председник бечкеречке српске православне црквене општине. Као црквени старатељ исте црквене општине, тежио је да поправи њено материјално стање.[5] Под старе дане, као старатељ надзирао радове на великој црквено-општинској кући у "главној улици", у Бечкереку. Тај црквени дом (који се налази на углу, око и изнад данашње зрењанинске главне апотеке) започет у првој половини 1895. године коштао је око 53.000 форинти.
Велики народни добротвор постаје следеће године, када опоруком од 8. новембра 1896. године цело имање - 217 јутара оранице[6], вредно око 80.000 форинти[7], оставио је у добротворне сврхе.[2] Од те земље је за њеног живота приходе узимала удовица Емилија, на којој је остало да одреди циљ задужбине. Емилија је ускоро основала "Фонд за издржавање сиротих српских православних девојака".[8] Њихова фондација опредељена за стипендије је започела рад 1905. године.
Супруга Емилија Мунчић годинама бавила се добротворним радом. Била је прва председница Добротворне задруге Српкиња у Бечкереку, основане 1884. године. Још 1878. године[9] као овлашћена од стране угарске државе, скупљала је по Банату прилоге за рањенике у Србији. За време Српско-бугарског рата 1885. организовала је прикупљање и слање санитетског материјала за 3.000 рањеника након битке код Сливнице. Због тога ју је краљ Милан Обреновић годину дана касније одликовао медаљом краљице Наталије.[10]
Захвљујући залагању Мунчића отворено је прво српско забавиште у граду, смештено у црквеној порти, у згради црквене општине.[11] Помагали су и рад Српске великобечкеречке читаонице. Након Кузманове смрти Емилија се преселила у Кикинду, где је и умрла 1904. године. Тестаментом је кућу, земљу и велику суму новца завештала у просветне добротворне сврхе.[12]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Милан М. Милићевић: "Поменик знаменитих људи у српскога народа новијег доба", Београд 1888.
- ^ а б в Српски биографски речник књига 7, Мл-Пан. Нови Сад: Матица српска. 2018. стр. 126—127.
- ^ Јован Суботић: "Дела Јована Суботића", Карловци 1859.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 9. фебруар 1897.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 26. фебруар 1895.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 3. новембар 1902.
- ^ "Школски лист", Сомбор 1. јануар 1897.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 4. октобар 1898.
- ^ "Gr(oß)-Becskereker Wochenblatt", Grоss Becskerek 1878.
- ^ „Историјат Црвеног крста Зрењанин”. ckzr.org.rs. Архивирано из оригинала 08. 08. 2020. г.
- ^ „Историјат Предшколске установе Зрењанин”. www.predskolskazr.edu.rs. Архивирано из оригинала 22. 11. 2019. г.
- ^ Лекић, Стојанка (2017). Знамените жене Великог Бечкерека — Петровграда — Зрењанина до половине XX века (PDF). Нови Сад: Покрајински завод за равноправност полова. стр. 39.