Лавослав Хорват

С Википедије, слободне енциклопедије
Лавослав Хорват
Лични подаци
Датум рођења(1901-09-27)27. септембар 1901.
Место рођењаВараждинске Топлице, Аустроугарска
Датум смрти4. октобар 1989.(1989-10-04) (88 год.)
Место смртиНови Мароф, СФР Југославија
ОбразовањеКраљевске уметничка академија Загреб
Научни рад
Пољеархитектура
Награде1970.„Владимир Назор”, 1974. „Виктор Ковачић”

Лавослав Хорват (Вараждинске Топлице, 27. септембар 1901. — Нови Мароф, 4. октобар 1989), био је југословенски и хрватски архитекта, редовни члан Хрватске академије знаности и умјетности и ликовне групе „Земља”.[1]

У Србији ће остати запамћен као један од најистакнутијих хрватских градитеља Београдa, како по броју тако и по значају архитектонских достигнућа, касних двадесетих и раних тридесетих година 20. века (раздобља у коме је Хорват дефинисао свој коначни и препознатљив архитектонски стил), и касних 1950-тих, као један од главних протагониста хрватске модерне.[2]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 27. септембра 1901 у Вараждинским Топлицама у Аустроугарској, под именом Лавослав Кренеис, да би након усвајања од стране ковача Франциса Хорвата и његова супруге Славица, бабица која је присуствовала порођају, Лавослав добио презиме Хорват, које је задржа до краја живота.

Након што се 1906. године породица Хорват из Вараждинских Топлица преселила у Загреб, Лавослав је 1908. године уписао први разред јавне школе у ​​Самостанској, данас Варшавској улици у Загребу, у којој је школовање успешно завршио 1913. године. Потом се од 191. до 1917. школовао у Краљевској I гимназији у Загребу. Након завршетка средње школе прекинуо је на годину дана даље школовање због периферне парализе живца лица, због које ће доживотно имати птозу очног капка левог ока.

Од 1918. до 1922. године изучавао је архитектуру на архитектонском одсеку Државне средње техничке школе у ​​Загребу.

По окончању школовања, као млади сарадник, запослио се у архитектонском студију Рудолфа Лубинског у Палмотићевој 22, у Загребу,[3] у коме је упознао архитекта Стјепана Планица, са којим ће бити везан доживотним пријатељством.[4]

У јесен 1926. године, са четири године праксе у архитектури, Лавослав је био међу првим ученицима Школе за архитектуру Краљевске уметничке академије (КУА) код професора Драге Либера. Од 57 ученика Школе за архитектуру, само 18 студената је дипломирало у периоди од 1926. до 1943. Међу њима је био и Лавослав који је дипломирао 1935. године (након девет година студија), и стекао звање академског архитекте.[а] Након што је Иван Мештровић изабран за ректора Краљевске уметничке школе, он је врло брзо у Лавославу Хорвату, препознао уметнички таленат, занатску спсобност и добро познавање материјала, нарочито камена. Ценећи ове особине Мештровић повезује Лавослава Хорвата са Харолдом Билинићем, једним од његових најближих сарадника, са којим ће Лавослав активно радити током читаве сваоје каријере.[5]

Од 1930. године Лавослав Хорват је самостално радии и стварао бројна архитектонсска дела., како у бившоj Југославији тако и у иностранству.

По завршетку Другог светског рата, од 1945. године радио је у Министарству грађевинарства на обнови ратом прушених градова и насеља, а од 1946. ргодине у Националном институту за градитељство и дизајн у Загребу на проблемима индустријске архитектуре.

У периоду 1954 — 1962. водио је пројектни биро Хорват-Билинић, а од 1962 — 1973. радио је на Институту за архитектуру и дизајн.

У Загребу је предавао на Факултету за архитектуру, грађевинарство и геодезију од 1948 до 1959. и на Академији ликовних умјетности у Загребу од 1958. до 1973.

Од 1951. године дописни је члан, а од 1963. редовни члан Хрватске академије знаности и умјетности.

Излагао је са групом „Земља”, као један од главних протагониста хрватске модерне. Истражиово је примену нових облика у специфичним географским условима и пејзажу, грађевинске материјале и аутентичне архитектонске вредности Далмације.

Познато је да је Ладислав радио и уметничка дела по нацртима и идејама Ивана Мештривића — Павиљон на Тргу жртава фашизма и никада завршену цркву Христа Краља у Трњу, Загреб.

Награде[уреди | уреди извор]

Добитник је следећих награда за животно дело:

  • 1970. — Награде „Владимир Назор”
  • 1974. — Награде „Виктор Ковачић”

Најзначајнији пројекти[уреди | уреди извор]

  • 1929. — Окружни уред за осигурање радника у Београду (I. награда)
  • 1930-31. — Купалиште Бачвице у Сплиту
  • 1930-31. — Бановинска болница у Сплиту
  • 1931-32. — На Фирулама обитељске куће Чулић у Сплиту
  • 1935-36. — Црква Госпе од Здравља у Добри у Сплиту
  • 1931. — Доминиканска гимназија у Болу на Брачу
  • 1932-33. — Купалиште плоче у Дубровнику 1935., Властита кућа на Тушканцу, Вијенац кбр. 6
  • 1934-38. — Мештровићев Дом умјетности заједно с Харолдом Билинићем и З. Кавурићем.
  • 1936. — Обитељска вила Б. Банца на Лападу
  • 1946-73. — ТворницА и предионицА конца „Далматинка” у Сињу
  • 1947-48. — Творница вагона и локомотива „Ђуро Ђаковић” у Славонском Броду
  • 1954-58. — Зграда Савезне индустријске коморе у Београду на Теразијама
  • 1955-59. — Хотел Југославија у Новом Београду
  • 1959-60. — Памучно-текстилни комбинат Бахр-Дар у Етиопији
  • 1962-63. — ХЕ „Сплит” у Закучцу крај Омиша
  • 1965-66. Хотел „Белведере” у Медулину. Основна школа „Марин Држић” у Загребу у Трњу, Основна школа „Даворин Трстењак” у Загребу у Трњу

Остали пројекти[уреди | уреди извор]

Пројекти који су били на конкурсима:

  • 1927. — Пројект за пошту и поштанску штедионицу у Скопљу (са Стјепаном Планићем I. Награда)
  • 1927. — Градска вијећница на Сушаку (III.награда)
  • 1930. — Банска палача у Новом Саду
  • 1930. — Хотел „Лазарети” у Дубровнику (I. награда)
  • 1933. — Бурза рада у Сплиту (II. награда)
  • 1932. — Колонија вила у Строжанцу крај Сплита
  • 1933. — Државна штампарија у Београду
  • 1935. — Планинарски дом на Сљемену крај Загреба
  • 1937. — Дом умјетности у Сплиту (с Харолдом Билинићем)
  • 1939-40. —Регулациони план Дубровника
  • 1947. — Пројекат за зграду Централног комитета Комунистичке партије Југославије, ЦК КПЈ, у Новом Београду (II.награда)
Хорватова најзначајнија архитектонска дела у Београду
Зграда Робне куће „Београд” на Теразијама
Хотел Југославија

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Краљевску уметничку академију карактерисао је „слободније” стицање знања са акцентом на уметнички дизајн у архитектури, за разлику од упоредног Техничког факултета на коме је школовање било засновано на техничкој обуци.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Zrinka Paladino, Arhitekt Lavoslav Horvat i „Udruženje umjetnika Zemlja”, Zagreb, Prostor 14(2006); 2(32), str. 167-177.
  2. ^ Zrinka Paladino Arhitektonski opus Lavoslava Horvata u Beogradu Izvorni znanstveni članak UDK 72.038.1(497.11 Beograd)”19”
  3. ^ Laslo, A. (1984.-1985.b), Rudolf Lubynski, Realizacije u Zagrebu - Vodiè, „Arhitektura”, 37-38 (189-195): 202-208, Zagreb
  4. ^ Osobna dokumentacija L. Horvat iz arhive Ivana Laya u Hrvatskom muzeju arhitekture Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. [HMA-HAZU-IL]
  5. ^ Brataniæ, J. (1962), Lavoslav Horvat, u: Enciklopedija likovnih umjetnosti, 2 (D-Ini): 570, Leksikografski zavod FNRJ, Zagreb

Литература[уреди | уреди извор]

  • Zrinka Paladino, Arhitekt Lavoslav Horvat i „Udruženje umjetnika Zemlja”, Zagreb, Prostor 14(2006); 2(32), str. 167-177.
  • Alojzije Žlebečić, Krist Kralj u Trnju : spomen-monografija o crkvi i župi Krista Kralja u Zagrebu o 100. obljetnici rođenja Ivana Meštrovića : (1883-1983), Zagreb, 1983.
  • Hrvatski biografski leksikon, tom 5 (Gn-H), Zagreb, 2002.
  • Zrinka Paladino, "Kontekstualni ambijentalizam i moderna", Zagreb, Meandarmedia, 2013.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лавослав_Хорват&oldid=25615378”