Лепљива тоболка
| Лепљива тоболка | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | V. gloiocephalus
|
| Биномно име | |
| Volvopluteus gloiocephalus | |
| Синоними | |
|
Agaricus gloiocephalus DC. (1815) | |
Лепљива тоболка (Volvopluteus gloiocephalus) је сапротрофна гљива која припада породици Pluteaceae. Плодоноси сама или у групама, најчешће у урбаним срединама од пролећа до јесени.[1]
Етимологија[уреди | уреди извор]
Латинско име Volvopluteus указује на сродност са врстама из рода Pluteus, као и на то да ова врста гљиве формира волву, односно има остатак универзалног омотача којим је прекривена као млада. Епитет gloiocephalus потиче из грчког glioio, што значи лепљив, вискозан и cephalus, што значи глава. [2]
Oпис[уреди | уреди извор]
- Шешир је широк од 7 до 13 cm, прво звонолик, конвексан, затим отворен. Бео или бледожућкасте боје. Врло је меснат, гладак и вискозан.
- Хименофор је листаст. Листићи су прво бели или бледи, затим како споре сазревају постају црвенкасти, широки, мекани, трбушасти и слободни.
- Стручак је висок од 8 до 12 cm, углавном дебео, а сужава се ка шеширу, док је основа мало задебљана. Волва је бела, лако ломљива и кратка.
- Месо је беличасто, опорог укуса и благог, непријатног мириса на ротквицу.
- Споре су су у маси боје цигле, глатке, овалне, 12-13 x 7-11 µм.
- Отрусина (отисак спора) је црвене боје. [3] [4]
Jeстивост[уреди | уреди извор]
Лепљива тоболка се сматра јестивом печурком, међутим, због опорог укуса нема значајну кулинарску вредност. [3]
Eкологија[уреди | уреди извор]
Лепљива тоболка је сапротрофна гљива која расте из земље, појединачно или у групацији од неколико плодоносних тела. Честа је на травнатим, обрадивим површинама, баштама, парковима. Плодоноси од пролећа до јесени. [5]
Могућност замене са другим гљивама[уреди | уреди извор]
Лепљива тоболка се може помешати са вунастом овојњачом (Volvariella bombycina), још једном јестивом врстом са карактеристичним свиленкастим, готово длакавим шешитом, која расте из дрвета. Много опасније је помешати је са смртно отровним врстама рода Amanita - зеленом пупавком (Amanita phaloides) и ушиљеном пупавком (Amanita virosa), које такође имају волве и светле клобуке. Због овога се неискусним берачима препоручује да избегавају све гљиве са волвама. [2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Index Fungorum”. Index Fungorum. Приступљено 28. 5. 2022.
- ^ а б „First Nature”. First Nature. Приступљено 28. 5. 2022.
- ^ а б Božac, Romano. Enciklopedija gljiva. Školska knjiga.
- ^ Uzelac, Branislav. Gljive Srbije i Zapadnog Balkana. BGV Logik.
- ^ „Mushroom Expert”. Архивирано из оригинала Проверите вредност параметра
|url=(помоћ) 25. 06. 2020. г. Приступљено 28. 5. 2022.