Лингшу Ђинг
 | Овај чланак је недовршен. |
Лингшу Ђинг (поједностављени кинески: 灵枢 经; традиционални кинески: 靈樞 經; пинјин: Лингсхујинг), познат и као Божански стожер, духовни стожер или Нуминозни стожер, древни је кинески медицински текст чија је најранија верзија вероватно састављена у 1. века п. н. е. на основу ранијих текстова.[1] Оно је једно од два позната велика медицинске дела под називом Хуангди неиђинг (Медицински канон Хуангди или Медицински канон Жутог цара). Друго, капитално дело, које се чешће користи у традиционалној кинеској медицини, познато је под називом Сувен 素 問 („Основна питања“).
Историја[уреди | уреди извор]
Медицински канон Жутог цара или Хуанг Ди Неи Ђинг који спада у теоријску основу ТКМ, настао је у периодима Пролећа и јесени (770. год. п. н. е. – 476. год. п. н. е.) и Зараћених држава (475. год. п. н. е. – 221. год. п. н. е.). Ово историјско раздобље које иако се одликовало политичком нестабилношћу и честим променама власти, на духовном плану, је заправо период процвата, у коме преовладава слободна размена мисли и идеја. То је утицало на настанак „стотину школа мишљења“ или мноштва филозофских школа.[2]
Повољана друштвена клима у Кини утицала је на то да су многи велики мислиоци путовали кроз кинеска пространства, представљајући своје идеје о организацији власти, култури, политици, књижевности, уметности и свакодневном животу.
У том историјском периоду настаје и трактат Медицински канон Жутог цара, као капитално дело традиционалне кинсеке медицине. Сачињену у 16 томова и 162 поглавља, дело је компилација бројних до тада објављених медицинских књига, записа и студија болести.
Кључни концепт „Медицинског канона Жутог цара“ је холизам. Највећи допринос ове књиге био је да у емпиријску медицину унесе и филозофску теорија. Обезбедивши филозофску и теоретску структуру клиничкој пракси медицине, овај канон је постигао статус основног дела (класика) традиционалне кинсеке медицине. „Мапа медицинског канона“ на алегоријски начин приказује анатомију унутрашњих органа човековог тела, проток Qи (ћи) енергије кроз унутрашње органе и доистичку унутрашњу алхемију.
Историја текста[уреди | уреди извор]
Ниједна верзија Лингшуа од пре 12. века није преживела. Већина научника претпоставља да је првобитни наслов Лингшуа био Џенђин (鍼 經 Класика акупунктуре или Иглани канон) или Ђиуђуан (九 卷 Nine Fascicles). Овај закључак истраживачи овог дела заснивају на следећим доказима:
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Sivin, Nathan (1993). "Huang ti nei ching" 黃帝內經. In Loewe, Michael (ed.). Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. pp. 199–201.
- ^ Sivin, Nathan (1993). "Huang ti nei ching" 黃帝內經. In Loewe, Michael (ed.). Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. pp. 196.
Литература[уреди | уреди извор]
- Csikszentmihalyi, Mark; Nylan, Michael (2003). „Constructing Lineages and Inventing Traditions Through Exemplary Figures in Early China”. T'oung Pao. LXXXIX: 59—99.
- Jeon, Sang-Woon (1974). Science and Technology in Korea: Traditional Instruments and Techniques. The MIT East Asia Science Series. 4. Cambridge, MA: MIT Press.
- Okanishi, Tameto (1974). Chūgoku isho honzō kō 中國醫書本草考 [A Study of Chinese Medical Books and Materia Medica]. Osaka: Minami Osaka.
- Sivin, Nathan (1993). „Huang ti nei ching” 黃帝內經. Ур.: Loewe, Michael. Early Chinese Texts: A Bibliographical Guide. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. стр. 196—215.
- Sohn, Pow-key (1959). „Early Korean Printing”. Journal of the American Oriental Society. 79 (2): 99—103.
- Zhongguo Zhongyi yanjiu yuan tushuguan 中国中医研究院图书馆 [Library of the China Academy of Traditional Chinese Medicine] (1991). Quanguo Zhongyi tushu lianhe mulu 全國中醫圖書聯合目錄 [National Union Catalog of Chinese Medical Books and Illustrations]. Beijing: Zhongyi guji chubanshe 中医古籍出版社.
