Мазаренов драгуљ

С Википедије, слободне енциклопедије
Мазаренов драгуљ
Илустрација из 1921.
Настанак и садржај
Ориг. насловThe Adventure of the Mazarin Stone
АуторАртур Конан Дојл
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Издавање
Датум1921.
Хронологија
ПретходникБледи војник
НаследникТри забата

„Мазаренов драгуљ” (енгл. The Adventure of the Mazarin Stone) је једна од 56 приповедака о Шерлоку Холмсу које је написао Артур Конан Дојл и једна је од дванаест прича у циклусу сакупљеном као Архива Шерлока Холмса (1927).[1] Први пут је објављена у британском часопису The Strand Magazine у октобру 1921, као и у америчком часопису Hearst's International месец дана касније.[2]

Радња[уреди | уреди извор]

Илустрација из 1921. године

Доктор Вотсон стиже у Улицу Бејкер 221б где му дечак Били показује воштану фигуру Шерлока Холмса постављену поред прозора са навученим завесама у дневној соби. Фигура ствара силуету на завеси која је, посматрана споља, непогрешиви профил Шерлока Холмса. Користећи овај визуелни трик, Холмс има за циљ да да савршену мету потенцијалном убици са пушком. Холмс именује свог убицу као грофа Негрета Силвијуса, крадљивца дијаманата којег је пратио прерушен. Даје Вотсону адресу криминалца, а затим шаље доктора по полицију. Док гроф стиже, Холмс натера Билија да га позове унутра, а затим га хвата из заседе када овај покуша да нападне фигуру. Холмс тада нуди грофу и његовом помагачу, боксеру Сему Мертону, слободу ако се одрекну драгуља, или затвор ако одбију.

Позива их да направе договор док он свира виолину у суседној соби. Када гроф одлучи да поново превари Холмса и извади драгуљ из свог тајног џепа да покаже Сема на светлу прозора, детектив скочи из столице где се налазила његова реплика и зграби драгуљ вредан 100 хиљада фунти. У његовов спаваћој соби налази се укључени грамофон и тајни пролаз иза завесе.

Након што је полиција одвела криминалце, долази лорд Кантлемер. За разлику од премијера и министра унутрашњих послова, он није желео Холмса. Када инсистира на хапшењу онога код кога је пронађен драгуљ, он га проналази у сопственом џепу – где га је Холмс кришом ставио – и извињава се.

Необични аспекти[уреди | уреди извор]

Ово је једна од само две приче Конана Дојла о Холмсу, не рачунајући неколико шаљивих вињета, које су написане у трећем лицу.[3] Друга је „Његов последњи подвиг”. „Мазаренов драгуљ” је написан на овај начин јер је адаптиран из позоришне представе Крунски дијамант,[4] у којој се Вотсон готово није појављивао. Позоришна адаптација такође објашњава зашто је радња у овој причи ограничена на једну просторију. Преокрет у којем Холмс открива да је слушао двојицу криминалаца док су слободно разговарали такође не би био могућ користећи нарацију у првом лицу.

Крунски дијамант, са поднасловом Вече са Шерлоком Холмсом, први пут је изведен 2. маја 1921. на бристолском хиподрому, а написан је пре ове приповетке, која је први пут објављена у октобру 1921. године. Међутим, историчари се не слажу око тога када је представа написана, а неки верују да је написана почетком 1921. док други верују да је написана годинама раније.[5] У оригиналној представи, негативац је био Холмсов непријатељ, пуковник Себастијан Моран из приповетке „Празна кућа”, а не гроф Негрето Силвијус.[4]

Дијамант Санси, један од дијаманата које је кардинал Мазарен завештао Лују XIV

Према Леслију С. Клингеру, назив који се користи за описивање „Мазареновог драгуља” у овој приповеци указује на то да је камен некада припадао кардиналу Жилу Мазарену, који је, након своје смрти 1661. године, завештао француском монарху колекцију од осамнаест дијаманата, касније названих „Мазаренови дијаманти”. Име „Мазарен” се не помиње у оригиналној представи, иако је камен описан као жути крунски дијамант и у представи и у приповеци.[6]

Историја објављивања[уреди | уреди извор]

Приповетка је објављена у британском часопису The Strand Magazine у октобру 1921, као и у америчком часопису Hearst's International у новембру исте године.[2] Прича је објављена са три илустрације Алфреда Гилберта у часопису The Strand, и са четири илустрације Фредерика Дора Стила у часопису Hearst's International.[7] Уврштена је у збирку кратких прича Архива Шерлока Холмса,[7] која је објављена у Уједињеном Краљевству и САД у јуну 1927. године.[8]

Адаптације[уреди | уреди извор]

Филм и телевизија[уреди | уреди извор]

Кратки неми филм заснован на овој причи објављен је 1923. као део филмског серијала о Шерлоку Холмсу са Еје Норвудом у улози Холмса и Хјубертом Вилисом као Вотсоном.[9]

Епизода BBC-јевог програма За децу адаптирала је ову причу за телевизију 1951. године.[10] Са Ендруом Озборном као Холмсом и Филипом Кингом као Вотсоном, верује се да ниједан снимак није сачуван.[10]

Ова прича је у великој мери преправљена за серију Авантуре Шерлока Холмса 1994. године. Спојена је са другом причом, „Три Гаридеба”.[11] Најуочљивија промена је та што се Холмс не појављује осим у прологу и последњој сцени (глумац Џереми Брет је био одсутан због болести). Мајкрофт Холмс (Чарлс Греј) је тај који преузима случај украденог драгуља, док је Вотсон задржан да истражи мистерију Гаридеба.[11]

Ова приповетка је адаптирана као „Авантура Мазареновог чипа” у анимираној телевизијској серији Шерлок Холмс у 22. веку из 2001. године.[12]

Радио[уреди | уреди извор]

Едит Мејзер је адаптирала ову приповетку као епизоду америчке радио-серије Авантуре Шерлока Холмса. Епизода је емитована 9. фебруара 1931, са Ричардом Гордоном у улози Шерлока Холмса и Лијем Ловелом као др Вотсоном.[13] Још једна драматизација приче коју је адаптирала Мејзерова емитована је 23. маја 1936. (са Гордоном као Холмсом и Харијем Вестом као Вотсоном).[14]

Мејзерова је такође адаптирала ову причу за ​​епизоде америчке радио-серије Нове авантуре Шерлока Холмса која су емитоване 5. јануара 1941. (са Бејзилом Ратбоном као Холмсом и Најџелом Брусом као Вотсоном)[15] и 4. јануара 1948. (са Џоном Стенлијем као Холмсом и Алфредом Ширлијем као Вотсоном).[16]

Две BBC радио адаптације приче емитоване су као део радио-серије из 1952–1969, у којој су глумили Карлтон Хобс као Шерлок Холмс и Норман Шели као др Вотсон. Прва је емитована 2. децембра 1954. на станици BBC Home Service, а драматизовао ју је Феликс Фелтон, са Ралфом Труманом као грофом Негретом Силвијусом. Друга је емитована 4. септембра 1962. на BBC Light програму, а драматизовао ју је Мајкл Хардвик, са Френсисом де Волфом као грофом Силвијусом.[17]

Приповетка је драматизован за BBC Radio 4 током 1994. године од стране Берта Кулса као део радио-серије из 1989–1998. у којој су глумили Клајв Мерисон као Холмс и Мајкл Вилијамс као Вотсон. Поред њих су се појавили Ентони Бејт као лорд Кантлемер и Најџел Ентони као гроф Силвијус.[18]

Године 2006, прича је адаптирана за радио као део Класичних авантура Шерлока Холмса, серије у америчкој радио-емисији Imagination Theatre, са Џоном Патриком Лоуријем као Холмсом и Лоренсом Албертом као Вотсоном.[19]

Референце[уреди | уреди извор]

Напомене
  1. ^ Lancour, Harold; Daily, Jay E (1980). „Stanford University Libraries to System Analysis: Stories, Appendix 1”. Ур.: Kent, Allen; Lancour, Harold; Daily, Jay E. Encyclopedia of Library and Information Science. 29. CRC Press. стр. 155. ISBN 9780824720292. Приступљено 16. 10. 2018. 
  2. ^ а б Smith 2014, стр. 183
  3. ^ Hofstra University (1997). Theory and Practice of Classic Detective Fiction. Greenwood Publishing Group. стр. 29. Приступљено 16. 10. 2018. 
  4. ^ а б Wainwright, Michael (септембар 2012). „Sherlock Holmes and Game Theory”. Mosaic: a journal for the interdisciplinary study of literature. ProjectMUSE. 12 (3): 81—98. Приступљено 16. 10. 2018. 
  5. ^ Hayes, Paul Stuart (2012). „Introduction”. The Theatrical Sherlock Holmes. Hidden Tiger. стр. 10—11. ISBN 978-1-291-26421-0. 
  6. ^ Klinger, Leslie S., ур. (2005). The New Annotated Sherlock Holmes, Volume II. W. W. Norton. стр. 1512, 1516. ISBN 0-393-05916-2. 
  7. ^ а б Cawthorne 2011, стр. 155
  8. ^ Cawthorne 2011, стр. 151
  9. ^ Eyles, Allen (1986). Sherlock Holmes: A Centenary Celebration. Harper & Row. стр. 132. ISBN 978-0060156206. 
  10. ^ а б Barnes, Alan (2002). Sherlock Holmes on Screen. Reynolds & Hearn. стр. 61—62. ISBN 1-903111-04-8. 
  11. ^ а б Barnes, Alan (2011). Sherlock Holmes on Screen. Titan Books. стр. 117. ISBN 978-0857687760. 
  12. ^ Barnes, Alan (2011). Sherlock Holmes on Screen. Titan Books. стр. 226. ISBN 978-0857687760. 
  13. ^ Dickerson 2019, стр. 27
  14. ^ Dickerson 2019, стр. 74
  15. ^ Dickerson 2019, стр. 96
  16. ^ Dickerson 2019, стр. 244
  17. ^ De Waal, Ronald Burt (1974). The World Bibliography of Sherlock Holmes. Bramhall House. стр. 385, 389—390. ISBN 0-517-217597. 
  18. ^ Coules, Bert. „The Casebook of Sherlock Holmes”. The BBC complete audio Sherlock Holmes. Приступљено 12. 12. 2016. 
  19. ^ Wright, Stewart (30. 4. 2019). „The Classic Adventures of Sherlock Holmes: Broadcast Log” (PDF). Old-Time Radio. Приступљено 10. 6. 2020. 
Извори

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мазаренов_драгуљ&oldid=27443007”