Била је пре свега велика српска и југословенска уметница, представница постмодернистичких покрета нове фигурације и нове предметности, неуморних оптичких и колористичких експеримената,[2] блиских: pattern paintingu, op artu и pop artu, док се послњдње две деценије упустила у сликарство чији је једини мотив свет флоре, цветница или тропског растиња[3], због чега су је прозвали српском „Џорџијом О'Киф".[3][4] Била је велика легаторка својој земљи са легатима у Галерији Матице српске у Новом Саду и Кући легата у Београду.[2]
Милена Јефтић Ничева Костић је рођена 1943. године у богатој паорској породици, као прво дете мајке Станије и оца Живка. Њен брат Душан је седам година млађи.[5] Рођена је у Банату код Зрењанина, чије је њиве и реку Тамиш касније овековечила у серији цртежа и пастела.[1]
Конфискацију имовине њене породице 1949. године, драматично је доживела. Белина зидова испражњених соба њихове куће заузела је битно место у Миленином циклусу: Поправка чарапа и кројачки салони.[5]
Рано је показала интересовање за цртање. Са седам година долази у Београд у посету својој тетки Босиљки Јефтић, удатој Димитријевић, са којом одлази у своју прву посету Народном музеју. Овај догађај ју је определио у смеру будуће професије. Код тетке је проводила и летње распусте, а ту ће и живети скоро две године током студија.[5]
Основну школу завршава са одличним успехом.[5] Младост проводи у Новом Саду где завршава Средњу уметничку школу.[2] Након две године учења цртања и сликања, јер сликарски одсек није постојао, Милена се уписује на смер унутрашње архитектуре.[5] За време средњошколских дана, важну улогу у њеном животу су имале Америчка читаоница, Трибина младих и Галерија Матице српске. После пет година образовања у овој престижној школи, Милену пут води за Београд.[5]
На другој години студија, Милена улази у брачну заједницу са Симоном Ничевим. Како би обезбедили средства за школовање, радили су разне послове, попут израде реклама, сајамских паноа и сл. 1964-1965. године, Милена илуструје часопис Студент.[5]
Након завршених студија, Ничева је уметнички живот ступила радом на сценском костиму, да би се од 1970. године определила и за своју другу љубав - сликарство, којем је остала верна до краја живота.[7]
Од 1969. године је чланица УЛУС-а и УЛУПУДС-а.[2] Исте године се разводи од Симона Ничева. Од маја до октобра ради као модни креатор у фабрици трикотаже Зеленгора на Умци. Брзо напушта фабрику и конкурише у Малом позоришту, где ради као креаторка лутака, костимографкиња и сценографкиња од 1969. до 1998. године.[5]
1970. године слика прве беле тродимензионалне слике из циклуса: Кројачки салони и поправка чарапа. У то време ствара у атељеу позоришта, јер не поседује сопствени. Исте године учествује у првој сликарској колонији Почитељ.[5]
Од 1971. до 1973. године служи се атељеом пријатеља у његовом одстуству, припремајући се за прву изложбу у марту 1972. године у Галерији Коларчевог народног универзитета. Излаже слике: Један човек и једна жена, Лептир и Кројачки салон госпође Иде.[5]
Током 1972. године борави месец и по дана у Италији. Походи Рим, Фиренцу и Венецију, где се одушевљава раном ренесансом.[5] Била је стипендиста Пољске владе 1973.[2] Боравак у Пољској је за Милену од изузетног значаја јер је у то време драмско и луткарско позориште у Пољској било на веома високом нивоу. Посећује, између осталог, музеје и галерије, али није одушевљена пољским сликарством. Ипак она цени Пољску културу и често борави у тој земљи, где организује и две самосталне изложбе.
Исте године има има самосталну изложбу у Галерији 212 када излаже цртеже али и скицефломастером и тушем на папиру, што јесу сећања на њене цртеже из детињства које реализује уз помоћ линије, тачке и црте уз минималан колорит.[5]
Пошто од 1979. до 1981. године живи у веома малом стану на Вождовцу и немогуће је да слика велика платна, почиње да користи пастеле, истичући колорит и тада започиње њен циклус: Главе и Животиње.
Добија стипендију Француске владе 1980. године и годину дана борави у Паризу, едукује се обилази изложбе. Прелази на технику уља на платну и тако наставља свој циклус Животиње. У мају 1981. у Паризу има самосталну изложбу.[5]
Након што је почетком 80-их година (за циклус: Животиње[3]) добила две откупне награде: Октобарског салона и Пролећне изложбе, адаптира, у Улици 27. марта, таван и почиње да ствара у свом простору.[5] Њен уметнички замах се шири и она ради, гостује на колонијама, поклања слике и делује широм Југославије и ван ње. Излаже у Грацу, Хелсинкију1984. након чега поново мења технику и прелази на цртеже графитном оловком на папиру. Тако настаје циклус: Жита и оранице.
Године 1990. борави у Њујорку и Бостону. Деведесетих година излаже како у земљи, тако и у Шведској, Немачкој, Грчкој, Црној Гори итд. Док је трајало бомбардовање 1999. године, Милена није могла да слика, али је урадила двадесетк радова, на паусу са плавим пигментом и златним листићима. На листове пауса је наносила убоде иглама, оштрим алатима, а овај мали циклус је назвала: Избушено небо.[5]
Двадесет и први век започиње изложбом али и новим утисцима и колоритом у Аустралији из чега ће се 2006. године изродити циклус: Цветање. То су кратки потези четком, вишеслојни пластични наноси, скупина цветова у апстрактном духу изразитог колорита. Креће на светска путовања. Обилази Мексико, Индију, Вијетнам, Камбоџу итд.[5]
2006. године поклања Галерији Матице српске 30 својих дела (уља, комбиноване технике, пастеле, цртеже - дела настала од 1972-2005[3]), а 2007. Кући легата покалања 18 слика и 12 радова на папиру.[5] Касније Кући легата дарује још нека дела, тако да их је тамо похрањено укупно 69 и то из свих фаза њеног стваралаштва.[3]
Током живота имала је око 50 самосталних изложби и преко 150 колективних.
Успешно је радила у позоришту за децу, пре свега у матичном Малом позоришту "Душко Радовић", али и у многим другим широм Србије.[6]
У костимографији, креирању лутака, свуда се осећао њен сликарски потез. Миленин рад на фактури материјала у позоришту испреплетен је са њеним сликарским инсталацијама, лутке из њеног детињства и позоришта, испољиле су се на њеним сликама, а слике су урасле у костиме и оживеле у простору позоришта.[8]
У њеном луткарском опусу, заступљене су све луткарске технике. Осим лутака: гињола, гран-гињола, јавајки, сицилијанки, марионета са кратким и дугим концима и маски, бавила и луткарским техникама прављења плошних лутака.[8]
У естетском смислу, у Миленином опусу распознајемо следеће преокупације: поетику закрпа, поетику наивног, поетику дечијег надреализма, поетику рустичног, поетику ружног, бављење народним фолклорним утицајима и ритуалима, поезију форме и боје.[8] Сваком од ових преокупација, Милена се бави детиње, брзо, наивно и чисто и како би коју преокупацију усавршила, остављала би је за собом, кренувши у потрагу за неким својим новим делом детињства или успоменом.[8]
По речима Маријане Петровић, за Милену је костим био често вишре од костима јер се понекад трансформисао у сценографију, а понекад у лутку. Милена је поклонила један део свог живота Малом позоришту „Душко Радовић", стварајући с љубављу луткарске представе. Тежила је тоталном театру анимације, а њене визуализације представа, биле су најлепше слике у покрету. Инсистирала је на томе да костими, сцена и лутке буду глумцу достојни партнери.[9]
Изврсност Милене Јефтић Ничеве Костић је нарочито дошла до изражаја у луткарској представи Зрењанинског позоришта лутакаБалканскимитови, Србољуба Станковића. Ту је отишла много даље од реконструкције народних обичаја стварајући оригиналну уметничку целину која, иако се бави фолклором, на тренутке губи локална обележја и добија универзално значење. Њена решења су испољавала лепоту и магијску снагу камена, дрвета, коже, вуне, лана, растиња, свих материјала из човековог природног окружења. Ову представу су 1992. године наградили и Фестивал и публика на 24. Луткарским сусретима Србије у Зрењанину, на 42. Сусрету позоришта Војводине, на 37. Стеријином позорју у Новом Саду и на 26. Битефу.[9]
