Мирко Кујачић
| Мирко Кујачић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. јул 1901. |
| Место рођења | Нудол, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 8. август 1987. (86 год.) |
| Место смрти | Мостар, СФРЈ |
| Уметнички рад | |
| Поље | Сликарство |
| Правац | Социјална уметност |
| Утицаји од | Андреа Лота |
Мирко Кујачић (Нудол, 1901 — Мостар, 1987) био је српски академски сликар. Његов рад карактерише темпераментни широки потез, инсистирање на боји, одушевљење фигуром и изражена индивидуалност.[1]
Породица и школовање[уреди | уреди извор]
Мирко Кујачић је рођен 1901. у Нудолу код Никшића на граници Црне Горе и Херцеговине у породици лекара Јована Кујачића, лекара.[2] Отац, пореклом из свештеничке породице Кујачића (према предању 7 свештеничких генерација), школовао се у Сремским Карловцима и био ожењен Јулијом Пламенац. Мирков деда, по мајци је сердар Раде Пламенац, прадеда Шале Машанов Вукотић, а прабаба Марија Петровић-Његош. Школовао се у Сремским Карловцима, матурирао је у Другој београдској гимназији. До коначног опредељења за сликарство студирао је технику, филозофију, балет, глуму и вајарство.
Према данашњим критеријумима био је мултимедијални уметник изузетног образовања, свестраног талента и културе. Прво је завршио балетску школу, постао мајстор балета (Министарство просвете под вођством Б. Нушића и Народно позориште расписали су конкурс за образовање младих глумаца и мајстора балета 1921), а затим је почео да ради у Позоришту у Београду. Клаудија Исаченко, једна од многих руских избеглица из тог времена, учитељица у балетској школи и једна од оснивача београдског балета (1919–1921), препознала је његов таленат и заложила се да Кујачић добије неколико улога балетског играча и глумца. Бунтовног духа, незадовољан забавном улогом позоришта, како је говорио, театрално је одбио улогу свештеника, а затим је патетичним тоном написао оставку, где је објавио своје разочарење у храм богиње Талије, који је претворен, како је навео, у вашариште, а глумци у обичне забављаче.[3] Године 1923. требало је да игра једну од главних улога у филмској бурлесци Бранимира Ћосића „Качаци у Топчидеру“, а коју је требало да режирају дадаиста Драган Алексић и футуриста Бошко Токин, али снимање је прекинуто после првог дана, 1. јуна, из финансијских разлога, а више због неповољних политичких прилика.[4]
После оставке почиње да се интересује за ликовну уметност, прво за вајарство у Уметничкој школи у Београду код Томе Росандића (1923), а затим се опредељује за сликарство. Преко министарства просвете добија француску стипендију коју дели са колегом и пријатељем Драганом Бајом Бераковићем. Студира у Паризу (1925-29) као ученик великог француског сликара Андреа Лота. Током студија Кујачић је, да би платио школовање, цртао и копирао у Лувру и продавао копије посетиоцима.[5]
Предратни период[уреди | уреди извор]
Предратни сликарски опус везује се за Француску и Београд. У Паризу се дружи са српским уметницима који су тамо боравили: Добровићем, Лубардом, Милуновићем, Аралицом... Ту је схватио шта је сликарство уопште и свој израз проналази у експресивном и снажном доживљавању света.
Повратак (1929) и боравак у Београду усмерава га и на актуелни експресионизам. Издаје и своју мапу графика Рибари (1930) која је настала у току седмомесечног боравка на мору (на острвима Светац и Комижа) међу рибарима и упознаје малог човека и његову снагу вечног борца, а у својим графикама приказује њихов мукотрпни живот и рад. Суделује на изложби Јесењег павиљона, а убрзо представља и своју прву самосталну изложбу.
Постаје родоначелник социјалног сликарства, а 1932. објављује Манифест, први писани програм социјалног сликарства у српској уметности, и на изложби у павиљону „Цвијета Зузорић“ излаже надреалистичке колаже, урамљене радничке цокуле, под називом „Зимски мотив“ и веза лука у раму названа „Корен београдске уметности“. Изложбу је пратио и каталог са Кујачићевим манифестом у коме се јавно изјашњава против владајућег стања у тадашњој ликовној уметности, критикујући између осталог и свој дотадашњи рад. Уметник се на отварању појавио у плавој радничкој кошуљи и пред публиком прочитао свој манифест, проглашавајући борбу против доминантних буржоаских концепција уметности, против чисте уметности, против уздизања уметничке личности, „против традиције”, „вечне лепоте”, „индивидуалистичке мисли”, а за „човечанску мисао”, „поезију напретка”, за колективну уметност правде.[6] Тиме даје снажан подстрек за афирмацију социјалног сликарства у ликовном животу Београда.
Године 1934. формирана је група „Живот“ у Београду, са Кујачићем као једним од оснивача и главним протагонистом.[5]
У више наврата је поново боравио у Паризу и те посете су утицале на сварање његових сликарских циклуса: "Голоруких", "Замаха", "Образа горштака". То су монументални циклуси револта и отпора. То је драма, патња, бол, борба, револт испружених празних руку и деформисаних тела у грчевитом покрету и незаустављивом замаху. Боја је реска, потез груб, дуг, а преовладавају црвени и плави тонови. [1]
Године 1937, за време једног од боравака у Паризу, на препоруку Боре Баруха, нашао се међу истомишљеницима, под покровитељством Напредне омладине Француске, у „Maison de la culture“, чији је председник био Луј Арагон . На изложбама које је „Maison“ организовала као помоћ шпанској деци жртвама рата, Кујачићје излагао са Пикасом, Матисом, Маринетијем, Прамполинијем итд. Кујачић је, заједно са Барухом, Боднаровом, Шереметом и другим сликарима у то време у Паризу, припадао напредном студентском покрету марксистичке оријентације, што је био разлог за честе нападе париске полиције.[7]
Последњи јавни наступ пред рат Кујачић је имао са групом „Живот“ на „13. јесењој изложби“ 1940. године, после чега је појачана полицијска контрола уперена против комуниста и напредних интелектуалаца, када је ухапшен Ђорђе Андрејевић Кун и после чега то више није било ни безбедно ни могуће да илегалне групе, попут групе „Живот“ организују изложбе или састанке.[8][9]
Послератни период[уреди | уреди извор]
По завршетку Другог светског рата долази у Црну Гору и Мостар где је, од 1951, имао свој атеље. Ствара дела поетског реализма (Канли кула, Портрет оца) али, половином шездесетих експресионистички приказује родни Нудол, његове горштаке и сопствено лице.
Умро је 1987. године, у Мостару, сахрањен у Аранђелову код цркве, у Нудолу. Године 2005. његова супруга Мицика је део слика и графика поклонила Музеју Херцеговине у Требињу, да би се на тај начин одужила завичајном простору свога мужа.[10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Арт Монтенегро
- ^ Ћетковић, В. (1991): Социјална уметност у Србији између два рата. Нови Сад: Академија уметности у Новом Саду.
- ^ Вукотић, М. (1985): Нова авангарда у старом закашњењу. Разговор са Мирком Кујачићем. ОВДЈЕ, XVII бр. 198:26-28, Титоград.
- ^ Први београдски филм
- ^ а б Marković, S.D. & Vukotić Lazar, M. (2018): Mirko Kujačić and social art in Serbia Collection of papers of the Faculty of Philosophy XLVIII (3)
- ^ Kujačić, M. (1932): Moj manifest, Štamparsko izdavačko preduzeće „Vreme”, Beograd.
- ^ Marjanović, S. (1964): Bora Baruh. U: Bora Baruh katalog izložbe br. 4 (str. 11). Jajce: Spomen muzej II zasedanja AVNOJ.
- ^ Трифуновић, Л. (1973). Српско сликарство 1900–1950, Београд: Нолит.
- ^ Knežević V. (2019) Teorija i praksa kritičke levice u jugoslovenskoj kulturi (jugoslovenska umetnost između dva svetska rata i revolucionarni društveni pokret). Doktorska disertacija, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd
- ^ Музеј Херцеговине