Мијаило Даниловић
| Мијаило Даниловић | |
|---|---|
 Мијаило Даниловић у време службе при Расинском корпусу | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | жичка |
| Чин | протојереј-ставрофор |
| Године службе | 1968–2020. |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. октобар 1922. |
| Место рођења | Велика Грабовница, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Датум смрти | 7. октобар 2020. (98 год.) |
| Место смрти | Горњи Милановац, Србија |
| Гроб | Велика Грабовница |
Мијаило И. Даниловић (Велика Грабовница, 3. октобар 1922 — 7. октобар 2020) био је протојереј-ставрофор Српске православне цркве и припадник Расинског корпуса Југословенске војске у Отаџбини током Другог светског рата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Мијаило Даниловић је рођен 1922. године у селу Велика Грабовница код Бруса. Његов отац Ивко Даниловић је био припадник Богомољачког покрета владике Николаја Велимировића.
У време Другог светског рата, тачније 1943. године, придружио се Расинском корпусу Југословенске војске у Отаџбини под командом потпуковника Драгутина Кесеровића. Ратни надимак му је био "Сердар Јоле". Углавном се налазио у штабу, у оквиру пропагандно-обавештајне секције. Након рата се држао у илегали по планинама. Предао се после осам година, па су га нове комунистичке власти 1952. године осудиле на девет година затвора. Одслужио је шест година у затвору, када је помилован у склопу опште амнестије.
Тада одлази у манастир Крка и завршава богословију. За свештеника је рукоположен 1968. године. Био је парох у селима Љутовница и Врдила.
Преминуо је 7. октобра 2020. године. Сахрањен је 9. октобра у родном селу Велика Грабовница.[1] Опело испред цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу је служио протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик епископа жичког уз саслужење 28 свештеника.[2] Иза проте Мијаила су остали син Аранђел Даниловић, такође протојереј-ставрофор и парох горњемилановички, као и кћерка Србијанка Ђурковић.
Дела[уреди | уреди извор]
- Предање и аманет, Горњи Милановац 2007, ISBN 978-86-83697-36-6;
- Завештање, Удружење писаца "Поета", Београд 2016, ISBN 978-86-6319-107-5.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „In memoriam: Protojerej-stavrofor Mijailo Danilović”. Brus online. 10. oktobar 2020.
- ^ Пејовић, Александар (9. октобар 2020). „Опело упокојеном протојереју-ставрофору Мијаилу Даниловићу (1922–2020)”. Епархија жичка.
