Награда „Станислав Винавер”
| Награда „Станислав Винавер” | |
|---|---|
| Додељује се за | више категорија |
| Додељује | Друштво пријатеља Станислава Винавера |
| Локација | Београд |
| Земља | Србија |
| Прво додељивање | 1993. год. |
| Последње додељивање | 1996. год. |
Награда „Станислав Винавер” додељивана је у периоду од 1993. до 1996. за највредније дело објављено на српском језику у прошлој години, из свих области у којима се огледао Станислав Винавер.
Награду у част књижевника Станислава Винавера основало је и додељивало Друштво пријатеља Станислава Винавера из Београда. Додељивана је за највредније дело објављено на српском језику у прошлој години, из свих области у којима се огледао Станислав Винавер (проза, поезија, есеј, критика и публицистика и преводилаштво), које „припада модерној концепцији књижевне уметности за коју се залагао Станислав Винавер”. Могао ју је добити само држављанин Републике Србије.[1]
Награда се састојала од дипломе и новчаног износа, а додељивао ју је Жири који је именовало Друштво. Свечано уручење приређивано је 1. марта, на дан рођења Станислава Винавера.
Након 1996. није додељивана услед лоше финансијске ситуације.
Добитници[уреди | уреди извор]
Награда за прозу[уреди | уреди извор]
- 1993 — Мирослав Јосић Вишњић, за књигу Приступ у кап и семе.
- 1994 — Давид Албахари, за књигу Пелерина.
- 1995 — није додељена
- 1996 — Светислав Басара, за књиге Уклета земља и Дрво историје.
Награда за поезију[уреди | уреди извор]
- 1993 — Иван В. Лалић, за књигу Писмо.
- 1994 — Новица Тадић, за књигу Крај године.
- 1995 — није додељена
- 1996 — Алек Вукадиновић, за књигу Тамни там и Беле басме.
Награда за есеј/критику[уреди | уреди извор]
- 1993 — Јован Христић, за књигу Позоришни реферати.
- 1994 — Љубиша Јеремић, за књигу Глас из времена.
- 1995 — Драгиша Живковић, за књигу Европски оквири српске књижевности.
- 1995 — Новица Петковић, за књигу Лирика Милоша Црњанског.
- 1995 — Михајло Пантић, за књигу Александријски синдром 2.
- 1996 — Јован Зивлак, за књигу Једење књиге.
Награда за прву књигу[уреди | уреди извор]
- 1993 — Тања Поповић, за књигу Последње Сарајлијино дело.
- 1994 — Мирјана Детелић, за књигу Митски простор и епика.
- 1995 — Бојан Јовић, за књигу Лирски роман српског експресионизма.
- 1996 — Мило Ломпар, за књигу Смисао завршетка у роману.
Остале награде[уреди | уреди извор]
- 1994 — Јовица Аћин, за изузетан ауторски пројекат, за књиге Гатања по пепелу и Уништити после моје смрти.
- 1996 — Милосав Тешић, за изузетан песнички пројекат, за књигу Прелест севера.
Напомена[уреди | уреди извор]
Награда нема везе са истоименом наградом коју је Град Шабац први пут доделио 2020.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Stojković, Ratko (2004). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade : 1839-2002. Beograd: Potez. стр. 204—205. ISBN 86-81331-25-6.
- ^ „Matija Bećković dobitnik Književne nagrade Stanislav Vinaver”. Подринске. 20. 6. 2020. Приступљено 20. 1. 2023.