Нацрт:Живојин Лазић
 | {{преместити|{{замени:PAGENAME}}}}. Проверите да ли је нацрт референциран и јесу ли испуњене опште стилске смернице пре него што га затражите премештање у простор чланака. Пронађи изворе: "Живојин Лазић" — Гугл вести · Гугл новине · Гугл књиге · Гугл академик · HB · JSTOR · Гугл бесплатне слике · WL Последњу измену ове странице објавио је уредник Kizule (разговор | доприноси) на датум 21. новембар 2023. у 12:09. (освежи) |
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
 | Тема или стил (или обоје) овог чланка или једног његовог дела нису енциклопедијски. Молимо вас да погледате шта Википедија није и покушате да овај чланак приближите енциклопедијским критеријумима. Такође вас молимо да оставите објашњење својих измена на страници за разговор овог чланка. |
 | Могуће кршење лиценце. За овај чланак се претпоставља да крши лиценцу о ауторским правима. Уколико се у скорије време не пошаље писмо вебмастеру сајта са кога је садржај преузет (https://prvisvetskirat.rs/licnosti/ucesnici-ratova/zivojin-lazic/), овај чланак ће бити обрисан. Погледајте и страну Проблеми с лиценцом или страну за разговор. |
| Живојин Лазић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. октобар 1893. |
| Место рођења | Санковић, код Мионице, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 4. фебруар 1987. (93 год.) |
| Место смрти | Ваљево, СР Србија, СФР Југославија |
| Војна каријера | |
| Војска | |
Живојин Лазић Солунац (Санковић код Мионице, 25. октобар 1893 — Ваљево, 4. фебруар 1987) био је митраљезац у Првом светском рату. У Војску Краљевине Србије је ступио јануара 1914. године у 3. чету 3. батаљона Петог шумадијског пука у Ваљеву. Овде је остао два месеца да би после тога био распоређен за баштована све до мобилизације 14. јула 1914. године.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
По објављивању рата распоређен је у 3. чету 3. батаљона Седамнаестог пука у Ваљеву. Први сусрет са непријатељском војском је имао 28. јула када је Аустријска војска напала Шабац. Његов вод је трансформисан у стрелце и придружен чети коју је предводио потпоручник Сава Миросављевић.
Тада је и први пут рањен код Куртовића забрана, после пет сати борбе са противничким стрељачким водом немачке војске. У Ваљеву и Крагујевцу је лежао у болницама све до октобра. По повратку на положај у Костајнику суочио се са првом страхотом народа у избеглиштву из Гучева, Цера и Костајника.
Прву малу победу је окусио 3. новембра код Ваљева, после чега је добио дозволу да посети кућу са своја два друга. Чим су стигли до села Мушића изненадила их је немачка чета коју су успели да разоружају са једном пушком и две ручне бомбе.
1915[уреди | уреди извор]
На Божић је оболео од тифуса, па се у војску вратио тек у мају 1915. године.
Своју чету је нашао у Ваљеву, а одатле су кренули ка Власини и ту се срео са бугарском војском, међутим није дошло до сукоба јер бугарски војници нису хтели да се боре против Срба. Ту је остао све до 30. септембра.
На Косово је стигао 27. октобра да би борећи се после скоро месец дана стигао у Плав, где је стрељано 25 војника, његових другова. Кријући се по кућама напредовали су до Скадра где су стигли 19.12.1915. године.
1916[уреди | уреди извор]
У Драч стиже 10. јануара баш када немачка ескадрила бомбардује Драч. Српска артиљерија је бранила Драч уз помоћ италијанске артиљерије. Остао је све до 14. јануара када је његову чету француска војска пребацила на Ипсос (Грчка).
За Крф су кренули 8. марта. Тамо је његова чета добила новог команданта Драгољуба Протића коме је Живојин постао ордонанс (млађи официр додељен на службу вишем официру, ради извршавања његових наређења). У једном селу до Крфа, Сан Матијас, види споменик погинулима из Дринске дивизије на којем је писало: “На хумкама у туђини неће српско цвеће нићи. Поручите нашој деци, нећемо им никада стићи. Поздравите отаџбину, пољубите српску груду! Спомен борбе за слободу нека ове хумке буду.”, пише о томе у свом ратном дневнику.[2]
Ту остаје све до 9. маја - Никољдан (Слава коју Живојин слави) када крећу за Солун.
Првог септембра се придружују борби под Кајмакчаланом, а већ другог је на Кајмакчалану на коти од 2.225 метара. Тешком муком су одбијали нападе Бугарске војске све до 12. септембра када су 5. и 17. (његов) пук доживели велик пораз, али Живојин успева некако да рањеног командира Драгољуба Протића одвуче преко бугарских ровова све до једног од савезничких батаљона српске војске. Ту се придружује у поновном нападу све до 16. маја када их је заменио седми пук. На Кајмакчалану је остао све до 27. маја.
1917[уреди | уреди извор]
Нову Годину је дочекао у рову на Милетиној Коси. На стражарском месту је био све до 18. јануара када је припао митраљеском одељењу Шестог пука Дринске дивизије. Послат је на положај Ровска коса где се борио против бугарске артиљерије све до првог марта када се поново враћа на Милетину Косу због обуке на митраљезима. Одмах је враћен на претходни положај где је данима био у рову поред митраљеза. Ту је и Ускрс прославио. Осмог априла је скоро цео пук добио смену сем његовог одељења. Све до 8. јуна су се бранили како од бугарске артиљерије, тако и од немачких авиона.
1918[уреди | уреди извор]
01.01.1918. га је затекла на положају Мечка код Соколца, још једна Нова Година у рову. Све до 28. фебруара су се смењивали дани тишине и гранатирања када је у помоћ стигла енглеска тешка артиљерија. Средином августа месеца бива похваљен Наредбом А.Ђ. Б. 54/33 и 114189 за учешће у борбама на Чеганским планинама - Борба код Чегана.
06.09.1918. успевају да запоседну Соколац и Округлу Чуку, утврђене положаје које је бугарска војска држала пуне три године. Већ сутрадан се прикључују борби код Црне реке. Једанаестог прелази у прве борбене редове, а већ тринаестог су заробили немачки Јегеровски батаљон.
Повратак кући[уреди | уреди извор]
Напокон, 23. октобра стиже кући после тешке четири године. Већ после три дана мора даље за Печуј где га распоређују за Мостар где је остао на обуци све до 7. фебруара 1920. године када је пуштен на неодређено одсуство.
Шест година рата и војске без прекида.
1974[уреди | уреди извор]
Живојин одлази на Кајмакчалан, да ода пошту палим друговима. Путовао је 23 дана, не користећи никакав превоз у својој осамдесетој години.
1985[уреди | уреди извор]
После више од 70 година у деведесет првој, Живојин Лазић одлази у касарну 17. пука у Ваљеву. Овај пут Живојин је пошао у мисију мира - у касарну ЈНА у Ваљеву, где је и сам први пут ушао у војну службу домовине, одакле је отишао у рат. По овоме је снимљен и документарни филм Прича о Живојину.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Живојин Лазић”. Аманет. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г.
- ^ „Ратни дневник”. Архивирано из оригинала 24. 09. 2015. г. Приступљено 26. 04. 2016.
Литература[уреди | уреди извор]
- Белић-Корочкин-Давидовић, Мирјана; Давидовић, Радивоје (2023). Аманет — у спомен на Живојина Лазића, ратника из Великог рата 1914—1918. Београд: Чигоја штампа. ISBN 978-86-531-0910-3. COBISS.SR 127467529.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Зов Трубе на сајту YouTube
- Прича о Живојину на сајту YouTube
{{DEFAULTSORT:Лазић, Живојин}} [[Категорија:Рођени 1893.]] [[Категорија:Умрли 1987.]] [[Категорија:Мионичани]] [[Категорија:Солунски борци]] [[Категорија:Српски војници у Првом светском рату]] [[Категорија:Војска Краљевине Србије]]