Пређи на садржај

Никола Архилупис

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Никола Архилупис (Nicola de Archilupis, Никола Которанин) је био канцелар и писар на двору деспота Стефана Лазаревића, а касније и Ђурђа Бранковића.[1] У изворима се, као писар, први пут помиње 1423. године приликом закључивања мировног уговора са Млечанима.[2]

Канцелар, писар и посланик[уреди | уреди извор]

Као „scriba“ и „cancellarius illustrissimi domini despot Rassie“ водио је латинску канцеларију српских деспота и на овом истакнутом положају остао све до своје смрти. Како је био образован и зналац језика, повремено је обављао такође и разне дипломатске мисије. У својству посланика преговарао је више пута са Млечанима.[3]

Заоставштина[уреди | уреди извор]

Константин Јиричек пише да су 4. августа 1445. године у Дубровнику двојица људи из Бара преузела заоставштину „quondam ser Nicole, olim cancellarii illustris domini despot Sclauonie“, која се између осталог састојала и од једног „sachetum cum pluribus literis priuilegiis et aliis scripturis libros quatuordecim, decretale et alios libros plurium rationem.”[4]

Никола је тестаментом оставио одређену своту новца деци неких Италијана из Тревиза, Сан Миниато поред Фиренце и из Фана у области Марке.[5] Овим се вероватно могу објаснити лична пријатељства која је Никола из Котора одржавао у Италији.[6]

Износ готовог новца као и појединачно набрајање многобројне сребренине и скупоцених делова одеће, говоре да је дугогодишњи положај канцелара обезбеђивао Николи из Котора угодан и пријатан живот.[7]

Библиотека[уреди | уреди извор]

Boetio „De consolatione philosophie“
Manuscrito de Petrarca

Посебан значај овог тестамента је што је у њему назначен списак Николиних књига које се пола године доцније, приликом преузимања заоставштине у Дубровнику, само узгред спомињу

Item in sacho libri infrascripti:

  • In prima Valerio Maximo.
  • Item „Declamatio“ de Quintiliano.
  • Item Boetio „De consolatione philosophie“.
  • Item libro de Constantin monacho „De medicina“.
  • Item „Bucholicha“ de Petrarcha.
  • Item un volume grosso in papiro in loqual son molti trattati et multi libri.
  • Item un libro in papiro recolete di molti doctori italiani.
  • Item un libro in pergamino antigissimo in teologia et in sacra scriptura.
  • Item un officiolo de Nostra Donna con molte altre oration.
  • Item Salustio „Catilinario“ e „Igurtino“.
  • Item doy scartabelli in gromantia.[8]

Иако не знамо које су то „многе књиге“ (multi libri), ипак је неке књиге навео поименично. Као што се види у списку, поред светог писма и књига теолошке садржине, у Николиној збирци преовлађују дела римских класика, пре свега историчара и филозофа. Ту је Гај Салустије Крисп са својим делима „Bellum Catilinae“ и „Bellum Iugurtinum“, затим римски историчар Валерије Максим, следи учитељ реторике, књижевни историчар и педагог Марко Фабије Квинтилијан, филозоф Боеције, а од хуманиста помиње се Петрарка. Медицина је заступљена у колекцији делом Константина Монаха.

Колико је било разнолико интересовање Николино, види се по томе што је набавио и неке записе из хиромантије. Права је штета што „molti libri“, који се налазе заједно са многим другим списима, нису поближе наведени. Вероватно да су сличног садржаја као и остале књиге назначене у списку. Никола је свакако приликом својих боравака у иностранству и путовања у својству посланика имао могућности да купује и скупља књиге које су одговарале његовом укусу и степену његовог образовања. Тако је постепено створио, додуше омању, своју личну библиотеку.[9]

Хуманиста[уреди | уреди извор]

Никола није био само писар са добрим познавањем латинског језика. Интересовање за старе рукописе и за класичне писце открива његово образовање у духу хуманистичких идеја. Као и већина хуманиста онога времена, био је библиофил и поседовао је своју малу приватну библиотеку. У првој половини XV века када су у нашим крајевима хуманисти углавном били странци[10] појава домаћих људи са хуманистичим погледима заслужује посебну пажњу. Том још увек уском кругу домаћих љубитеља класичних дела свакако треба приписати и нашег Николу из Котора.[11]

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Никола се помиње у роману „Шака мрака“ Милосава Славка Пешића.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007, стр 311 ISBN 978-86-7743-059-7
  2. ^ Š. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnoga Slavenstva i Mletačke republike VIII, Zagreb, 1886, стр 253
  3. ^ К. Јиричек, Историја Срба II, Београд, 1978, стр 363, стр 368
  4. ^ C. Jiriček, Die mittelalterliche Kanzlei der Ragusaner, стр 164-165
  5. ^ Additio sive codicillus testamenti ser Nicolai di Catharo, civis et habitator Antivari et supremi cancellarii illustris domini despoti Rassie. Дубровачки архив. Testamenta Notarie. (Test. Not.) 13 fol. 210.
  6. ^ Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007, стр 313 ISBN 978-86-7743-059-7
  7. ^ Test Not 13 fol, 210
  8. ^ Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007, стр 312 ISBN 978-86-7743-059-7
  9. ^ Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007, стр 313 ISBN 978-86-7743-059-7
  10. ^ K. Krstić, Humanizam kod Južnih Slovena, Enciklopedija Jugoslavije IV, 1960, стр 288
  11. ^ Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007, стр 314
  12. ^ „Одломак романа” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 01. 2016. г. Приступљено 24. 02. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Градски живот у Србији и Босни : (XIV-XV вијек), Београд, 2007 ISBN 978-86-7743-059-7
  • К. Јиричек, Историја Срба II, Београд, 1978
  • C. Jiriček, Die mittelalterliche Kanzlei der Ragusaner, Archiv fur slavische philologie XXVI, Berlin 1904
  • Т. Кораћинац, Дворска библиотека деспота Стефана Лазаревића, Београд, 2006. ISBN 978-86-80619-23-1
  • Г. Стокић Симончић, Књига и библиотеке код Срба у Средњем веку, Панчево, 2008. ISBN 978-86-85131-04-2
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Никола_Архилупис&oldid=26950873”