Новица Телебак
| Новица Телебак | |
|---|---|
 Новица Телебак, фотографија Срђан Чабрило | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | август 1957. |
| Место рођења | Зеленика код Мостара,  СФРЈ |
| Књижевни рад | |
| Најважнија дела | Туга се боји ријечи Вилин кланац Исповијест ситне чељади Каменица Пожар ума Свијећа за Патријарха Павла |
Новица Телебак је пјесник из Херцеговине. Рођен је августа 1957. године у Зеленици - Бијело Поље, код Мостара. Живи и ради у Требињу.
Биографија[уреди | уреди извор]
До почетка рата 1992. године живио је у Бијелом Пољу, а радио у Мостару. Потом је двије године провео на невесињско - мостарском ратишту, гдје је тешко рањен. Лијечио се непуне четири године у Београду и Аранђеловцу. Послије лијечења доселио се у Требиње. Уредник је издавачке дјелатности у Књижевној заједници "Јован Дучић" из Требиња и предсједник је СПКД "Просвјета" у Требињу. Ради у Народној библиотеци Требиње. Ожењен је, отац троје дјеце.
Књижевни рад[уреди | уреди извор]
Објавио је књиге поезије "Туга се боји ријечи", "И јасике", "Вилин кланац", "Исповијест ситне чељади", "Каменица", "Пожар ума", "Свијећа за Патријарха Павла", "Сапето небо", "Е, моја Херцеговино". Аутор је и приређивач књиге о Алекси Шантићу "О боре стари". Заступљен је зајденичким књигама: "Ужарено злато", "Изаткане нити", Када се дјеца нису играла рата", "Чувари звијезда", "Чекајући повратак Дучићев". Заступљен је и у више антологија: "Херцеговачки вијенац", "Кад срце засветлуца" и "Из века в век"[1].
Књиге су му превођене на руски и румунски, а поезија на француски, њемачки, италијански и ромски. [2] За поезију је добијао награде: "Мокрањчева награда", "Песнички крчак", "Дучићева лира", "Друштво писаца Русије". Пише и објављује прозу. Члан је Удружења књижевника Републике Српске.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Туга се боји ријечи, 1979.
- И јасике, 1985.
- Вилин кланац, 1987.
- Исповијест ситне чељади, 1990.
- Каменица, 1998.
- Пожар ума, 2000.
- Свијећа за Патријарха Павла, 2014.
- Сапето небо, 2014.
- Е, моја Херцеговино, 2018.