Опсада Калуге (1607)
| Опсада Калуге (1606) | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део устанка Болотњикова | |||||||
 Устаници у боју. | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Руско царство | Побуњени сељаци и козаци | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Василиј IV Михаил Скопин-Шујски |
Иван Болотњиков Илејка Муромец | ||||||
| Јачина | |||||||
| око 30.000[1] | око 10.000[1] | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| Тешки | Тешки | ||||||
Опсада Калуге (1607) била је део устанка Болотњикова у Русији.
Увод[уреди | уреди извор]
Везивање сељака за земљу у Русији крајем 16. века, велика глад 1601-1603. као и безвлашће и пољска интервенција после смрти Бориса Годунова 1605. довели су до стихијског устанка сељака на југу Русије 1606.[1]Смрт Лажног Димитрија била окидач, и легални изговор, за масовну побуну свих слојева у Русији: како међу поробљеним и гладним сељацима, тако и међу осиромашеном ситном властелом, незадовољном бољарским царем Василијем.[2] Под вођством Ивана Болотњикова, војска састављена од сељака, козака и ситне властеле уништила је царску војску августа 1606. код Кроме, а затим поново у септембру код Калуге и Коломне и 7. октобра 1606. опсела Москву. Издана од племића, устаничка војска је 2. децембра потучена под Москвом и натерана да се повуче у Калугу.[1]
Опсада[уреди | уреди извор]
Претрпевши тешке губитке, устаничка војска у Калуги је успешно одолевала опсади више од 3 месеца. Томе је допринела и помоћ козачке војске од око 4.000 људи, које је довео атаман Илејка Муромец, који се издавао за царевића Петра, непостојећег сина цара Фјодора. "Лажни Петар" је потукао царску војску код села Пчељње, близу Калуге, омогућивши Болотњикову да разбије опсаду.[1]
Последице[уреди | уреди извор]
Устаници су у пролеће 1607. уз помоћ Запорошких козака заузели Тулу. Окупивши око 30.000 људи, Болотњиков је у мају 1607. поново кренуо на Москву, али је почетком јуна 1607. потучен на реци Восми. Око 10.000 преживелих устаника затворило се у Тулу, која је освојена након 4 месеца опсаде.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ Гажевић 1974, стр. 505–506
- ^ Fajfrić 2008, стр. 237–238
Литература[уреди | уреди извор]
- Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 505—506.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. изд.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. стр. 237—238. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.