Паљење свећа у Београду
Паљење свећа у Београду је била свакодневна антиратна акција која је трајала од 08. октобра 1991. до 08. фебруара 1992. године. Акцију су покренуле Наташа Кандић и Биљана Јовановић.[1]
Друштвено-политичке околности[уреди | уреди извор]
Већ крајем 80их година 20.века на територији бивше Југославије букти национализам и затежу се односи између тадашњих република који ескалирају првим оружаним сукобима у Хрватској и Словенији. Званично рат почиње 1991. године и у Србији се дешавају масовне мобилизације[2] које прво погађају националне мањине у Војводини. 24. августа 1991. године тенкови ЈНА су кренули на Вуковар. Медији под режимом владајуће странке Слободана Милошевића су преносили снимке и слике конвоја тенкова које народ засипа цвећем.
Жене у црном су организовале потписивање петиције за расписивање референдума против мобилизације грађана Србије за рат у Хрватској и сакупиле 78 хиљада потписа. Ипак, ова тема никада није дошла на дневни ред у Скупштини Србије.
У оваквој друштвено-политичкој клими, почињу да се организују први мировни протести у Београду. Грађани који се противе рату, насилној мобилизацији упркос чињеници да у Србији званично никада није објављено ратно стање, почињу да се окупљају.
Акција паљења свећа[уреди | уреди извор]
08. октобра 1991. године у 20 часова, испред Председништва Србије отпочела је мировна акција одавања почасти жртвама рата под називом „Свеће за све погинуле у рату". Слогани ове акције били су „Солидарност са свим побуњеницима против рата" и „За све погинуле у рату"[2]. Грађани су се окупљали сваког дана, на истом месту и у исто време наредних пет месеци, до 08. фебруара 1992. године и палили свеће за све погинуле, без обзира на националну и верску припадност и без обзира на којој страни су се борили.
То је било место где су долазили људи којима је било битно да могу слободно да говоре, да покажу шта мисле о тој ратној политици која је тада већ била потпуно очигледна
— Наташа Кандић
Сви грађани који су присуствовали могли су да се упишу у Књигу жалости која је отворена поводом самоубиства резервисте Мирослава Миленковића из Горњег Милановца[4] који је тим чином исказао свој коначни став према рату.
Током трајања ове акције прочитано је више од 3000 имена особа које су страдале на територији Хрватске.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Жене у црном. „Кратка историја антиратног отпора у Србијиб1991-1992” (PDF).
- ^ а б Жилић; Савић; Милосављевић, Маја; Анђела; Марко (мај 2020). „"Рат у Србији (1991-2001): јесте се десило"”. стр. 40.
- ^ „Sveće za stradale u SFRJ”. Vesti.rs. Приступљено 2022-11-14.
- ^ „Miroslav Milenković, 20. septembar 1991. - Žene u crnom”. zeneucrnom.org. Приступљено 2022-11-13.